Autorsko pravo u doba veštačke inteligencije - Pronalazak ravnoteže između prava autora i genijalnosti mašine

U doba veštačke inteligencije, na koji način postižemo balans između civilizacijske potrebe za napretkom i novim pronalascima i zaštitom prava intelektualne svojine? Kako razvoj veštačke inteligencije komplikuje ustaljeni odnos između inovacija i intelektualne svojine? Da li postoji inherentni sukob između koncepta autorstva u tvorevinama koje je stvorila veštačka inteligencija i zakonskog okvira intelektualne svojine, ili oni mogu spokojno koegzistirati? Može li veštačka inteligencija zaista biti nosilac autorskog prava nad tvorevinama koje izrađuje?

Veštačka inteligencija se definiše na različite načine i postoji dosta, ne tako sličnih, definicija usvojenih od strane raznih kompjuterskih naučnika. Opšti konsenzus postoji u definiciji da se veštačka inteligencija odnosi na razvoj mašina i kompjuterskih sistema sposobnih da simuliraju i razumeju ljudsku inteligenciju.

Razvoj veštačke inteligencije dovodi u pitanje tradicionalne postulate o autorstvu, brišući granicu između ljudskih i mašinskih tvorevina. Balansiranje između inovacija i zaštite intelektualne svojine u doba veštačke inteligencije zahteva ponovno razmatranje naših zakonskih okvira. Međutim, umesto sukoba, novonastala situacija predstavlja priliku da ponovo razmislimo o našem pristupu intelektualne svojine i prihvatimo nove oblike kreativnosti. Na kraju, pitanje nije da li veštačka inteligencija može koegzistirati sa pravima intelektualne svojine, već na koji način možemo osigurati da se ova prava razvijaju tako da odražavaju promenljivu prirodu inovacija.

"AI input" se odnosi na podatke koji se unose u sistem veštačke inteligencije za obradu i analizu. "AI output" se, sa druge strane, odnosi na novi sadržaj ili radove koje izrađuje veštačka inteligencija. Zanimljiva pitanja u vezi autorskog prava mogu proizaći u oba slučaja. U ovom članku ćemo se posebno fokusirati na "AI output" i njegovo prepoznavanje u domaćem i međunarodnim zakonskim okvirima, sve potkrepljeno kratkim osvrtom na nekoliko slučajeva iz prakse.

Prema Zakonu o autorskom i srodnim pravima (Zakon) nosilac autorskog prava mora biti fizičko lice, sa izuzetkom filmova kod kojih nosilac autorskog prava može biti i pravno lice, odnosno producent čije ime je naznačeno u samom filmu. Dodatni problem u želji da veštačka inteligencija bude prepoznata kao autor je činjenica da, prema Zakonu, autorsko delo mora biti duhovna tvorevina autora, što je nespojivo sa prirodom veštačke inteligencije.

Dela koja ispunjavaju uslove za zaštitu autorskih prava iscrpno su pobrojana u Zakonu, a pronalasci u oblasti tehnologije, što i predstavlja oblast veštačke inteligencije, ne podležu zaštiti autorskih prava. Umesto toga, takvi pronalasci su zaštićeni zakonskim odredbama o patentnim pravima.

Prema tome, ovakva rešenja u Zakonu isključuju mogućnost da veštačka inteligencija bude prepoznata kao autor.

U državama poput SAD, Japana, Norveške, Australije, Brazila, JAR trenutno ne postoje odredbe koje eksplicitno regulišu da li se veštačka inteligencija može smatrati nosiocem autorskog prava.

Primerice, prema Zakonu br. 9.610 od 19. februara 1998. (Brazil) poglavlje II (11) autor književnog, umetničkog ili naučnog dela je fizičko lice koje ga je stvorilo. Zaštita autorskih prava može se dodeliti i pravnim licima u slučajevima predviđenim ovim zakonom.

Američka kancelarija za autorska prava (United States Copyright Office) objavila je Izjavu o postupanju (Statement of policy) 16. marta 2023. godine u vezi sa autorskim pravima na tvorevine izrađene uz pomoć veštačke inteligencije. Po mišljenju Američke kancelarije za autorska prava, do sad je precizno utvrđeno da autorska prava pružaju zaštitu samo materijalu koji je proizvod ljudske kreativnosti. Što je najvažnije, termin "autor", koji se koristi i u Ustavu i u Zakonu o autorskim pravima (Copyright Act) iz 1976. godine, odnosi se samo na ljudska bića.

U zemljama kao što su Ujedinjeno Kraljevstvo i Novi Zeland, relevantno zakonodavstvo uključuje odredbe o vlasništvu autorskih prava nad tvorevinama koje je stvorila AI. Zakon o autorskim pravima, dizajnu i patentima (The Copyright, Designs and Patents Act) iz 1988. godine (Ujedinjeno Kraljevstvo), odeljak 9(3) predviđa da, u slučaju dela koje je kompjuterski generisano, autor će biti osoba "po čijim nalozima se primenjuju koraci neophodni za stvaranje dela". Ukoliko je veštačka inteligencija obučena ili upućena od strane osobe da izvrši određeni zadatak, ta osoba će se smatrati autorom dela.

Evropska unija (EU) je verovatno prvo veliko zakonodavno telo koje je provelo mnogo vremena procenjujući prirodu tvorevina izrađenih uz pomoć veštačke inteligencije i klasifikovala je takve tvorevine u četiri kategorije: (i) Zajednička izrada - čovek i veštačka inteligencija, (ii) ljudski izbor tvorevina izrađenih pomoću veštačke inteligencije, (iii) "brute force" tvorevine veštačke inteligencije (korišćenje svake dostupne kombinacije faktora od strane veštačke inteligencije), i (iv) nezavisno izrađena i odabrana dela od strane veštačke inteligencije. U slučajevima zajedničke izrade, Evropska unija je lako otkrila da ljudi uključeni u zajedničku izradnju imaju autorska prava nad tvorevinama koje su nastale uz pomoć veštačke inteligencije.

U ovim slučajevima, upotreba veštačke inteligencije je upoređena sa korišćenjem procesora teksta ili programa za uređivanje fotografija, odnosno veštačka inteligencija se jednostavno koristi kao alat za izražavanje ljudske originalnosti. Slično tome, EU veruje da dela stvorena od strane veštačke inteligencije, ali odabrana od strane ljudi, ispunjavaju standard originalnosti neophodan za zaštitu autorskih prava. Njihovo rezonovanje leži u jedinstvenosti ljudskog rasuđivanja. Primerice, program može da stvara muziku, ali isti program može isto tako lako da stvori škripu, neukusne tonove i zahteva ljudski uticaj da bi se utvrdilo koja dela su prijatna za uho, a koja to nisu.

Preostale dve kategorije ne ispunjavaju standarde za zaštitu autorskih prava jer se na koncept originalnosti kod tvorevina u EU više obraća pažnja na kreativni proces nego na finalni proizvod.

1. Tencent protiv Yingxun – "Dreamwriter" je inteligentni sistem koji pomaže pri pisanju, a koji je zasnovan na podacima i algoritmima koje je razvila Tencent, kineska internet i tehnološka kompanija, 2015 godine. Tencent je 20. avgusta 2018. godine objavio članak pod naslovom "Afternoon Comment: Shanghai Stock Index Rose Slightly by 0.11% to 2671.93 points, led by communications operations, oil exploration and other sectors" na svojoj internet stranici "Tencent Securities".

U članku je na kraju navedeno da je ovaj članak automatski napisao "Tencent Robot Dreamwriter". Nakon toga, Yingxun, takođe kineska tehnološka kompanija, objavila je članak sa potpuno istim naslovom i sadržajem na svojoj internet stranici "House of Online Loan", i sa istom napomenom o tome ko je članak automatski napisao.

Centralno pitanje sudskog postupka bilo je da li je članak koji je proizveo Dreamwriter bilo "delo" prema kineskim propisima koji se tiču autorskih prava i da li je proces izrade "kreacija".

"People’s Court Shenzhen Nanshan" (Sud) smatrao je da je članak odražavao izbor, analizu i prosuđivanje informacija i podataka o berzi koji su bili dostupni u to vreme, i da je u toj meri posedovao određeni stepen "originalnosti". Sud je takođe istakao detaljne unose Tencentovog tima, na osnovu kojih je zaključio da ukoliko softver bude predmet izrade, on bi zanemario personalizovane instrukcije i izbore učinjene od strane Tencentovog tima. Shodno tome, Sud je proglasio kompaniju Tencent za autora, na osnovu tumačenja člana 11 Kineskog zakona o autorskim pravima (Copyright Law of People's Republic of China) koji daje autorstvo subjektu pod čijim nadzorom i rukovodstvom je delo nastalo.

U tom pogledu, slučaj Tencent je eklatantan primer priznavanja ljudskog učešća u davanju zaštite intelektualne svojine delima stvorenim od strane veštačke inteligencije.

2. Zarya of the Dawn – Prijavu za autorska prava Zarya of The Dawn, strip koji sadrži slike izrađene pomoću alatke uz čiju pomoć je moguće iz napisanog teksta dobiti ilustracije (aplikacija Midjourney), podnela je Kris Kashtanova u septembru 2022. godine.

Američka kancelarija za autorska prava nije prepoznala da su ilustracije kreirane korišćenjem Midjourney-a i odobrila je prvu aplikaciju takve vrste što je mnoge navelo da veruju da bi autorska prava mogla biti dodeljena ljudima za tvorevine koje su nastale uz pomoć veštačke inteligencije. Nakon spoznaje, Američka kancelarija za autorska prava poništila je registraciju i zamenila je novom koja daje zaštitu samo delu tvorevine koji je Kashtanova samostalno stvorila, dok su eksplicitno isključili "umetničku tvorevinu koju izrađuje veštačka inteligencija".

Odluka Američke kancelarije za autorska prava zasniva se na navodnom nedostatku "dovoljne kontrole" od strane Kahstanove nad ilustracijama koje je izradio Midjourney, za koje je već utvrdio da ih nije moguće kvalifikovati kao "ljudsko autorstvo".

Izvesno je da će se razvijanje veštačke inteligencije nastaviti još bržim tempom u budućnosti i verovatno će izraditi (više nego ranije) sofisticiranija i originalnija dela koja mogu da zadaju probleme postojećim propisima o autorskim pravima.

U prirodi je prava da kasni za promenama koje se dešavaju u društvu i neizbežno je da će se vremenom doneti nova rešenja (npr. Zakon o veštačkoj inteligenciji EU koji je u izradi) kako bi se išlo u korak sa neprestanim razvojem veštačke inteligencije i njenim uticajem na društvo, posebno imajući u vidu sve veći broj ljudi koji traže zaštitu sopstvenih autorskih prava od strane nadležnih organa (npr. grupa japanskih ilustratora i karikaturista poziva na zakonske mere za zaštitu svojih dela koja su već zaštićena autorskim pravom od neprikladne upotrebe veštačke inteligencije).

Uprkos činjenici da se autorska prava veštačke inteligencije u Srbiji ne mogu registrovati i teško je ili nemoguće registrovati autorska prava veštačke inteligencije u drugim jurisdikcijama, kreativna rešenja tek treba da se pronađu, kako u Srbiji, tako i u ostatku sveta. Neizvesno je u kom pravcu će ići proces pronalaženja novih rešenja, odnosno da li će se čovek smatrati nosiocem autorskih prava sam ili zajedno sa veštačkom inteligencijom (za celu tvorevinu), ili će nova rešenja isključiti deo koji je stvorila veštačka inteligencija i ostaviti ga nezaštićenim uzimajući u obzir neizvesnost prilikom određivanja autorstva. Kreativna rešenja tek treba da budu doneta, kako u Srbiji, tako i u ostatku sveta.

Ovom procesu se mora pristupiti pažljivim razmatranjem svih mogućnosti i izbalansiranim pristupom upravo zbog složenosti problema određivanja autora kod veštačke inteligencije. Na primer, kada bi se autorska prava jednostavno davala za tvorevine stvorene od strane veštačke inteligencije, onda bi jedan programer ili jedan programski tim lako mogao da prikupi ogroman broj autorskih prava za relativno kratko vreme, što bi naizgled obezvredilo kreativni rad dosadašnjih nosilaca autorskih prava.

Kako se ovakvi problemi vremenom javljaju, moraćemo da sačekamo i vidimo kako će sudovi/različite jurisdikcije reagovati na sve veći broj kreatora sadržaja koji nisu ljudi. The Next Rembrandt (3D odštampana slika koju je napravila veštačka inteligencija) je već stigla, ali efekti davanja autorskih prava ovoj novoj vrsti umetnika tek treba da se vide.

Bilo kako bilo, jedna stvar je izvesna: najezda tvorevina veštačke inteligencije koja će tražiti da im se priznaju autorska prava je pred vratima!