Serbia Edition
Serbische Ausgabe
Izdanje BiH
Izdanje Crna Gora
Vesti
Dušan Kecman, košarkaš - Penzija je sjajna stvar kada imaš šta da pričaš deci
Ponedeljak, 03.02.2014.
19:24
Komentari
Sve govori u prilog tome, ali naš sagovornik Dušan Kecman još uvek ne želi da prevali preko usta kako je završio sa igranjem košarke, tako da smo naslov dali na "našu odgovornost". Legendarni košarkaš Partizana, strelac ONOG KOŠA iz Zagreba koji je aprila 2010. vrteo i CNN, za čitaoce MOZZART Sport premotao je film neverovatne karijere. Nju, naravno, ne definiše samo jedan šut...
Remek delo "Alef", kultnog argentinskog pisca Horhea Luisa Borhesa, krije čuveni pasus koji tera na razmišljanje:
– Sudbina svakog čoveka, bio on čistač ulica ili kralj, koliko god bila komplikovana ili ne, svodi se na jedan, obično veoma kratak trenutak u vremenu, često jedan jedini sekund, u kojem svako spozna svoju sudbinu i ono što zaista jeste. Razlika između srećnih i nesrećnih ljudi je što prvi postanu svesni da se taj trenutak neće ponoviti i mirno prihvataju svoju sudbinu, dok nesrećni ostatak života čekaju na neki drugi trenutak, iako on neće doći.
Ako je Borhes u pravu, Dušan Kecman je zaista srećan čovek...
Duga i uspešna košarkaška karijera vodila ga je kroz mnogo zemalja, nemoguće je nabrojati sve utakmice, trofeje i priznanja koja je osvojio, ali, kao što svi dobro znamo, trenutak koji je definiše dogodio se 25. aprila 2010. u Zagrebu. Samo šest desetinki bilo mu je dovoljno da sa više od pola terena, o tablu, pogodi koš Cibone i poraz Partizana pretoči u veliku pobedu i još jedan šampionski prsten Jadranske lige.
Naravno, koš u Zagrebu jeste pečat, ali ne i cela Kecmanova karijera, pa smo sa ljubimcem navijača Partizana, koji su mu nedavno klicali u krcatoj "Areni", seli da premotamo film. Razgovor je naravno potrajao, na obostrano zadovoljstvo...
Da li definitivno možemo da kažemo da si "penzioner"?
¬ Pa... Hajde da ne kažem kako sam baš "penzioner", već sam bez igračkih obaveza. Sada imam više vremena za druge stvari. Mogu da se posvetim porodici, nedavno sam dobio drugog sina. Prija mi da budem sa decom, da ih gledam kako rastu, da odem sa prijateljima na piće, sa ženom na večeru, da se prošetam, posetim bioskop ili pozorište i završavam raznorazne obaveze. Organizacija je skroz drugačija sada, nego dok sam imao angažman. Srećom pa uvek u pomoć mogu da priskoče babe, dede...
Očigledno uživaš, ali šta ako se ipak pojavi ponuda?
– Blizu sam odluke da prestanem sa igranjem. Teška je to odluka, ali sam praktično prevagnuo. Naravno, onda se pojavljuje novo pitanje – šta dalje? To je tako kod svih sportista koji žele da ostanu u sportu. Čitav život sam u košarci i verujem da logično razmišljam.
Pruža ti se dosta mogućnosti?
– Završio sam školu, imam licencu da budem trener ili košarkaški menadžer. Mene više privlači trenerski poziv. To će biti novi početak i prekretnica, isto kao kada sam iz juniora prelazio u prvi tim. Nadam se da sam spreman. Kada odlučim i kažem sebi "to je to", počeće novi profesionalni izazov i maksimalno ću mu se posvetiti. Ništa ne ide preko noći. Za ozbiljne stvari potrebno je vreme i niko ne može da ti garantuje uspeh.
Poslednji angažman imao si u Francuskoj?
– Bio sam u Monaku. I prošle sezone sam igrao u Francuskoj, pa sam hteo da ostanem tamo i pronađem sredinu gde se igra bez velikog pritiska. Monako je u trećoj francuskoj ligi, a klub navodno ima ambiciju da stigne do elite, pošto je vlasnik je spreman da uloži dosta novca. Trener je naš čovek Savo Vučević (stric NBA centra Nikole Vučevića, prim. aut.) koji dugo živi i radi tamo. Na početku je bilo dobro, ali se već kroz pripremni period osetilo da nešto ne štima. Ima određenih manjkavosti u organizaciji kluba i odnosu igrača prema poslu. Mogao sam i da pretpostavim da će biti tako, nije to vrhunski nivo takmičenja, ali to je ipak negativno uticalo na mene. U svakom slučaju, počelo je prvenstvo, imali smo po dve pobede i poraza. Predsednik je mimo trenera doveo još dvojicu igrača da pojača tim, što mu se može, s obzirom na to da sve finansira. Dogovorio sam tada sporazumni raskid ugovora. U neku ruku možda je i dobro ispalo, jer pitanje je kako bi se sve dalje razvijalo. Duga je tamo sezona, mnogo je putovanja i mnogo utakmica, a ja sam drugi put postao otac, pa ne znam ni kako bih se organizovao. Posle sam još malo odmarao u inostranstvu i vratio se sa familijom u Srbiju. Mogu da kažem da sam trenutno veoma zadovoljan.
Prethodno si imao angažman u "Roan"-u?
– Trener je bio Luka Pavićević. Trebalo bi reći da je francusko prvenstvo specifično, jer ima mnogo igrača iz Afrike sa domaćim pasošem. U prvom planu su atletske sposobnosti, košarkaško znanje nije baš na vrhunskom nivou, ali oni to kompenziju individualnim akcijama i fizikalijama. Prvi deo sezone igrali smo dosta loše, ali smo u drugom zaređali sedam-osam pobeda. Da smo u poslednjem kolu pobedili Poatje, bili bismo drugi u prvenstvu. Ovako smo završili kao peti i izgubili na početku plej-ofa od Šalona. Istekao mi je ugovor i to je to.
Počeli smo priču od kraja. Hajde da se vratimo na početke u "Beopetrol"-u?
– Klub je gajio porodičnu atmosferu, vodilo se računa da svi igraču budu zadovoljni. Igrali smo utakmice u čuvenoj Hali sportova na Novom Beogradu, prelepa sećanja... Priključen sam prvom timu 1995, a čovek koji je imao hrabrost i poverenja da to uradi je Vladimir Jokanović. On mi je pružio prvu ozbiljnu šansu. Debitansku seniorsku sezonu u našoj najjačoj ligi imao sam 1997, proglašen sam tada za najboljeg mladog igrača. Igrao sam još nekoliko godina za Beopetrol, ali smo 2001. nažalost ispali iz Prve lige, a mene su proglasili za MVP igrača prvenstva.
Usledio je odlazak u FMP?
– I za Železnik me vezuju baš lepe uspomene. Imali smo neviđenu atmosferu i hemiju u ekipi. Dosta sam se zbližio sa mojim sadašnjim kumom Ognjenom Aškrabićem, stvarno smo imali dobru ekipu. Igrali smo te sezone dva polufinala protiv Partizana, u plej-ofu i kupu, a oba smo izgubili tesno. Učestvovali smo u Kupu kupova, sećam se meča protiv Bona gde nas je čini mi se poen delio od prolaska u osminu ili četvrtfinale. Baš smo imali odličan tim. Generacijski svi smo bili tu negde.
Tvoje igranje u Partizanu se deli na tri epizode. Prva je bila od 2002. do 2004?
– Godinu pre toga Partizan je uzeo titulu posle dugo vremena. Imao sam dobru sezonu u FMP-u i usledio je prelezak u Partizan kao neka vrsta nagrade. To je bio veliki izazov za mene, stigao sam u klub gde su mnogo veći zahtevi, pritisak, očekivanja publike... Trudio sam se da se što pre uklopim u ambijent. Igrao sam Evroligu prvi put, nikada neću zaboraviti debi protiv Reala u Pioniru. Druge sezone smo bili baš blizu ulaska u TOP 16, dve utakmice smo imali na domaćem terenu, a jedna pobeda nas je vodila dalje. Izgubili smo i od Orteza i od Lotomatike, "na mišiće". Ali dobro, osvojili smo dve titule i to je bila moja potpuna afirmacija.
Grčki grad Kozani je bio sledeća destinacija. Taj projekat je dosta obećavao, ali si za sezonu 2004/2005 promenio čak tri kluba?! (Makedonikos, Efes Pilsen i Ostende)
– Kada vratim film, odlazak u Makedonikos je bio pogrešan izbor. Doduše, to je moje viđenje sada, pošto niko nije mogao da pretpostavi šta će se dogoditi. Makedonikos je godinu pre toga imao stvarno dobar tim. Pojavio se čovek koji je uložio novac da se stvori još bolja ekipa. Trener je bio sadašnji šef struke Panatinaikosa Argiris Pedulakis. On ima naklonost prema našim igračima, a ekipu su činili Skuni Pen, Nenad Čanak, Hrvat Rimac, Grk Manolis Papamakarios, Ukrajinac Hižnjak, u to vreme odlična američka "četvorka" Andre Hatson... Igrali smo odlično u prvom delu sezone, bili drugi-treći u prvenstvu, ali onda je usledila velika promena. Umesto Pena je došao čuveni Pit Majkl i narušila se hemija ekipe. Igrali smo mnogo lošije i odlučilo se da umesto mene dođe Dragan Lukovski. Klubu je već išlo loše, upao je u finansijske probleme, kasnile su plate. Bog me je pogledao, jer sam otišao u daleko zdraviju sredinu i bolji klub – Efes Pilsen.
U "Efesu" si doduše bio licenciran samo za Evroligu?
– Da, igrao sam u TOP 16 fazi. Postojala je mogućnost da me registruju za domaće prvenstvo u slučaju povrede nekog stranca među kojima su bili Hrvat Nikša Prkačin, Goran Nikolić, Amerikanci Vili Solomon i Henri Domerkant, a trener je bio Oktaj Mahmuti. Protiv Panatinaikosa smo igrali četvrtfinale za plasman na Fajnal for u Moskvi i izgubili sa 2-1 u seriji. Utakmice su bile mnogo teške, ma opšti cirkus. Meni je važio ugovor još dva meseca, mogao sam da treniram i budem sa ekipom, ali je za mene bilo bolje da odem negde i igram. Otvorila se mogućnost za Ostende u kojem sam proveo mesec dana. Tako se završila ta sezona koja je bila čudna i specifična. Koliko je god bilo turbulentno i atipično, stekao sam mnogo dobrih prijatelja za tih godinu dana. Sa Prkačinom sam i dan-danas u kontaktu, generalno sam stekao super odnos sa ljudima iz Efesa, iako sam proveo u klubu manje od četiri meseca. U Ostendeu sam upoznao jednog momka sa kojim sam u kontaktu, bio je u Beogradu nekoliko puta.
Kako se potom dogodio odlazak u Kijev?
– Da je meni neko nekad rekao da ću igrati godinu dana u Ukrajini, samo bih odreagovao po principu "ma kakva crna Ukrajina i košarka"! Međutim, imao sam sreću da je Kijev imao odličnu košarkašku podlogu, jer je predsednik kluba bio čuveni Aleksandar Volkov. Po kvalitetu smo imali ekipu barem za Evrokup, možda i Evroligu. Pored mene igrali su Varda, Lukovski, dvojica ukrajinskih reprezentativaca, nekoliko Amerikanaca, Hrvat Krešimir Lončar koji je sada u Himkiju... Ma stvarno neviđena ekipa sa trenerom Italijanom, Renatom Paskvalom. Od kasnijeg osvajača Huventuda poraženi smo u finalu Fajnal fora FIBA Evrolige, baš u Kijevu. Dobro je to iskustvo bilo. Kijev je prelep grad, veličine Beograda. Super je bilo druženje, ima dosta naših ljudi i lepih restorana. Baš sam uživao i dobro upoznao sredinu. Stanovao sam prekoputa nedavno srušenog Lenjinovog spomenika, gde su se uvek nedeljom okupljali njegovi poštovaoci.
Stižemo do tvoje druge epizode sa Partizanom, od 2006. do 2008?
– Povratak u neki klub može da optereti igrača, s obzirom na to da te svi pamte po pozitivnom rezultatu i igrama koje si nekada pružao. Očekuje se od tebe isto. Trudio sam se da budem baš spreman, vratio se tada Predrag Drobnjak iz Taukeramike, angažovan je Vontigo Kamings, ekipu su činili još Perović, Peković, Luka Bogdanović, Tripković, stigao je i Tepić. Baš kvalitetan tim. Stvarno sam dobro odigrao tu sezonu i posle moje četiri godine u Partizanu prvi put smo ušli u TOP 16. Osvojili smo Jadransku ligu, domaće prvenstvo, a kup izgubili u Kragujevcu od FMP-a. Napravljen je odličan rezultat i ja sam bio baš zadovoljan. Sledeća sezona donela je još tri trofeja, uz četvrtfinale Evrolige koje smo izgubili u majstorici od Taukeramike. Dakle, ponovo korak napred. Stvarno smo napravili fantastične stvari.
Usledio je prelazak u "Panatinaikos" leta 2008. To je kruna karijere za svakog igrača?
– Imao sam razne ponude, ali sam se odlučio za Panatinaikos, iako sam znao da neću igrati mnogo. Bio sam spreman na to, jer sam otišao u tim sa velikim asovima - Dijamantidis, Jasikevičijus, Spanulis, Dru Nikolas, Focis, Batist, Perperoglu, Hadživretas, Carcaris, Šermadini, Peković... Stvarno je bila neviđena ekipa, ko god da uđe u takav tim napravio je veliki uspeh. Potpisao sam ugovor na jednu plus jednu sezonu. Igrali smo TOP 16 fazu u grupi sa Partizanom. Fajnal for je bio u Berlinu, a polufinale protiv Olimpijakosa dobili smo na jednu loptu. Finale sa CSKA je bilo vrlo čudno, vodili smo 20 razlike, a onda dobili tako što je Šiškauskasov šut izašao iz koša u poslednjoj sekundi. Usledili su neopisivo veselje i spektakularan doček u Atini. Nezaboravno! Osvojili smo te sezone još kup i prvenstvo Grčke.
Otišao si iz Panatinaikosa i ponovo se vratio u Partizan. Zašto?
– Bilo je drugih ponuda, ali nisam hteo u inostranstvo po svaku cenu. Baš sam hteo da igram Evroligu, a Partizan se javio, hteli su da me vrate i bez razmišljanja sam prihvatio.
Bila je to jedna od najboljih sezona u istoriji Partizana?
– Na početku ekipa nije bila kompletna, čekali su se stranci, imali smo i NBA turneju... Sezona Jadranske lige je počela porazom u 2. kolu od Cibone u Pioniru, odmah su krenula nagađanja o završetku "ere Partizana". Prvi deo sezone nije bio dobar, sećam se tačno da je prekretnica bila utakmica protiv Olimpijakosa u Pioniru. Pobeda nas je ostavljala u igri za plasman dalje u Evroligi, a od tog meča nam je krenulo sve nabolje, uz seriju sjajnih rezultata. U TOP 16 smo zabeležili čuveni trijumf protiv Barselone, a do četvrtfinala stigli posle pobede Panatinaikosa nad Marusijem. Za PAO ništa nije značila ta utakmica, jer je ostao bez šansi za plasman dalje, ali da je Marusi dobio, mi bismo ostali bez četvrtfinala. Kraj te utakmice gledali smo u Barseloni, niko nije progovarao...
Makabi je dobio "Real" u Madridu i umesto da bude drugi, ostao je na prvom mestu – što je značilo da u četvrtfinalu ide na "Partizan"?
– U prvom meču u Tel Avivu gubili smo sa 20 i nešto razlike, ali smo neviđenom šuterskom serijom preokrenuli i dobili na kraju (Kecman šutirao trojke 9-7, prim. aut.). Sledeći duel smo izgubili i onda su usledile dve utakmice u Areni. Nikada neću zaboraviti euforiju kada smo se vratili iz Tel Aviva. Tih dana sam imao utisak da su svi bili uz nas, sećam se da su me na ulici ljudi zaustavljali da mi nude prevoz, podrška sa svih strana, ma opšti haos! Ne mogu da prepričam atmosferu iz dvorane i osećaj posle četvrtog meča. To je prosto moralo da se doživi da bi se razumelo.
Fajnal foru u Parizu prethodila je završnica ABA lige u Zagrebu, nezaboravno finale sa Cibonom i trojka za "nije zvonilo dok Dušan Kecman ne kaže da jeste"?
– Bez obzira da li je neko partizanovac ili zvezdaš, nebrojeno puta sam čuo: "Majstore, čestitam ti za onu trojku". Kada se sve dogodilo nisam ni bio svestan da je to istorijski koš. Vreme je prolazilo i shvatao sam značaj pobede, u kojem ambijentu je ostvarena i šta je to predstavljalo za navijače. Niko to ne bi mogao da izrežira. Košarkaški, to je moja "lična karta". Znam da će me se ljudi po tome zauvek sećati, svaki put kada vidim snimak naježim se. Nisam mogao ni da zamislim da će mi se tako nešto dogoditi.
Novi Fajnal for je bio u maju u Gradu svetlosti?
– Sreća nas je te sezone mnogo puta pratila, ali ne i u Parizu. Otišli smo rasterećeni, znali smo da već imamo sjajan evropski rezultat. Mi smo polufinalnu utakmicu protiv Olimpijakosa shvatili kao da svako od nas ima dva ili tri Fajnal fora iza sebe, iako smo ispred sebe imali drim-tim. Zna se kako se završio meč. Čak smo i meč za treće mesto učinili zanimljivim.
Sezona je završena novom titulom?
– To je bila moja najbolja sezona u karijeri, uzimajući sve u obzir. Posle je Dule otišao u CSKA, uzeli smo dva prvenstva, dva kupa i Jadransku ligu. Bile su dobre i te dve godine, prva pomalo neobična, jer su se mnogi pitali kako će sve da funkcioniše bez Duleta. Možda sam imao i veću odgovornost da pomognem Vladi Jovanoviću da bude sve OK, kao jedan od starijih i iskusnijih igrača. Isto važi i za Peru Božića.
Možeš li u najkraćem da opišeš saradnju sa Duškom Vujoševićem?
– Bio mi je trener pet godina, kod njega sam najviše naučio i košarkaški se nadogradio. To je tako kad si kod trenera koji ima visoke zahteve, na treningu nema opuštanja ni sekunde. Ponekad su utakmice relaksacija u odnosu na treninge koji su baš naporni. Vujošević ima ogromno košarkaško znanje i mladi igrači u Partizanu su srećni zbog svega što od njega mogu da nauče. Kako u košarci, tako i mimo sporta.
Kako je bilo kod Željka Obradovića?
– Video sam kako vrhunski trener može da jake individue i karaktere uklopi u celinu. Svi ga cene, ne postoji sukob interesa, sujeta ili slično. To je mnogo teško napraviti. Tačno se znalo kome je gde mesto, igrači su stalno u pozitivnoj tenziji, što je za sve dobro. Željko ima ogromno iskustvo. Od svakog trenera nešto naučiš, ali ću se svakako najviše sećati rada sa Duletom i Željkom.
BAKSUZNI BROJ 13
Prošao si "sito i rešeto", osvajao trofeje i priznanja, imao uspone i padove, ali si na kraju ostao bez ijedne utakmice za reprezentaciju na velikim takmičenjima?
– To su pehovi, loša karma, nešto tako... Te godine kada sam prelazio u FMP iz Beopetrola trebalo je da budem na širem spisku za Evropsko prvenstvo u Turskoj 2001, međutim, povredio sam koleno na prijateljskom meču, pa nisam mogao da treniram mesec dana. Znam kroz određene razgovore da je Svetislav Pešić ozbiljno računao na mene, ali šta je tu je. Pred EP u Švedskoj 2003. prošao sam kompletan ciklus priprema i tačno pred odlazak ostalo je nas 13 ili 14. Bio sam 13, poslednji koji je otpao. Možda sam najviše očekivao da ću biti u ekipi 2009. na EP u Poljskoj. Godinu pre toga igrao sam kvalifikacije, prošli smo na završni turnir, ali sam opet bio među poslednja dva ili tri suvišna. Iz tri pokušaja nisam uspeo da se izborim za mesto među 12 u reprezentaciji i tu ostaje mali žal. To mi jedino nedostaje u karijeri.
ĐORĐEVIĆ ĆE IMATI ODLIČAN ODNOS SA IGRAČIMA
Kako vidiš angažovanje Aleksandar Đorđevića za selektora Srbije?
– Veoma pozitivno, svi znamo ko je Sale Đorđević. Duda Ivković je napravio ogroman uspeh i ostavio bazu tima. Verujem da Đorđević ima svoju viziju koju će pokušati da sprovede. Mnogo nam je radosti doneo kao igrač, uradio je fantastične stvari za naciju. Smatram da ima znanje i harizmu da vodi reprezentaciju. Želim mu mnogo uspeha na Mundobasketu u Španiji i stvarno mislim da će ostvariti zapažen rezultat. Voleo bih pre svega da igrači koje bude odabrao budu motivisani da igraju za reprezentaciju, kao i zdravi i spremni da daju sve od sebe. Očekujem da Đorđević stvori odličan odnos sa igračima.
PARTIZAN U TEŠKOJ SITUACIJI
Navijači "Partizana" te naravno nisu zaboravili, niti će ikada. Skandirali su ti ime pred utakmicu sa CSKA nedavno u Areni?
– Bila je to velika pobeda za Partizan, hvala navijačima naravno. Ponovo su bili fantastični, bodrili tim sve vreme, lepo je videti 20.000 ljudi u Areni. Kada se samo setim koliko su nama značili...
Neće Partizanu biti lako u narednom periodu zbog brojnih povreda ključnih igrača?
– Neće nikako, a moraće što pre da se nađe zamena za Dragana Milosavljevića. Bertans se vraća u martu, ali on dugo nije bio na terenu, pitanje koliko će mu biti potrebno da uđe u ritam. Partizan je u vrlo nezavidnoj situaciji. Gagiju želim sve najbolje i da se što pre oporavi, najgore što može da se dogodi sportisti je povreda. On je sjajan momak, pozitivan i radan, zaista mu želim da se oporavi na najbolji mogući način.
Piše: Milan Vuković
Izvor:
