Kratko beogradsko proleće - Na Salonu arhitekture nagrađeno zdanje hotela "Townhouse 27"

Prošle godine tekst o Salonu arhitekture vaša kritičarka završila je pričom o arhitekturi koju je jedan finski arhitekta uporedio sa slonom. Kad se zatrči, slon teško menja pravac jer je veliki i težak, dok je moda nalik leptiru koji leprša i lako menja smer. Napisala sam i da se slon srpske arhitekture zatrčao putem koji budi nadu i poželela da ga ne spotaknemo. Slon je, za naše prilike, relativno dobro istrčao prošlu godinu.

Svetska ekonomska kriza stigla je i u Srbiju, ali dok svi govore o stopiranim investicijama, zaustavljanju gradnje, besparici i nedostatku novih poslova, Salon izgleda kao bolja slika bliske prošlosti: hoteli, stambeno-poslovni objekti, upravne zgrade, tržni centri, enterijeri, koncept radnje, stambena arhitektura svih profila. Skoro da i nema socijalne stambene arhitekture. Država se ne bavi ovim problemom sistemski, ni odgovorno, već kampanjski, pred izbore. Zato i slušamo olake izjave ministara o lakoj i jeftinoj stambenoj izgradnji. Kasnije se pokaže da takve ho-ruk akcije proizvedu samo bofl. A za taj posao niko ne zove arhitekte.

Uvodni tekstovi u katalogu koje pišu predsednici žirija poslednjih nekoliko godina su ozbiljni kritički eseji o ovdašnjem društvu i arhitekturi. Ove godine Bratislav Gaković piše o arhitekturi u Srbiji iz perspektive gosta. Živi u Velikoj Britaniji i nekoliko puta godišnje dolazi u Beograd: Paradoksalno, veliki problem nove produkcije je i strašna zapuštenost prostora: kuća, ulica, zelenih površina, dečjih igrališta, saobraćajnih znakova… Otelovljenje sivila. Šta god da se izgradi u takvom okruženju deluje toliko izvan konteksta da postaje šokantno. Arhitektonski sasvim korektne kuće postaju nepodnošljivo egocentrične, čak bahate.

Od godišnje graditeljske produkcije obično samo desetak posto bude arhitektonski vredno, a u zemljama kao što je naša taj procenat ume da bude i manji. Prošle godine taman se učinilo da smo se malo odlepili od dna i da dolaze bolja vremena. U tom svetlu treba gledati i ovdašnju postavku. Žiri, od kojih troje članova živi u Americi i Engleskoj, napravio je, koliko se moglo, strogu selekciju i podelio nagrade a da se nije dao zavesti velikim kvadraturama i skupim materijalima. Gran pri dobili su Biljana Cvejić i Milan Dimitrijević za hotel "Townhouse 27" u ulici Maršala Birjuzova 56 i Topličin venac 27 u Beogradu. Zgradu je 1929, projektovao Zdravko Đurić, a dograđena je za potrebe hotela. Reč je o klasičnoj arhitektonskoj plombi u već formiranom gradskom tkivu u starom delu grada. Autori su bili prisiljeni da jako vode računa o kontekstu, da paze kako će rešiti fasade na obe strane ulice tako da nadogradnja ne kompromituje postojeću arhitekturu, a da bude kvalitativni pomak na bolje. Morali su da budu diskretni i maksimalno uzdržani. U ovakvim situacijama veliki gestovi najčešće nisu dobrodošli. Kuću skoro da i ne primećujete kad prolazite ulicom – kameleonski dobro je uklopljena, a kad bolje pogledate vidite novu gradsku kuću sa karakterom.

I priznanja su dobro odmerena: stambeno-poslovni objekat, upravna zgrada, dogradnja i rekonstrukcija škole u Irskoj, stambeni enterijer, od prvog dana veoma popularni Supermarket, efemerna arhitektura izložbe, publikacija sa mapama Beograda iz poslednja tri veka…

Na Salonu izlaže ponešto stranaca, nekoliko naših arhitekata koji žive u inostranstvu i oni koji samo grade van granica Srbije, pretežno u Rusiji. Razlika u kvalitetu izgrađenog je jasno vidljiva. Sa Zapada dolazi pročišćena i svedena arhitektura čiji su prostorni i finansijski parametri precizno definisani. Najčešće postoji uređen kontekst na koji se arhitekta može osloniti, dok je na istoku, u zemljama tranzicije, još uvek štošta dozvoljeno. Dobro prolaze velike kvadrature, kitnjasti prostori, šljašteći materijali…

Arhitektonska struka je žilava i ne da se lako, ali nema optimizma kakvog je bilo prošle godine. Na otvaranju čule su se mračne prognoze, a u naizgled neobaveznim razgovorima razmenjivale se informacije o otkazivanjima već ugovorenih poslova. Iako na margini, nismo izvan sveta, nažalost češće kad su negativne stvari u pitanju, ipak, kako piše Bratislav Gaković,sva velika dostignuća, ne samo u arhitekturi i urbanizmu, ostvarena su u periodima intenzivne interakcije sa svetom. Potpuno sam siguran da se ne može preterati u otvaranju. Naša civilizacija polako ali neminovno postaje globalna sa izvesnim lokalnim obeležjima. Nije obrnuto.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Politika" od 04.04.09)