Nenad Maksić, Intesa Leasing Beograd - Nismo neprilagođeni

Košarkaški visok, moderno, kratko podšišane plave kose, lepo popunjava jednostavno krojeno, ali vrlo elegantno odelo. Izvidnik Borisa Tadića, čestog gosta restorana “Malevilla”, ukotvljenog u marini blizu Hotela “Jugoslavija”? Ne, već Nenad Maksić, direktor Intesa Leasing Beograd. “I moja malenkost ovde stalno navraća”, dečački se osmehuje ovaj 34-godišnjak. “Dolazim privatno, ali i dovodim poslovne partnere. Stranci, posebno Italijani iz centrale kompanije, uživaju ovde u hrani i divnom pogledu na Dunav, ali i ukupna atmosfera u Beogradu im se mnogo sviđa”, kaže i, bez gledanja u jelovnik, naručuje “najbolje spremljenog smuđa u gradu”.

I uopšte, mnogo slobodnog vremena provodi na Dunavu, koji mu je ovde, ako ne “plavlji”, mnogo lepši nego u Beču i Budimpešti, u kojima je sa suprugom proveo nedavne novogodišnje praznike. Ne rekreira se, međutim, isključivo dugim šetnjama Kejom oslobođenja i vikend-izletima u prirodu. Dva puta nedeljno sa prijateljima igra “basket”. Prirodno - svojevremeno je trenirao košarku u Crvenoj Zvezdi i OKK Beogradu, da bi potom godinama igrao u, dobacuje, “beton ligi”. A supruga, Milena Miljković, pet sezona je bila Zvezdin plejmejker.

“Cela Banca Intesa Beograd odiše sportskim duhom. Ne samo da je sponzor brojnih sportskih manifestacija, nego je njen tim krajem prošle godine osvojio i ‘business ligu’ u malom fudbalu”, junači se. “Šalu na stranu, uveren sam da sport izuzetno pomaže u biznisu. Ljudi koji se bave sportom spremniji su na veća postignuća, privrženiji su firmi i tako jačaju njen timski duh”.

Vozi, Miško!
Košarkaški dres odavno je, međutim, zamenio poslovnim. Nakon diplomiranja na beogradskom Ekonomskom fakultetu, zapošljava se, 1998, u Delta banci. Sedam godina kasnije, nakon njenog preuzimanja od strane italijanske Banca Intesa (od nedavno, grupacija Intesa Sanpaolo), tadašnji generalni direktor, a sadašnja predsednica Izvršnog odbora Banca Intesa Beograd, Draginja Đurić nudi mu da vodi projekat lizinga.

“Osnivači su, štaviše, u tome prepoznali veliki interes, pa su krajem prošle godine izvršili dokapitalizaciju, tako da je - sa 5,35 miliona evra - Intesa Leasing postala po kapitalu najveća firma ove vrste u Srbiji”, ističe Maksić. Čemu toliko zanimanje za srpsko tržište? “Italijani u tome nisu nikakav izuzetak. Brojne druge inostrane banke takođe su vrlo aktivne, jer gledaju na duži rok i očekuju još veće uključivanje Srbije u evropske integracione procese. Posledica je to što je finansijski sektor najdalje odmakao u reformama i, budući svojevrsni privredni krvotok, snažno pozitivno uticao na celokupnu nacionalnu ekonomiju”.
U planovima pete po vrednosti evropske bankarske grupacije na srpskom tržištu ističe se neophodnost približavanja i pojedinačnim, a ne gotovo isključivo krupnim korporativnim korisnicima. U oči upada upravo lizing prodaja putničkih vozila. “Prirodno. Prosečna starost automobila u Srbiji je čak 14-15 godina i ljudi jedva čekaju da ih zamene novima. Tome je, naravno, doprineo rast životnog standarda”, naručuje čašu vina “Terra Lazarica”, “ali i mnogo bolji uslovi kupovine koji im se nude, zahvaljujući i tome što banke u stranom vlasništvu raspolažu dugoročnim sredstvima finansiranja”. Maksić, inače, koristi službeni automobil, dok supruga vozi Honda Jazz.

“Lizing putničkih vozila predstavlja, međutim, svega 30-40 odsto naših ukupnih aktivnosti. Ostatak čini prodaja komercijalnih vozila i proizvodne opreme. Sve veći broj malih i srednjih, ali i velikih preduzeća prepoznaje to kao način da dodatno ojača kroz nove investicije, za šta više ne mora da angažuje isključivo gotovinu ili osnovna sredstva, kao što je to do nedavno bio slučaj”, ističe Maksić.

Ne žali se, pri tome, na politiku centralne banke. Smatra, štaviše, da će uskoro olabaviti ručnu kočnicu i omogućiti građanima lakše uzimanje kredita, kao i da će smanjiti obaveznu rezervu poslovnih banaka, što bi umanjilo kamatne stope. “Pozitivni trendovi su vidljivi. Idemo, dakle, u dobrom smeru, mada možemo i znatno brže”, upadljivo je optimističan.
Ali, brani se, ne zato što mu leđa čuva moćna multinacionalka. “Daleko od toga da je zaposlenima u stranim kompanijama lako. I od njih se, na kraju balade, traži da stvaraju profit, i to u sve jačoj konkurenciji”. Njegov radni dan počinje u 8:30 i traje čak do 18-19 sati. “Ali, kući se redovno vraćam sa hrpom materijala koje treba proučiti, zbog čega za drugu literaturu jednostavno nemam vremena”. Ništa mu, međutim, ne pada teško.

Ostajte ovde...
Istina, poput mnoštva vršnjaka, razmišljao je svojevremeno o iseljenju u inostranstvo. “Nisam, ipak, imao dovoljno hrabrosti za takav korak u potpunu neizvesnost. A i verovao sam da neminovno mora biti bolje”. Bio je u pravu. Mnogi njegovi prijatelji vraćaju se iz inostranstva, a veruje da će uskoro biti još više povratnika u Srbiju. On sebi danas može priuštiti da sa suprugom opušteno planira putovanja u suprotnom smeru: u Pariz, Rim, Barselonu, Dominikanu... - ali, samo turistički.

Nije, međutim, sve u tvrdoj veri u bolje sutra. “I u najgorim vremenima pojedinac može predvideti kako će se stvari razvijati u budućnosti i, u zavisnosti od toga, raditi na vlastitom razvoju i usavršavanju”, zadovoljno pijucka svoj Chardonnay. “Lepo je piti strana, ali sasvim sam zadovoljan kvalitetom domaćih vina, posebno podruma Radovanović i Radenković, čiji ‘Carigrad’ hvale i naši brojni gosti iz inostranstva”.

Još više uživa u okruženju svojih mladih saradnika, koje je sam regrutovao. “Pa, ovde, gde drugde?!”, čudi se neverici da u Srbiji ima dovoljno mladih i obrazovanih ljudi, koji su, mada odrasli u potpunoj izolaciji, sposobni i za rad u najzahtevnijim svetskim kompanijama. “Istina, neophodna im je početna instruktaža, koju im - zbog decenije koju smo nesrećno izgubili - drže kolege iz Istočne Evrope, umesto da mi obučavamo njih. Ali, odmah nakon toga, ni po čemu ne zaostaju za njima, niti za vršnjacima sa Zapada. Za razliku od moje, nove generacije radno iskustvo mogu sticati direktno u internacionalnim kompanijama i finansijskim institucijama i ne moraju da zamišljaju kako to izgleda”.
“Vrlo smo adaptibilni”, nimalo ne žulja kravata vezana u širok čvor nekadašnjeg “hevi-metalca” i fana grupe AC/DC dok se sladi bogatom krempitom. Danas, priznaje, sluša različitu muziku, ali uvek se vraća domaćem “novom talasu” osamdesetih.
I, naravno, kući, koja je svih 30 godina na istom mestu - u obližnjem soliteru. “Ne, nimalo mi ne smeta to što je u njemu socijalnih slojeva koliko i spratova. Tu sam, najzad, odrastao. Roditelji su otišli, a ja - ostao”.

poziv na pretplatu na na www.ekonomist.co.yu