Boško Nektarije­vić - lobista u Briselu, profesor, konsultant - "sreća u zavičaju"

SREĆA U ZAVIČAJU

Na domak doktorske diplome vratio se da pomogne prosparitet Srbije




Sve počinje rođenjem. Svako ima svoje vreme i svakog trenutka čovek stvard sopstvenu večnost. Pronaći sebi cilj, način postojanja, samoostvarenje, to je pronaći svoj put u životu i odmeriti svoje mesto među ljudima.

Ovako priču za "Novosti" počinje Boško Nektarijević (www.boskonektarijevic.tk), Beogranđanin koji je do svoje dvadesetdevete godine uspeo da diplomira menadžment u Parizu, magistrira kao M.B.A. stipendista „Solvej“-a, najprestižnije poslovne škole u Briselu, da završi specijalizaciju na Harvard univerzitetu i započne doktorske studije.


Lista specifikacija ovog ambicioznog mladog čoveka ovde se ne završava: osim što je radio u Evropskom parlamentu i Evropskoj komisiji, on na Briselskom univerzitetu predaje lideršip, lobiranje i fonrejzing, a pre godinu i po dana odlučio je da se vrati u Srbiju, kako bi pomogao njenu tranziciju i evropsku integraciju. Impresivno je da i u Beogradu radi kao konsultant Evropske banke za za razvoj i rekonstrukciju, Integracionog fonda EU i zastupnik Evropske akademije iz Brisela za zapadni Balkan.

- Kada me pitaju zašto sam se vratio, kažem: Moja sreća vezana je za ljude koje volim i uslovljena njihovom srećom. Oni ljudi čiju sudbinu delim su moja porodica, moji prijatelji, naravno i moj narod. Iako su se u svetu desile velike promene, ljudi se više ne prepoznaju po rodbinskim odnosima, već po iskustvima i vrednostima koje dele. Ma gde da se nađem u svetu, osećam se kao kod kuće, samo što to ovde ima malo više smisla - priča Nektarijević.

Iza njegove priče o „smislu“ bitisanja u Beogradu, stoji duga lista prijatelja , supruga i sin Vuk. Na listi životnih prioriteta na prvom mestu stavlja njubav:

- Ljudi se među sobom prepozvnaju, prepoznaju kvalitet, a nadasve prepoznaju vrednost. Sami možemo malo, sa drugi ma možemo sve.

Kao jedan od eksperata Evropske unije, Nektarijević na kraju prenosi onu, ne baš lepu, ni optimističku sliku koju je svet stvorio o Srbiji, podsećajući da su nedostatak hrabrosti, veličine i moralnih vrednosti u državništvu Srbije u prethodnih nekoliko decenija ostavili katastrofalne posledice.

- U jednom uspešnom procesu izborili smo se za cinj da se Srbija dovede među razvijenije evropske narode, ali Srbija je stala. Na svakome od nas je, a naročito na generacijama koje dolaze, da promenimo tu sliku, da posmatramo svet i razvijene ljude kao partnere, savetnike i saradnike, jer radimo u zajedničkom interesu. Nacionalna država je prevaziđena. Bitan je pojedinac, a sloboda je jedini nezaustavljivi virus - poručuje Boško Nektarijević.

Saosećanje

Na Harvardu sam prvi put za 26 godina čuo da neko predaje predmet koji se zove saosećanje i briga za drugog, pre nego za sebe, briga za razvoj čovečanstva. Mi smo, na žalost, ostali izolovani, ali još nije kasno da preuzmemo odgovornost i pre svega ulogu nekog ko odlučuje o svojoj sudbini


Često odlazi u Šumadiji

Iako ga je život poveo raznim svetskim meridijanima, Boško Nektarijević ne krije da i danas najviše voli da se vrati korenima svojih predvka u Šumadiji.

- Često odlazim u selo, nedaleko od Kragujevca, gde su mi baba i deda i gde sam kao mali proveo deo detinjstva. Uopšte mi nije teško da ustajem kao i oni u zoru, da nalažim vatru i osetim kako izgleda seoski život. To je jedna Srbija iz koje smo svi mi potekli.

(tekst u potpunosti preuzet iz lista Novosti, 03.12.2003, uz detalje sa sajta www.boskonektarijevic.tk)