Dorian Wilson, Beogradska filharmonija - Bravo, maestro !

Dorijan Vilson (Dorian Wilson) rođen je 1964. u Kaliforniji, odrastao je na Havajima, da bi ozbiljno muzičko školovanje kao 14-godišnjak počeo na prestižnom Oberlinu (Ohajo) i nastavio ga u Indijani i Mičigenu, potom Beču i Berlinu, pri čemu je među profesorima imao i takva imena kao što je Leonard Bernštajn. Da im je bio odličan učenik govori i to što je sa 24 godine zabeležio veliki uspeh na međunarodnom konkursu “Nikolaj Malko” u Moskvi, nakon čega postaje najmlađi dirigent u istoriji Moskovske filharmonije. “Gotovo da nema važnijeg takmičenja na kome nisam nagrađivan”, osmehuje se ne glumeći lažnu skromnost, ali ne i razmetljivo.

Kao simfonijski i operski dirigent vodio je brojne orkestre širom Evrope i sveta, a poteze njegove palice pratili su čak i Jo-Jo Ma i Mstislav Rostropovič. Utoliko više čudi što je, nakon dvogodišnjeg staža kao gost-dirigent, ove godine prihvatio da postane šef-dirigent i umetnički direktor Beogradske filharmonije.

Amerikanac u Beogradu
Ne misli da je sjašio s konja na magarca zato što danas predvodi beogradsku, a ne, recimo, filharmoniju u Parizu. Naprotiv. “Istina, kada sam prvi put dolazio u Beograd, nimalo nisam bio oduševljen. Ne samo zato što je pre dve i po godine imidž cele Srbije još uvek bio prilično loš”, priznaje i objašnjava. “Supruga je trebalo da se porodi, upravo sam se vratio sa iscrpljujuće tronedeljne turneje po SAD i, povrh svega, u avionu sam dobio vrlo neugodnu virozu. Zaista, malo mi je nedostajalo da otkažem nastup. Ali, program je bio neuobičajeno izazovan, nesvakidašnji, pa nisam želeo da se drugi dirigent dokazuje za jubilej Beogradske filharmonije”, raspoloženo se priseća.

Štaviše, ističe da je to bio jedan od najsrećnijih trenutaka u njegovom životu. “Odmah sam se oduševio neočekivanom energijom ansambla. Prateći me na aerodrom, kolega mi je rekao: ‘Jednoga dana ti ćeš biti njegov šef’”. Prorečeno, obistinjeno...
Zahvalan je sudbini. Ne smatra, poput mnogih, da je srpska prestonica “crna rupa” ili “bela mrlja” na, ne samo kulturološkoj, mapi sveta. “Beograd ima dugu, ne samo muzičku, umetničku tradiciju. Istina, Filharmonija je, konkretno, preživela veoma težak period tokom devedesetih godina prošlog veka, ali je moj prethodnik, Uroš Lajovic, fantastično obavio svoj posao, tako da danas, sa ogromnom zahvalnošću, mogu da ubirem plodove njegovog rada”, nimalo nije uskogrud Vilson.

Uopšte, fasciniran je pozitivnom energijom i vitalnošću kojom zrači Beograd. “Ovo je vrlo zdrava sredina”, ne deluje licemerno. To, međutim, ne znači da ne planira brojna unapređenja u Filharmoniji. Indirektno, ipak, stavlja do znanja da se time sada ne bi javno razmetao. Uostalom, prekida nas brujanje njegovog mobilnog telefona. Naknadne obaveze? “Ma, ne - SMS poziv za referendum”, širi osmeh i ruke. Sebe svrstava u umerene optimiste u pogledu budućnosti Srbije, ali dodatna objašnjenja na pamet mu ne pada da daje. “Ne glasam ni na američkim izborima jer isuviše dugo živim van SAD, pa zašto bih zabadao nos u unutrašnje stvari Srbije?”

Kulturni nokaut
Lakonski dat odgovor ne znači da ga je baš briga šta se ovde dešava. Naprotiv. Sledećeg dana povešće Beogradsku filharmoniju na devetodnevnu turneju po Švedskoj. “To me čini vrlo srećnim, ali i svesnim ogromne odgovornosti koju predstavlja pokušaj da se - bolje i efikasnije od ‘pravih’ ambasadora - predstavi ono što spada u ‘best of’ u Beogradu i celoj Srbiji”.

Ne misli, međutim, da će svojom posvećenošću uticati samo na ljubitelje klasične muzike. “Biznismeni i investitori itekako vode računa i o lokalnoj kulturnoj sceni. U odnosu na to, štaviše, vrlo često određuju ne samo gde će se sliti njihov novac, nego i gde će locirati centre svojih kompanija”, ističe i navodi primer zahuktalog Dubaija u kome deluje par orkestara, što govori i o odlučnosti da se popuni nekada zjapeća kulturna rupa.

Umetnički je, ne finansijski direktor Beogradske filharmonije, ali ima jasan generalni stav i o novčanim pitanjima. “Nijedna kulturna institucija nema Bogom-dana prava na pare iz javnih budžeta. Ali, ima obavezu da ih - sama zaradi. Tek kada tako dokaže kvalitet svoje ponude, može tražiti podršku društva. Moramo shvatiti da političari ne postoje samo zbog nas”, sasvim neočekivano po prvi put postaje oštar prema vlastitoj branši. “To nikako ne znači da, naročito elitne, kulturne institucije moraju biti potpuno ‘samoodržive’ i prepuštene sebi samima”, dodatno povišava glas ne želeći da bude pogrešno shvaćen.
Gotove recepte ponovo glatko odbija da daje. Mnogo ukusnijim smatra posvećivanje upravo pristigloj “Cezar” salati. “Hmmm, pohovani kamamber u voćnom sosu”, žvaćući zagleda sadržaj drugih tanjira. “Moja žena ga naprosto obožava”. Odlična uvertira za “neobaveznije” teme...

Home, sweet home
Veliki je ljubitelj italijanske i, uopšte, mediteranske hrane, ali najviše voli meksičku. “To je jedna od stvarno retkih stvari zbog kojih mi nedostaje Amerika”, ponovo nas iznenađuje. “Amerikanac sam samo po rođenju i pasošu. Istina, dve nedelje sam zaista uživao prilikom poslednjeg boravka u SAD, ali - kao turista”.
Roditelji mu žive u Sijetlu, a on kao svoj porodični dom već 7-8 godina doživljava - Berlin. Nakon čestih i napornih putovanja po svetu, najviše uživa u igranju sa kćerkom (5 godina) i sinom (2,5) u svojoj kući okruženoj 5.500 m2 velikim vrtom. “Nedeljama mogu da ne izlazim iz nje. A i zašto bih?” - odgovara nam retoričkim pitanjem. Zato mu se i izlasci uglavnom svode na porodični odlazak u ZOO, restoran, šoping... Uprkos brojnim pozivima prijatelja, privatno retko putuje. “Ne želim da se posle odmaram od takvih ‘odmora’. Poslednji put sam kćerku vodio u Diznilend”.

Uspeva da nas uveri da nije rezignirani eskapista sve dok ne šokira priznanjem da u slobodnom vremenu muziku retko sluša. “Muzika mi je posao i nje mi je puna glava. A na nju se mnogo bolje koncentrišem u avionu, pa i vozu, nego kući”. Automobil vozi retko, bez uživanja. “To je teško postići sa dvoje razigrane dece na zadnjim sedištima”, smeje se od srca, bez imalo ironije.

“Više volim evropski od američkog fudbala, mada za sport mnogo ne marim”, nemarno pali cigaretu Marlboro Lights. Opa! “Pa šta ako sam Amerikanac? Ne volim nikakva ograničenja”, ostaje pomalo zagonetan i otpija gutljaj mineralne vode. “Nisam nikakav antialkoholičar. Jednostavno, pijem retko i malo; uglavnom čašu nekog dobrog crnog lokalnog vina”.

Već u prepoznatljivom stilu, kaže da najradije čita časopis “Nature” i londonski “The Economist”, u kome, međutim - preskače poslovne strane! Omiljeni književnici su mu, pak, Šekspir, Tomas Hardi i Fokner. Ne doživljava ih kao “teške”, ali čita i “lake” pisce, poput, na primer, Den Brauna. Kontroverznog autora “Da Vinčijevog koda” i “Anđela i demona”?
“Ne, nisam religiozan”, suvo uzvraća. “U šta, onda, verujem? Paaa...”, po prvi put duže razmišlja tražeći odgovor. “U činjenice! Jer, ljudi stvarno previše mistifikuju i fantaziraju”. Siguran je da zbog takvog stava nimalo nije okrnjio svoj integritet umetnika. “Uostalom, umetnost i nauka, odnosno duša i razum, trebalo bi da budu komplementarni, a ne u sukobu”, spokojno zaključuje.

Još dugo u “Dorian Gray”-u, restoranu-imenjaku, opušteno, “off-record” ćaskamo o Americi u kojoj su “Srbi veći republikanci od samih Amerikanaca”, o (da li neizvesnoj?) sudbini evropskih integracija, o svrsishodnosti demokratije... “Odlično se osećam u Beogradu, mada u njemu samo povremeno boravim i nemam previše vremena”, zavaljuje se u stolici. “Sa ljudima kao što su Beograđani lako je opustiti se i uživati. Veoma držim do ove činjenice koju mnogi - pa i vi sami - prilično podcenjuju”.

Saradnice ga podsećaju da za preterano opuštanje ipak nema vremena: trebalo bi da se odmori u hotelu za večernju oproštajnu žurku koju priređuje direktor Filharmonije Ivan Tasovac pred jutarnji polazak u Švedsku. Ekspresno završava espresso, uzima sako sa naslona, zakopčava ga u hodu i ulazi u taksi. Desetak dana kasnije, saznajemo da su se naši muzičari prezadovoljni vratili iz Skandinavije. Ne bez razloga - doživeli su ovacije.

poziv na pretplatu na na www.ekonomist.co.yu