Ljubiša Adamović, profesor međunarodne ekonomije - Ni Tito nam sada ne bi mogao pomoći

Profesor Adamović je jedan od naših najvećih eksperata iz oblasti međunarodnih ekonomskih odnosa i dugogodišnji profesor na američkom Florida State University in Tellahassee, kao i redovni profesor u penziji Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Sada je dekan poslediplomskih i doktorskih studija Evropskog centra za mir i razvoj (ECPD) Univerziteta za mir Ujedinjenih nacija. Paralelno sa nastavom na Ekonomskom fakultetu u Beogradu na predmetu "Međunarodni ekonomski odnosi" bio je angažovan u uvođenje tog predmeta na redovnim i poslediplomskim studijama na nizu univerziteta u Jugoslaviji - u Ljubljani, Podgorici, Nišu, Kragujevcu, Skoplju, Sarajevu, Banjaluci.

U SAD je držao predavanja na mnogobrojnim univerzitetima, među kojima: MIT, Harvard University, Columbia (New York), Cornell, Case Western Reserve University (Cleveland, Ohio), UCLA, Berkley, Davis (California) itd.

Zbog višedecenijskog iskustva širom sveta, a imajući u vidu da se na političkoj sceni Srbije sve češće mogu videti ljudi koji dolaze sa nekih od gore pomenutih fakulteta (poslednji primer - Lazar Krstić), pitamo profesora Adamovića da li se znanje stečeno u inostranstvu može primeniti i prebaciti u drugi kontekst?

- Veoma teško – gotovo nemoguće. Vi morate da poznajete ambijent, i ekonomski i politički i socijalni i pshiloški. Sada već bivši ministar Krstić ne bi bio ni prvi ni poslednji koji kao da je padobranom bačen u drugu sredinu. Ali taj padobran se nije otvorio. Bilo je mladih ministara finansija koji su bili uspešni. Jedan od njih je bio dr Milan Stojadinović čiji se radovi i ocene međunarodnog položaja i odnosa Jugoslavije i ovog regiona i danas mogu čitati kao vrlo aktuelni (knjiga "Ni rat ni pakt"). Mene više čudi to što se mnogi ljudi prihvataju stvari za koje osim ambicije nisu kvalifikovani.

Ja bih tog gospodina, (Krstića, prim.aut.) odmah primio za asistenta, jer on pripada grupi obrazovanih i perspektivnih ljudi. Ali, teško je nekom ko nije radio u privredi, ko je sve plate počeo da dobija iz džepova poreskih obveznika i na državnim jaslama. Teško je njemu da razume pravi položaj i radnika i poslodavaca. Znate, ne možete da naučite da plivate, a da niste ušli u vodu. Tako da nije u pitanju samo teška opšta situacija već i pitanje kvalifikovanosti onih koji rade. U tom pogledu Krstić je samo ilustracija mnogobrojne družine.

Ko treba da vodi privredu Srbije?

- Možda sam jednostran, ali smatram da sve privredne poslove u Vladi treba da vode oni koji su pokazali da umeju da zarade, koji su napravili poslovni uspeh. Naravno, ne svako ni iz te kategorije. Neko je odličan menadžer, vlasnik na malom prostoru, 10-15 ljudi. To nije to. Ali neko ko je stvorio veliku korporaciju, ko ima sotine ili hiljadu zaposlenih - za mene su to kandidati za vođenje privrede. Ovo drugo su odlični, pametni, nadobudni, perspektivni, ali izvinite oni blage veze nemaju sa realnom ekonomijom. Nisu nikada prodali nešto da bi im neko platio za to što su radili. A svaka stvar vredi onoliko koliko se za nju plati...

Ne mislim da kritikujem bilo koga, svako ima pravo da bira ili da odbija nešto, ali u pitanju je i lična odgovornost i shvatanje stvari – kaže profesor Adamović, koji je svojevremeno odbio poziv Miloševića da bude predsednik vlade, uz obrazloženje da nije kvalifikovan. Bio je to, kažu, prvi slučaj da neko za sebe kaže da je nekompetentan.

Sa druge strane i veliko iskustvo može da bude breme opterećenja, kaže naš sagovornik.

- Od 35 do 60 godina je udarna snaga koja drži svaku zemlju. Ovi drugi mogu biti "zelenilo uz cveće", bilo da su mlađi, bilo da su stariji.

Nemamo nacionalni konsenzus

- Ono što Srbiji sada treba je neka vrsta međupartijskog konsenzusa - šta mi hoćemo od privrede i od međunarodnog položaja naše zemlje. To ne može jedna vlada za reši za dve-tri godine, nezavisno od toga koje stranke je čine. Zato je potrebno naći koji su to ključni ciljevi gde mi možemo svi da se složimo. U tome nije uspela nijedna stranka do sada, svi guraju svoje partijske interese, a nama fali nacionalni konsenzus.

Priča o tome da će kada uđemo u Evropsku uniju poteći med i mleko nije realna. Ne treba mnogo da pametujemo, samo da pogledamo zemlje koje su ušle – Evropska unija nija ono što je nekad bila. Mislim da je premijer Vučić donekle u pravu kada kaže da moramo da se spremimo za teške odluke, ali ono što iritira je: zar nama treba Evropska unija da bismo uspostavili pravni poredak? Srbija je imala pravni poredak i za vreme Miloša Obrenovića. Znalo se šta se sme, šta ne sme i ko za šta odgovara. Znala se sigurnost imovine, sigurnost ugovora. Danas dođete u situaciju da od profesora možete da kupite ispit, od policajca kaznu, od sudije presudu itd. To je veća korozija društva nego što je to materijalna šteta... Nevolja kod Srba je ta što smo mi fantastični u nenormalnim uslovima, a vrlo slabi u normalnim uslovima. Život se kreće više u normalnim uslovima nego u teškim špicevima, a mi tada nemamo nacionalnu koherenciju – kaže Adamović uz konstataciju da neznanje daje hrabrost, pa tako svako misli da bi bio bolji predsednik vlade od onoga koji trenutno obavlja tu funkciju.

Ni Tito nam ne bi pomogao

- Danas se mnogi pozivaju na Tita. Druga su vremena, danas ni Tito ne bi mogao ništa. Ne treba zaboraviti da je u vreme Tita naša zemja imala mnogo veći potrošački standard nego što je bila produktivnost. I mi smo se navikli na to. Imali smo automobile, stanove, vikendice, išli na šoping ture u Rim i London. Sve to nije bilo na realnoj osnovi naše produktivnosti. Mi smo bili tampon zona između Istoka i Zapada, Amerikancima se isplatilo da nas finansiraju. Titova prednost je što je to uspeo da razume i iskoristi. Tu treba ono što Crnogorci kažu "bolje zrno sreće no oka pameti".

Međunarodni položaj Srbije – nekad i sad

Na pitanje kakav je ugled imala naša zemlja pre nekoliko decenija kada je on počeo da predaje u Americi, a kakav sada, profesor Ljubiša Adamović kaže da ni tada, a ni sada, više od 90% Amerikanaca ne zna gde je Srbija.

- Amerikanci imaju materijalističke vrednosti, mnogo su manje politizovani. Amerikanac plaća nekoga u Vašingtonu da razmišlja o tome za njega.

- Velike sile mogu da prave velike gluposti. Oni imaju sredstva da se izvuku. Najgore je kad mala zemlja pravi velike gluposti. Mislim da treba odati poštovanje našim diplomatama, jer oni treba da predstavljaju zemlju koja nema ništa. Zemlju koja nema nijednu pregovaračku polugu. Zemlju koja nema vojsku. Neko će reći ima, a ja ne mogu da se opredelim da li vojska više liči na lovačku družinu ili kulturno-umetničko društvo. Ne zato što nam vojska treba da bismo ratovali, već zato što kada potencijalni neprijatelj zna da je imate, to se naziva politika odvraćanja. Nemate vojnu silu, nemate ekonomsku silu, nemate tehnološku silu. Veliki broj stručnjaka u najboljim godinama je napustio zemlju. Pogrešno je reći da su samo nesposobni ostali. Smatram da je daleko teže i veći je uspeh i izazov postići nešto u ovakvoj Srbiji, nego u bilo kojoj zapadnoj zemlji.

Kako do bolje slike u svetu?

- Kada bismo mi imali jedan-dva proizvoda koji bi se prodavali na svim policama marketa u Evropi, znalo bi se ko smo i šta smo. I ugled naših sportista u svetu bi mogao da pomogne. Đoković je veliki fenomen, ja se samo nadam da ga nećemo brzo "potrošiti". On ima veliki ugled super sportiste i plemenite ličnosti i ako uspe da se sačuva, Đoković može da bude velika ličnost za budućnost Srbije.

Spoljna politika

- Mislim da treba da podržimo orijentaciju ka dobrim odnosima i sa Evropskom unijom i sa Rusijom. Rusko tržište je potencijalni kapital i treba da sačuvamo privilegije koje je Srbija dobila od Rusije.

A kako vidi naše okretanje prema arapskim zemljama i kako uopšte vidi politiku zaduživanja?

- Nije svako zaduživanje po definiciji loše. Najveća preduzeća i države imaju dugove. Problem nije koliki je dug, nego kako vi možete da ga servisirate i za šta se koristi. Recimo, u SAD se studenti masovno zadužuju dok studiraju. Kad diplomira, student izađe sa diplomom i sa dugom od 50 do 300 hiljada dolara. Ali on zna da će morati i moći da otplati taj dug u narednih desetak godina. Takav dug nije rasipnički, već investicija. Mene recimo kao ekonomistu iritira pesma "'Ajde Jano, kuću da prodamo, 'ajde Jano konja da prodamo". Zašto da prodamo? Da igramo... To znači rasipanje osnovnih sredstava u poljoprivredi da bismo samo igrali... Zašto nema pesma "'Ajde Jano kuću da zidamo?"


- Mi nismo mogli da obnovimo ni zgradu Beogradske zadruge, ona nije u potpunosti obnovljena kakvu je sazidao jedan od vodećih privrednika i dobrotvora Srbije Luka Ćelović-Trebinjac. Sada kada ima ovoliko neprodatog prostora, jer je stanovništvo u teškom materijalnom položaju vi pravite Beograd na vodi! Svaka Vlada voli da nešto gradi, kao što su to činili i faraoni. Voleo bih da se prevarim i da moram da se izvinim što pre, kada taj Beograd na vodi zablista, ali niti je to naš prioritet, niti ta gradnja može da pokrene celu Srbiju. Mislim da su to romantičarsko-idealističke iluzije, ili bacanje prašine u oči prostoti.

Već su krenule šale "kad kupim srpski 'mercedes' pa te odvezem u Beograd pod vodom". Šalu na stranu, da me neko pita za savet, ne bih mu preporučio taj projekat. Pogotovu znajući da taj projekat menja Urbanistički plan u jednom danu.

Privredne grane sa najvećim potencijalom u Srbiji

- Svi pričaju o poljoprivredi. Mislim da sitna domaćinstva i poljoprivreda neće da izvuku Srbiju. Srbija mora da proizvodi više inženjera nego pravnika i ekonomista, da smanjuje birokratiju. Nema poslovnih odluka bez rizika. Nama je, kao i svim manjim zemljama, potrebna saradnja sa velikim multinacionalnim korporacijama. Da mi budemo uključeni u njihov sistem proizvodnje i marketinga. Tačno je da je i to rizik, ali jedini način da se izbegne rizik jeste da se ne ulazi u posao.

Poljoprivreda je važna, ali neće ona moći da nas izvuče sa ovom radnom snagom, sa ostarelim stanovništvom. Poljoprivredu treba učiniti atraktivnom i perspektivnom za mlade ljude, da ne idu sa sela.

A kako bismo mogli da privučemo te multinacionalne kompanije?

- Možemo jednom uređenom zemljom, stabilnim pravnim poretkom, geopolitičkim položajem, privilegovanim položajem u odnosu na rusko tržište. Moglo bi kod nas da se proizvodi ili kompletira, tako da taj proizvod može legalno da bude "Made in Serbia".

Amerika ne može biti orijentir

- Amerika je prva ušla u krizu, Amerika se prva i izvlači iz krize. Zašto? Zato što je dinamična zemlja. Zato što je surova. Evropski kapitalizam je relativno humanizovan, američki daleko manje.

- Smešno je kada neko kaže da će da prestigne Ameriku. Pogrešno je čak i u savremenoj ekonomskoj literaturi, kada se kao kriterijum razvijenosti uzima šta je dostignuto u SAD i razvijenim zemljama. Prvo, niko nema Indijance kojima će oteti zemlju. Drugo, nemamo gotovu radnu snagu, koju hrani neko drugi do 20 godina i koja dolazi spremna za rad, nemamo gotovu tehnologiju... Tačno je da smo u prošlosti imali manje dugove, ali dobrim delom i stoga su nam se neke stvari poklanjale, a poklanjale su se jer smo nekome bili korisni. Nema ništa za džabe.

Amerikanci nisu ni kulturniji ni obrazovaniji od nas u načelu. Oni samo imaju sistem koji im daje pozitivne podsticaje da se ponašaju kako je predviđeno u skladu sa pravnim poretkom. U Americi sam samo jednom pogrešno parkirao i naučio lekciju za ceo život. Sistem treba da natera ljude na ispravan rad. A ljudi nisu glupi, najviše su osetljivi kada ih udarite po džepu. Pustite vi edukaciju... Kazne tako brzo dovode publiku u red, i u potpunosti podržavam izjavu predsednika Trumana kada je rekao "čovek je izuzetno osetljivo biće, a najosetljiviji nerv čoveka je u njegovom novčaniku". Ili nagradite nekoga da ima satisfakciju ili ga kaznite... da brže nauči.

Srbi nisu uopšte lenj narod. Najbolji primer za to je što je u inostranstvu teško naći našeg čoveka, od vrhunskog intelektualca do radnika ko nije uspeo u svojoj branši, i to "na tuđem terenu". Imamo ambiciju, snagu, samouverenost, kreativnost i to treba da se iskoristi odgovarajućim pravno-ekonomskim sistemom. Nije logično da se pozivaju naši građani da se vrate iz inostranstva, a ovde nema posla ni za one koji su ovde. Vlada mora da pazi šta traži i šta obećava.

Jelena Đelić