Serbia Edition
Serbische Ausgabe
Izdanje BiH
Izdanje Crna Gora
Vesti
Tatjana Jelača, atletičarka - Niko nije verovao u mene!
Utorak, 02.09.2014.
15:52
Komentari
Prelaz iz juniorske u seniorsku konkurenciju prečesto bude previsoka prepreka za mnoge talente. Hormoni, pogrešni uzori, povrede, greške u treningu ili šta već drugo, uzimaju danak u mladim sportistima. Činilo se da je na toj stranputici i srpska bacačica koplja Tatjana Jelača, ali je hicem od 64,21 m pogodila pravo u srce, centar. Srebrna medalja oko vrata naše sagovornice zasijala je na kontinentalnom skupu i to na legendarnom ciriškom Lecigrundu, hramu kraljice sportova. Savršena pozornica za veliki povratak nekada jedne od najboljih juniorki sveta koja je ne tako davno bila na granici da batali sve i "baci koplje na smetlište".
Istina, ova medalja je mogla vrlo lako da bude zlatna. Imala je nakratko Tatjana prvo mesto u rukama, nažalost uspešnija je bila legendarna Čehinja Barbora Špotakova koju trenira nezaboravni Jan Železni. Ali ima dana za 24-godišnjakinju...
Možeš li nekako da sabereš šta si sve radila u prethodnih nekoliko dana, tačnije od 17. avgusta, kad si došla u Srbiju?
– Neće biti lako, a-ha-ha... Kako smo sleteli već nas je sačekala konferencija za novinare. Onda odlazak na "Beer fest", gde je bio odličan provod! Priznajem da je bio organizovan odlazak... Došla sam kući baš kasno. Od ponedeljka sam bila aktivna po emisijama, opet konferencije, prijemi... Bukvalno mi je ispunjen ceo dan. I onda kad dođem kući, čeka me trening koji u ponedeljak nisam ni stigla da odradim. Napravljen mi je doček na stadionu u Sremskoj Mitrovici. Klinci iz atletskog kluba "Srem" su organizovali malu feštu. Slikanje, autogrami, pokazivanje medalje... U utorak malo teretana oko devet uveče...
Kako je izgledao dolazak u rodnu Sremsku Mitrovicu?
– Već na ulazu u grad videla sam moju sliku na bilbordima sa čestitkama. Kod kuće sam dobila vatromet, tortu, svećice, osećala sam se kao dete od šest godina. Rođendan mi je bio 10. avgusta pa smo dva slavlja spojili u jedno. Ma bilo je stvarno super.
Kako si se osećala pred put u Cirih?
– Bila sam sigurna da mogu da osvojim jednu od medalja, ali nisam javno želela o tome da govorim iz prostog razloga što nisam sebi htela da stvaram pritisak. Niko nije verovao da mogu da dođem do medalje, osim mene same i mog tima, fizioterapetua Branka Penića i trenera Dragiše Đorđića. Bila sam svesna da sa daljinama koje postižem na treninzima mogu do odličja. Prosto sam to držala u sebi, čuvala sam taj momenat da vidim hoću li uspeti. Na svu sreću jesam!
I šta za tebe konkretno znači ovaj rezultat, osim što se prvi put verovatno suočavaš sa ovakvim obimom medijske pažnje?
– Mnogo mi znači, jer je to moja prva seniorska medalja. Osvajala sam kao juniorka medalje na svetskom i evropskom prvenstvu. Posle toga sam imala određenu stagnaciju i bio je potreban dug period da se priključim seniorima zbog brojnih problema. Oduvek sam želela tu seniorsku medalju i verovala u nju. Bilo je potrebno vreme i strpljenje. Mnogi su komentarisali da je šteta što me je prebacila Špotakova u petoj seriji, ali ja ne žalim zbog toga, ipak je ona svetska rekordeka. Hoću da kažem da nije isto osvojiti medalju u juniorskoj i seniorskoj konkurenciji. To tek sada vidim. Bilo je medijske pažnje i kad sam bila juniorka, ali ne na ovaj način.
Kakve su ti takmičarske obaveze narednih meseci?
– Trenutno mi je najvažniji odlazak s timom Evrope na Kup kontinenata. To je velika privilegija, samim tim i odgovornost. Koncentrisaću se na to takmičenje i u narednih mesec dana ću se truditi da zaboravim Evropsko prvenstvo. Htela bih da se i u Marakešu prikažem u što boljem svetlu.
Da li posle toga konačno dolazi samo tvoje vreme, za odmor?
– Neću putovati odmah, jer rođena sestra krsti dete i ostajem u Srbiji najmanje još nedelju dana. To nikako ne želim da propustim. U oktobru planiram more, ali gde, kako i šta, to još ne znam. Sve zavisi kakve će mi obaveze biti posle kupa. Prvobitan plan je bio da se sezona završi posle Evropskog prvenstva, ali se produžila zbog Kupa Evrope, takmičenja koje se održava jednom u četiri godine, a taj poziv se ne odbija. Počeću pripreme za sledeću sezonu tek krajem novembra.
Naredna godina biće vrlo važna zbog ...?
– Svetskog prvenstva u Pekingu, gde sam se već takmičila dva puta. Već sam navikla na stadion "Ptičje gnezdo". Fokusiraću se na to da na tom takmičenju opet bacim državni i lični rekord. Mogu da bacim preko daljina sa evropskog prvenstva. To sam već uradila na treninzima. I hoću mnogo više na šampionatu sveta.
Imaš već iskustvo učešća na Olimpijskim igrama, da li je došlo vreme da se o medalji razmišlja realno, za dve godine su Igre u Riju?
– Još nisam išla u tom smeru sa razmišljanjima tipa "osvojiću medalju". Sigurna sam da ću dati maksimum da budem blizu te medalje. Kad odem u Rio da mogu sebi da kažem "Ok, uradila si sve što je bilo u tvojoj moći i ništa ti ne zameram". Ispoštovaću sve zahteve, ishranu, odmor, trening, sve. Mislim da mogu da dođem do medalje, ali to zavisi od brojnih faktora. Ja volim te toplije predele. Ove godine nisam imala ni jedno takmičenje gde je temperatura bila iznad 20 stepeni. Kiša, vetar, hladno, veče, jutro... Uslovi zaista utiču takođe na rezultat. Možda će u Marakešu sada biti dobro vreme, pa ću opet ostvariti zapažen rezultat. Sve u svemu, mislim da ću se baš dobro spremiti za Rio i nadam se visokom plasmanu.
Postoji li poseban ritual pred izlazak na borilište?
– Postoji, ali iskreno ne volim da pričam o tome javno, a-ha-ha. To je moje lično i čuvam samo za sebe.
Zbog čega si odabrala atletiku i bacanje koplja?
– Nisam ni sama izabrala, ali evo pokušaću da objasnim. Volela sam kao mala mnogo da trčim, što su roditelji primetili. Imali smo komšiju koji je otvorio atletsku školu "Sirmijum", odveli su me tamo i tako je počelo. Jedna od drugarica iz kluba je počela da baca koplje i jednom prilikom me je zamolila da joj vratim koplje kako ne bi morala da ide non-stop levo-desno. Trener je to primetio i polako počeo da mi uvodi koplje u trening. Nije mi prijalo. Pitala sam zbog čega, zašto sam od druge dece drugačija, nisam htela na trening. Što ja da bacam koplje, a svi ostali drugari trče. Onda su me ubeđivali kako je to lepa disciplina, kako treba da probam, da ništa ne gubim...
Gde si prelomila?
– Bilo je jedno tamičenje na Partizanovom stadionu. Drugarica koja je trebala da baca za klub se razbolela. Ko će, šta će, hajde ti Tanja, ti jedina znaš da baciš. I ja pobedim na tom takmičenju sa jednim danom treninga. Imala sam 13 godina. Počeli su da mi prilaze treneri, da mi govore kako imam brzu ruku, da nisu videli takav talenat za bacanje koplja. Bila sam u čudu, dete koje gleda i misli se "kakav talenat, kakvo koplje, ljudi o čemu se radi". Ali prija ti naravno. Počela sam onda intenzivno na trenizima da vežbam bacanje koplja, pa sam obarala državne rekorde po uzrasnim kategorijama redom. Kao mlađa juniorka sam postavila novi seniorski rekord države!
Kako gleda porodica na tvoje rezultate i karijeru?
– Mama se nikada nije nešto previše mešala. Imala sam tu nesreću da je moj otac preminuo iznenada pred olimpijske igre u Londonu, ali nikad se oni nisu zasta previše mešali. Pustili su me da radim to što volim. Na početku su me usmeravali, savetovali i uvek sam imala slobodu da uradim šta želim. Majka je jedino forsirala školu i da moram da je završim. Bila sam vukovac u osnovnoj, srednju sam završila kao vrlo dobra, smer finansijski administrator. Kasnije sam upisala poslovnu ekonomiju na fakultetu "Edukons", trenutno sam na trećoj godini.
U jednom trenutku karijere, to si i spomenula, bilo ti je potrebno dosta vremena da uhvatiš nit sa seniorima, bilo je problema?
– Imala sam periode kad sam sebi dozvolila da se ugojim 26 kilograma. To je bila katastrofa, a dogodilo se posle osvajanja juniorskog zlata na Prvenstvu Evrope u Novom Sadu. Verovatno sam se previše opustila. Za godinu dana skoro trideset kilograma više... Želela sam posle srednje škole da upišem fakultet i iz Amerike su stizale ponude sa svih strana. Drugar me je savetovao da odem u Nebrasku i to je bila ogromna greška. Prihvatila sam zbog njega, ali nisam znala gde idem. I kad sam otišla videla sam da je zimi i do minus 30, a ja hladnoću ne podnosim. Užasno sam zimogrožljiva. Daj mi samo sunce i biće mi cele godine lepo. Prevarila sam se što možda nisam otišla na Floridu. Počela sam sa studiranjem, nije mi se dopao sistem i vratila sam se kući posle manje od dva meseca. To je bilo 2010.
Očigledno da je to bio razočaravajući period za tebe?
– Da... Razočarala sam se u samu sebe, nisam htela više ni da treniram. Ugojila se, nisam mogla da se pomerim. Onda su mi moji najbliži govorili da to što radim nije dobro, da to ne smem sebi da dozvolim i da će polako sigurno biti bolje... Iste godine sam prešla iz Partizana u Crvenu zvezdu. Oni su se "iscimali" i odveli me u Budimpeštu kod trenera koji je imao dobru kopljašicu. Međutim, on je čovek spajao dva treninga u jedan. Provodila sam po pet-šest sati na stadionu i ishrana nije mogla da se reguliše na taj način. Stan je bio udaljen od stadiona sat – sat i po vremena, provodila sam ceo dan u putu i treningu. Odlučila sam da se vratim, pa su krenule razne priče, tipa "Evo opet se vratila, njoj ništa ne odgovara, stalno menja trenere"...
Usledio je povratak u Sremsku Mitrovicu?
– Dogodio se u januaru 2012, shvatila sam da mi je to potrebno. Otišla sam kod trenera kog poznajem ceo život. Porazgovarali smo i iako je imao još jednu kopljašicu kojoj sam bila direktna konkurencija, prihvatio je da radi sa mnom. Dragiša Đorđić je i dan-danas moj trener i to je bio prelomni trenutak da budem sada na ovom mestu u mojoj karijeri.
Cirih je za sada kruna tvoje karijere, ima li još nešto što je posebno pamtiš?
– Evropsko prvenstvo u Novom Sadu. Bacala sam pred drugarima, roditeljima, svojom publikom. Jedina sam osvojila zlatnu medalju, svirana je himna bukvalno na zatvaranju takmičenja. To mi je ostalo u najlepšem sećanju za sada.
Pripadaš grupi atletičara koji kraljicu sportova promovišu na sjajan način i podižu svest o atletici u Srbiji na jedna potpuno drugačiji, viši nivo nego što je to bio slučaj pre nekoliko godina? Prilaze li ti na ulici i čestitaju?
– Pa ponekad se i to dogodi. Kažu kako su oduševljeni, da su se naježili kad sam osvojila medalju, da je bilo odlično. A što se tiče promocije atletike, pa kad se pogleda unazad ni tenis nije bio popularan dok se nisu pojavili Novak, Janko, Ana, Jelena, Viktor. Verovatno se i atletika probija po sličnom principu. Kad sam bila mala tu su bili Dragutin Topić i Olivera Jeftić i to je to. Drago mi je što sada ima mnogo više atletičara sa snagom i kvalitetom da postignu vrhunski rezultat. Žao mi je što Dudaš nije otišao na Evropsko prvenstvo, verujem da bi imao visok plasman s obzirom da znam kakve je treninge imao do operacije. Ali opet, možda je i bolje da je sad to odradio, pa da se sprema za Rio koji je važniji od evropskog.
BOJ NE BIJE…
Imaš li omiljeno koplje?
– Imam jedno ljubičasto-plavo koje mi je baš drago. Dobila sam ga na poklon 2007. godine. Sa njim sam osvojila mnoge važne medalje, zlato na Prvenstvu mlađih juniora, pa bronzu na Svetskom juniorskom i na kraju zlato na Juniorskom prvenstvu Evrope. I dalje treniram tim kopljem koje mi je najdraže, iako sam srebro u Cirihu osvojila drugim.
SA EMIROM NA DNO… JADRANA
Gde je Tatjana Jelača mimo atletike, postoji li neki hobi?
– Kad počne pripremni period, stvarno nemam u čemu da se pronalazim. Vodim zaista striktan način života. Dan je prebukiran treniznima, naročito kada odemo negde na pripreme. Iskreno, baš mi prija da pojedem nekad nešto što ne smem, ali prosto moraš da se pridržavaš pravila da bi napravio rezultat. A hobi, pa posle Olimpijskih igara u Londonu, sa Emirom Bekrićem sam otišla na more na ronilački kamp. Polagali smo da dobijemo dozvolu za ronjenje. Onda smo tamo ronili, zezali se i to je baš bio dobar odmor.
Piše: Milan Vuković
Izvor: