Nebojša Bradić, pozorišni reditelj - Biti ministar je samo nova režija

Poznati pozorišni reditelj Nebojša Bradić u ranoj mladosti je, kako kaže, želeo da bude rok muzičar ili strip crtač.

Umesto u popularnoj kulturi, karijeru je izgradio u pozorišnoj umetnosti, režirajući preko 70 predstava u gotovo svim pozorištima Srbije i teatrima Hrvatske, BiH i Grčke.

Dokazao se i kao upravnik nekolicine, uglavnom beogradskih teatara, u svakom unoseći duh promene i savremenog menadžmenta.

Kao upravnik Beogradskog dramskog pozorišta, opredeljen je za postavljanje praizvedbi domaćih i stranih dramskih pisaca. Politički je aktivan od 2003. godine.

EVROPA: Da li se u ovom momentu osećate više kao reditelj, upravnik ili političar?

BRADIĆ: Redosled je uvek isti: prvo se osećam kao reditelj, ponekad kao upravnik, a nikad kao političar.

Moje prisustvo u politici je uvek i isključivo u funkciji upravnika, a upravnik je u službi reditelja. Suštinski, ja u funkciji upravnika režiram pozorište.

EVROPA: Koji su za vas najbolniji i najradosniji aspekti vaša tri poziva?

BRADIĆ: Najbolnije je neprepoznavanje i nerazumevanje napora da se učini promena, kao i malicioznost kojom pojedinci odgovaraju na to.

Na primer, kada smo Aja Jung i ja pokušali da pokrenemo Beogradski festival igre, kolege su masovno gunđale, pokušavajući da nas omalovaže zlobnim opaskama o kompetentnosti i zloupotrebi Beogradskog dramskog pozorišta.

S druge strane, nadležni su u potpunosti ignorisali sve naše zahteve da se ovaj poduhvat finansijski podrži. Ipak, zahvaljujući našem entuzijazmu, znanju i verovanju u savremenu igru, ličnim međunarodnim kontaktima uspeli smo da Festival podignemo na noge.

Stvorili smo novi i drugačiji kulturni događaj, na očiglednu veliku radost Beograđana.

S druge strane, kada osećam da se promena dešava i da je drugi s radošću prihvataju, i ja sam radostan.

EVROPA: Odavno se priča da vam se sprema ministarsko mesto. Vidite li sebe u toj ulozi i koje biste prve korake povukli kada biste zaista postali ministar kulture?

BRADIĆ: Za mene bi to bila samo još jedna nova režija i još jedna odgovornost.

Pošto je odgovornost u mom slučaju uvek na maksimalnom nivou, što mi ne pada nimalo lako, to bi bilo dovoljno i za ministarski posao.

O konkretnim potezima koje bih preduzeo govoriću samo kao ministar.

EVROPA: Pripisuju vam se izrazite menadžerske sposobnosti, što je potvrđeno i nagradom. Odakle, kao umetnik, izvlačite taj impuls?

BRADIĆ: Pretpostavljam iz svog kognitivnog sklopa, koji u priličnom miru koegzistira s emotivnim.

EVROPA: Da li se osećate moćnim, između ostalog, da odlučujete o tuđim sudbinama?

BRADIĆ: Ako bi trebalo da odlučujem o tuđim sudbinama, najpre bih se osećao odgovornim. A da li to mogu? Odgovor je da, ali nisam siguran da to želim.

EVROPA: Kao upravnik oprobali ste se na raznim mestima, šta ste naučili, a šta novo doneli?

BRADIĆ: Moj prenatalni rediteljski i upravnički život počeo je uz Borjanu Prodanović na FDU, rađanje je bilo u Kruševačkom pozorištu.

Nastavio sam da rastem i da se kalim u Ateljeu 212, a sazrevanje se dogodilo u Narodnom pozorištu.

Sve što sam naučio doneo sam sa sobom u Beogradsko dramsko pozorište, pa se nadam da i ono može da nešto nauči od mene.

Ovde sam se borio s velikim otporima tadašnjih prvaka pozorišta, koji i danas primaju platu i odbijaju da glume, ljuti što sam ja upravnik, a ne oni.

Za razliku od njih, drugi deo ansambla, predvođen mladim glumcima koji su zapravo bili inicijatori mog dolaska u BDP, bio je veoma kooperativan i vredan, a neki od njih su sve uspešniji.

Nažalost, i oni koji rade i neradnici primaju istu platu. Jedan od razloga zašto sam se politički angažovao jeste moja čvrsta namera da to promenim.

Međutim, problem je što su se i glumci neradnici politički angažovali da bi zadržali svoj status i povećali svoju moć.

Lično, uvek sam se trudio da u svako pozorište u kome sam radio donesem: posvećenost, odgovornost, pouzdanost, disciplinu, potrebu da strukturišem haos u harmoniju.

EVROPA: Gde ste šta grešili?

BRADIĆ: Svuda ponešto. Ponekad, kada bih igrao na sigurno, dešavalo se da propustim neku svežu ideju, klicu nove vizije, novo ime na našim scenama.

S druge strane, dešavalo se da uložim mnogo ličnog autoriteta, energije, pa i novca u poznato ime, što je rezultiralo promašajem.

Naravno, rizici u našem poslu koji zahteva vešto balansiranje na granici umetničkog i tržišnog su neizbežni, što znači da su i greške neminovne.

Ali, limit za pogreške je minimalan, i to obavezuje.

EVROPA: Da li ste bili i da li ste omiljeni u ovoj ulozi?

BRADIĆ: Nikada nisam bio omiljen, ali sam naučio da to u poslu ne očekujem. Važno mi je da moji saradnici veruju u moje odluke i da ih što efikasnije realizuju.

Ako u tome uspemo, obostrano ćemo se uvažavati i to je sasvim dovoljno.

EVROPA: Svakom od pozorišta kojim ste upravljali dali ste jak lični pečat. Kako ste birali određene koncepcije i šta vas je obuzdavalo u planovima?

BRADIĆ: Upravo je lični pečat taj koji trasira koncepciju. Pozorištu pristupam kao živom organizmu, čiju je spoljašnjost potrebno dobro upoznati, kao i njegovu krvnu grupu, puls i temperaturu.

Zatim nastaje interakcija između mog i pozorišnog organizma. Pri tome, upravljački model, koji dobro funkcioniše u jednom pozorištu, nisam u stanju da jednostavno prenesem u drugo.

U obuzdavanju sebe pomažu mi moja supruga i prijatelji.

EVROPA: S ove distance, kako komentarišete smenu s mesta upravnika Narodnog pozorišta, na koje je došao Željko Simić, odnosno zvanično obrazloženje za smenu da ste bili međunarodno angažovani za vreme rata?

BRADIĆ: Ja jesam bio međunarodno angažovan za vreme rata i pre njega, i u takvom i tadašnjem kontekstu moja smena je bila logična.

Ali ja nisam samo bio smenjen s mesta upravnika, ja sam tada i u naredne dve godine ostao bez posla, a to je i za takve zasluge bilo previše.

EVROPA: Neformalno se čuju zamerke na vaš račun da između Beogradskog dramskog i Kruševačkog pozorišta postoji neka vrsta dila: oni vama režije, vi njima gostovanja u prestonici. Ima li tu istine?

BRADIĆ: Ima, na obostrano zadovoljstvo. To što neki u tome vide nepotizam, zaista je njihov problem.

Vrata Beogradskog dramskog pozorišta otvorena su za gostovanja svih pozorišta iz unutrašnjosti koja zadovoljavaju umetničke kriterijume, što je više nego transparentno, jer piše u svakom mesečnom programu Pozorišta.

Što se tiče mojih režija, ja sam radio u Nišu, Užicu, Zrenjaninu, Somboru, Novom Sadu, Kragujevcu, Kraljevu, Prištini, Zaječaru...

Kada bih bio sposoban da napravim tolike dilove, mogao bih da počnem da razmišljam o sebi kao o premijeru.

Bojim se da sam zasada i dalje samo službenik Beogradskog dramskog pozorišta.

EVROPA: Kako ste se, kao dete glumca i matematičarke, odlučili za pozorišnu režiju?

BRADIĆ: Odlučivao sam u vremenu kad sam se zaljubio, otkrio lepo, kad me je rokenrol preplavljivao... Jadna fizika, koju sam takođe voleo, ipak nije imala šanse.

Zapravo, četiri gimnazijske godine fascinirala me je nauka, naročito fizika, koju sam ozbiljno istraživao i bio glavni favorit svoje razredne za ozbiljne studije.

Kroz pozorište bih tada povremeno prošao i pomalo nezainteresovano ispratio šta se tamo dešava.

Naravno, moj otac je u to vreme bio glumac-prvak i upravnik tog pozorišta.

Pretpostavljam da je preokret u mojoj glavi nastao kada sam odlučio da mogu da budem bolji od svog oca, što nimalo nije bilo lako jer on je bio najbolji u svom poslu, što s ove distance odgovorno tvrdim.

Tako sam postao student Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, opet favorit šefa klase, koja je tvrdila da sam najbolji u generaciji.

Za ovo imam žive svedoke. Kako bi moja supruga rekla, tada sam uspešno rešio Edipov kompleks i postao reditelj.

EVROPA: Da li i dalje mislite da pozorište, tj. vi kao reditelj, možete promeniti svet?

BRADIĆ: Dok sam bio mlad, kao i svi omnipotentni mladi ljudi, verovao sam obrnuto, da mogu da promenim druge, ako treba i ceo svet. U skladu s tim, verovao sam i da pozorište može da promeni svet.

Proces sazrevanja je težak i tužan upravo zato što shvatite da to nije moguće i da je jedino moguće menjati sebe uz velike napore i velika odricanja.

A svet će se menjati, u skladu s tim naporima.

EVROPA: Zašto često posežete za nepozorišnom literaturom, odnosno pretačete romane u dramske tekstove?

BRADIĆ: Izazov rada na nepozorišnoj literaturi je deo mog rada na menjanju sebe, a nadam se i drugih koji sa mnom rade. I to nabolje.

Mislim da u savremenom pozorištu ima vrlo malo stvaralačkog repertoara, prevashodno zato što prilikom izbora tekstova ima vrlo malo pokušaja intimne identifikacije.

A bez intimne identifikacije ne može biti ni pravih podsticaja za bavljenje rediteljskim poslom.

Onog trenutka kada sam na putu da se identifikujem s dramskim materijalom ili romanom, više se ne postavljaju problemi stila ili interpretacije.

Ponekad moj izbor drugima deluje neočekivano i previše hermetično. Recimo, kada sam hteo da režiram Prokletu avliju, mnogi su tvrdili da njena uspešna scenska transpozicija nije moguća.

Međutim, zahvaljujući dugom procesu pripreme i okolnostima koje su se desile u trenutku realizacije prestave, nastala je jedna važna i potrebna predstava, jedna od meni najznačajnijih.

Upravo je taj proces intimne identifikacije sa štivom oslobodio onu unutrašnju energiju iz koje se i mogla realizovati predstava.

EVROPA: Kako izbegavate zamku da budete dosadni, da li tu mogu da pomognu dobri glumci?

BRADIĆ: Ako bih bio dosadan, tu ništa i niko ne bi mogao da pomogne. Zato dugo i ozbiljno promišljam svaki svoj rediteljski poduhvat.

Da li uspevam u tome, procenjuje publika mojih predstava. Verujem da je ona: zrela, misleća i slična meni po introspektivnosti i zahtevima koje postavlja pred sebe i druge.

EVROPA: Spremate li možda opet nekog našeg pisca, recimo, Andrića?

BRADIĆ: Andrića spremam uvek, ali je trenutno aktuelan Meša Selimović, pisac koji je voleo Andrića. U pitanju je dramatizacija Selimovićeve Tvrđave, na jesen u Kruševcu.

EVROPA: U kojoj meri smatrate da ste skloni pozorišnom eksperimentu, tj. koliko ste klasični?

BRADIĆ: To vam je kao s mojom fizikom i pozorištem: mislim da sam klasičan, a onda – odjednom uletim u eksperiment.

EVROPA: Kakve kritike se plašite?

BRADIĆ: Zlonamerne. Ali, to i nije kritika.

EVROPA: Da li više volite strane ili domaće nagrade?

BRADIĆ: Prijaju mi sve nagrade.

EVROPA: Šta vam donosi profesorsko iskustvo?

BRADIĆ: Novi izazov, nova saznanja, već zaboravljena iznenađenja, novi oblik kreativnosti, nove napore i novu odgovornost.

EVROPA: Ženu bi pitali da li joj lepota pomaže u uspehu, a vas – da li vam imidž i šarm donose dodatne poene?

BRADIĆ: Voleo bih da je tako. Voleo bih da neke stvari dodatno rade za mene.

Veliki francuski glumac Luj Žuve je, kažu, posle dobro izvedene predstave, govorio: „Večeras me je Tartif dobro odigrao“. Nije, dakle, sve ono što se vidi, već ono što se kroz to viđenje priviđa.

EVROPA: Koliko privatan život, odnosno supruga, trpi zbog tolikih vaših vankućnih aktivnosti?

BRADIĆ: Kao i obrnuto, pa smo tako u delikatnoj ravnoteži.

EVROPA: Smatrate li da ste se snašli u tranziciji?

BRADIĆ: Radim na tome, ali mi entuzijazam nedostaje.


Promocija odbačenog

EVROPA: U vreme premijere Diplomca u režiji Alise Stojanović ispred Beogradskog pozorišta su bile postavljene ogromne naočare, nalik onima koje nosi glavni junak komada. Da li je to bio reklamni trik?

BRADIĆ: To je, zapravo, bio deo scenografije koju je osmislio Miodrag Tabački, ali koja nije prošla kod rediteljke i glumaca.

Tabački je želeo da scenografija, s jedne strane, bude minimalilistička, u stilu pop-arta, ali velikih dimenzija.

Planirao je i ogromnu pikslu... Ansambl se nije složio, pa smo naočare postavili ispred pozorišta, a to se publici veoma dopalo.

EVROPA: Kako se snalazite u političkim vodama?

BRADIĆ: Ovo je bila prva predizborna kampanja i moj prvi aktivan politički angažman. Prihvatio sam ga jer sam smatrao svojom moralnom obavezom da pomognem G17 plus, stranci kojoj verujem, u trenucima koji su za nju bili najteži.

Do tada sam bio samo pasivan posmatrač, simpatizer. Verovao sam da je umetnost režije i pozorišta dovoljna za formiranje mog osećanja ličnog identiteta.

Onda su došle mračne devedesete, probudile su me i pokrenule ka definitivnom odrastanju i dezidealizaciji.

Shvatio sam da politika prožima naše živote, hteli mi to ili ne, i da je identitet konačno upotpunjen i jasnim političkim opredeljenjem.

Nije bilo nimalo lako da pristanem na politiku, osećao sam da ako u to uđem, izdajem sebe.

Pretegla je činjenica da je, što bi stari Grci rekli, čovek politička životinja, ali samim tim i žrtva unapred obeležena za žrtvovanje.

Jer, posvetiti se politici, ako niste samo činovnik, točkić u mašineriji, već osećate poziv, znači prihvatiti ulogu, posle čijeg završetka nećete više biti samo potpuno sami, već ćete biti niko.

Dakle, ne s malom teskobom i s već proživljenim iskustvom gubitka funkcija i posla 1999. godine, ušao sam u rizik da još jedanput postanem niko, ali s verom da je to što činim ispravno, časno i potrebno da bi se Srbija konačno pokrenula napred.

Biografija:
*Rođen 1956. godine u Trsteniku

*Diplomirao pozorišnu režiju na fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi profesorke Borjane Prodanović

*Režirao preko 70 predstava (Prokleta avlija, Derviš i smrt, Zlatno runo, Koreni, Mala trilogija smrti)
*Bio upravnik Kruševačkog pozorišta od 1987, upravnik Ateljea 212 u sezoni 1996/97 i Narodnog pozorišta od 1997. do 1999. godine. Od 2000. upravnik je Beogradskog dramskog

*Objavio knjigu Dramatizacije: Prokleta avlija i Derviš i smrt

*Potpisao sedam scenografija

*Profesor glume na ALU

*Nagrade: devet nagrada Joakim Vujić, četiri Sterijine nagrade, dobitnik nagrade Peca Petrović za pozorišni menadžment, dobitnik moskovskog Zlatnog viteza za režiju Zlatnog runa Borislava Pekića

*Oženjen suprugom Zagorkom, psihijatrom

poziv na pretplatu na na www.evropanedeljnik.co.yu