Selidba sirotinje iz centra Beograda - uvođenjem novog poreza starosedeoci će biti primorani da parcele prodaju investitorima

Oporezivanje imovine po tržišnoj vrednosti i uvođenje poreza na građevinsko zemljište ubrzaće sigurno ekonomski rast i sprečiti dosadašnje spekulacije ovim najznačajnijim gradskim resursom. Ali ova fiskalna mera bi mogla da otera sirotinju sa skupih gradskih lokacija i utre put najbogatijima da brže i jeftinije pokupuju zemljište.

Lokalne samouprave su i do sada imale mogućnost da kroz naplatu naknade za korišćenje građevinskog zemljišta dođu do prihoda koji nisu bili veliki. Zvala se ona naknada na vazduh ili taksa za arčenje državnog resursa, privatizacijom zemljišta biće ukinuta i od 2011. integrisana u porez na imovinu.

Ali, po mnogo višoj ceni.

Đorđe Mojović, programski direktor nevladine organizacije "Program za urbani razvoj", kaže da država na ovaj način prvi put uvodi jaku meru upravljanja i naplate onoga što jeste gradska renta. Lokalne samouprave će dobiti nove prihode koje će raspoređivati prema svojim potrebama.

– Porez na zemljište drastično ubrzava ekonomski rast. Prihod će ubuduće ubirati gradovi, a ne spekulanti zemljištem. To otvara prostor investitorima da brže dođu do lokacija – kaže Mojović.

Nije tajna da su vlasnici udžerica na atraktivnim lokacijama ucenjivali investitore, precenjujući svoje kućerke i tražeći za njih čitavo bogatstvo. Graditelji bi tu paprenu cenu kasnije uzidali u vrednost kvadratnog metra stana. Kada se podvuče crta ispadalo je da zemljište učestvuje sa 40 do 50% u ceni budućeg kvadrata.

Amerika je to rešila ovako: ako vlasnici žele da zadrže udžericu na Petoj aveniji, a na tom mestu je predviđena gradnja solitera, taj luksuz sebi mogu da priušte jedino ako imaju debeo novčanik. Gradu Njujorku dužni su da redovno plaćaju naknadu za svaki kvadrat koji je tu planiran. O takvom modelu oporezivanja se razmišlja i u Srbiji.

Međutim, potpuno je jasno da to neće ići lako. Siniša Nikolić, bivši direktor Direkcije za građevinsko zemljište Beograda, upozorava da bi nerešeni imovinski odnosi mogli da budu glavna prepreka za novu naplatu poreza.

– Beogradske oštine su pune tzv. partaja, trošnih kuća s jednom sobom i česmom ispred. One opstaju zato što niko pa ni poreski organi ne mogu da utvrde ko plaća porez. Ponekad se objekti vode na umrle ili 15 ljudi polaže pravo vlasništva – objašnjava Nikolić.

Tamo gde su imovinski odnosi čisti vlasnici koji ne budu mogli da plate visoke poreze najverovatnije će biti primorani da ustupe placeve investitorima, ali će i smanjiti dosadašnje apetite. U tom procepu, kada vlasnici placeva ne mogu da plaćaju poreze, a država prestaje da bude monopolista nad građevinskim zemljištem, postavlja se pitanje da li će njeno mesto zauzeti privatni igrači. Jer, Ustavom je propisano postojanje javnog, privatnog i zadružnog vlasništva i stavljanje u promet građevinskog zemljišta, što je sprovedeno novim Zakonom o planiranju i izgradnji.

– Teško je očekivati da u ovim kriznim vremenima neko objedini velike komade zemljišta u samom gradu. Dok na njegovom obodu i danas postoje vlasnici koji u posedu imaju 100 i više hektara zemljišta – kaže Nikolić.

Mahmud Bušatlija, konsultant za investicije, smatra međutim da novi monopolisti ulaze na mala vrata i u centar grada.

– Novi Zakon o planiranju i izgradnji koji je propisao ukidanje naknade za korišćenje građevinskog zemljišta, ali i konverziju prava korišćenja u pravo svojine, tajkunima najviše ide na ruku. Ne sumnjam da će oni pokupovati atraktivne placeve i u urbanim sredinama, ali i čitava sela – tvrdi Bušatlija.

Ne treba očekivati da gradovi propišu minimalne cene zemljišta, kako bi se zaštitili od eventualne kartelizacije, kaže Nikolić, već prepustiti da to reguliše tržište. S tim se slaže i Bušatlija.

– Ne može država da administrira na tržištu. Jer to bi značilo da ona ukida tržište i određuje vlasnicima cenu po kojoj će prodavati svoju imovinu. Postavlja se takođe pitanje ko bi tehnički to određivao. Moguće je uvesti kategorizaciju, kao što je slučaj s poljoprivrednim zemljištem, ali ne i propisivati minimalne i maksimalne iznose po kojima bi se zemljište vrednovalo. Na Vračaru se na primer cene razlikuju od parcele do parcele – objašnjava Bušatlija.

Budući da nije ukinut institut davanja zemljišta u zakup gradovi će i dalje svoje parcele moći da rentiraju kao i dosad. Takva praksa se primenjeuje i u evropskim gradovima.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz ista "Politika" od 15.11.09.)