Nemanja Bjelica, košarkaš - Došlo je moje vreme!

Nemanja Bjelica (Foto: Mozzart sport)

Nikada nisam bežao niti od jednog zadatka, uvek dajem sve od sebe. Ne osvrćem se na pritisak i tenziju. Mislim da sam negde i zaslužio da posle Krstića i Tea, ali i otkaza pojedenih igrača zbog povreda, budem u prvom planu u reprezentaciji kao jedan od nosilaca igre. Neću sigurno bežati od toga.

Iako ima tek 25 godina krilo španske ekipe Kahe Laboral (od nedavno Laboral Kuća) Nemanja Bjelica već sada može da napiše ozbiljnu autobiografiju kako je od košarkaškog talenta prešao put do anonimusa, a onda uz određenu dozu sreće i posvećenosti stigao do statusa jednog od najtraženijih igrača letnjeg prelaznog roka uoči predstojeće sezone u Evropi.

Nije tajna da igrača Kahe i reprezentativca Srbije žele mnogi klubovi. Neće biti iznenađenje ako se ubrzo nađe u Barseloni ili Fenerbahčeu (čak i dok se budu štampale stranice ovog intervjua). I pored svega toga Nemanja se ne opterećuje kako će mu karijera dalje ići iako je tu i uvek potencijalni odlazak u NBA ligu.

Prvi ozbiljniji zadatak koji mu predstoji biće da s našom reprezentacijom pokuša da ostvari što bolji rezultat na Evropskom prvenstvu u Slovenji. Pripreme su počele u ponedeljak, a nekoliko dana pre toga smo na Nemanjin predlog odabrali novobeogradski splav "Kruz" za mesto našeg druženja.

Ove godine završio si sa profesionalin obavezama verovatno ranije od očekivanog što znači i da si imao više vremena za odmor?

– Drugačija situacija svakako nego u prve dve sezone u Kahi. Prošle godine sam se oženio i nisam stigao da odem na more. Ove godine je bilo drugačije. Otišao sam na more s porodicom, odvojio vreme za prijatelje… Imao sam tu slobodu da u pojedinim trenucima ne razmišljan ni o čemu. Mogu reći da sam se baš odmorio!

Reprezentaciju očekuje novi izazov, Evropsko prvenstvo i šansa da se popravi utisak iz kvalifikacija i s prethodnog takmičenja u Litvaniji?

– Imamo podmlađen tim i mislim da je to zaista dobra stvar. Od starijih igrača tu su samo Krle i jedan od debitanata Katić. Ekipa je kvalitetna sa, pre svega, odličnim trenerom. Imamo šansu da u Sloveniji ostvarimo dobar rezultat i izbrišemo utisak iz kvalifikacija. Ostavilo je traga i to četvrto mesto sa SP 2010. u Turskoj. Bilo smo na pragu srebra... Znamo kako smo odigrali godinu dana docnije na EP-u, ostali smo bez Olimpijskih igara. Predstojeće Evropsko prvenstvo je vrlo važno kao kvalifikaciono za Svetski šampionat. Iznenadili smo 2009. zbog čega ne bismo i sada? Grupa je dosta jaka, ali mi treba da gledamo samo sebe. Da idemo polako. Očekuje nas dva i po meseca kvalitetnog rada i onda krećemo iz utakmice u utakmicu.

Osećaš li se dovoljno zrelim da budeš jedan od igrača od kojih će zavisiti igra i rezultati reprezentacije, jer su to ipak realna očekivanja i stručnjaka i javnosti posle sezone koju si imao u Kahi?

– Nikada nisam bežao niti od jednog zadatka, uvek dajem sve od sebe. Ne osvrćem se na pritisak i tenziju. Mislim da sam negde i zaslužio da posle Krstića i Tea, ali i otkaza pojedenih igrača zbog povreda, budem u prvom planu u reprezentaciji kao jedan od nosilaca igre. Neću sigurno bežati od toga.

Da porazgovaramo i o prethodnoj sezoni, treću godinu si u Kahi, ostali ste bez trofeja, a utisak je da ste imali kvalitet za barem jedan pehar?

– Po onome što se dogodilo u finišu sezone, što smo ispali neočekivano od Gran Kanarije već u prvom krugu plej-ofa, može da se kaže da je bilo nekako loše, ali ipak igrali smo u Top 8 Evrolige, bili u polufinalu kupa, dakle svuda u vrhu. Odlično smo ligaški deo prvenstva odigrali, osvojili drugo mesto i stekli prednost domaćeg terena sve do finala. Računali smo na polufinale protiv Barse, međutim, iznenadila nas je Gran Kanarija. Loše smo se spremili i ispali pred svojim navijačima. Ono što hoću da kažem jeste da smo imali zaista uspešnu sezonu, ali posle tog poraza u četvrtfinalu utisak je, donekle pokvaren.

Koliko si lično zadovoljan pruženim? Ne bi bez razloga bio na meti brojnih klubova koji pripadaju evropskoj eliti…

– Ne mogu da kažem da nisam zadovoljan. Dobra sezona za mene zaista, naročito dok je Duško (Ivanović) vodio ekipu. Taman sam se posle dve godine navikao na njega. Čak sam i pretprošle godine imao dobru minutažu u drugom delu sezone. Krenulo mi je dobro, ma odlično. Opet, na vas utiču rezultati ekipe. Imali smo nezgodan period u Evroligi, s nekoliko kikseva ugrozili smo plasman u Top 16. Duška su smenili, a ja zbog povrede lista, negde u isto vreme, nisam trenirao tri-četiri nedelje, a onda je došao Tabak i promenio sistem. Doneo je svoj način rada, svi smo imali manje minutaže. Ali sve u svemu, kad se podvuče crta u analizi mog individualnog učinka, mogu da kažem da sam imao dobru sezonu.

U nekoliko utakmica prošle sezone imao si stvarno dobar učinak, protiv Reala i Cedevite naročito, tu je i pobeda protiv Makabija u Tel Avivu na početku Top 16 Evrolige?

– Ukoliko bih nešto morao da izdvojim to je ta utakmica protiv Makabija koju sam, hajde da se tako formulišemo, odlučio. Zna se koliko je teško pobediti Makabi na njegovom terenu. Ali sezona je duga, maltene 70 mečeva, tako da ne možeš uvek da budeš odličan. Meni je najvažnije što sam bio u planu trenera. Mislim da sam to konačno i zaslužio. Možda je trebalo malo više vremena, prošlo je tri godine, ali…

Stigli ste do četvrtfinala Evrolige, namučili CSKA, ali ste poraženi sa 3:1?

– U analizi bih najpre krenuo od sebe, jer sam prve dve utakmice odigrao katastrofalno. Ne znam da li sam "izgoreo" u želji ili je nešto drugo razlog. Treću smo ubedljivo dobili na našem terenu, a četvrtu – neću da kažem da nam je pobeda oteta i da smo pokradeni. Svi ostali su tako rekli. Što se tiče Fajnl fora, iznenadio sam se Olimpijakosovom titulom, ali kada sam video da kako su odigrali protiv CSKA, znao sam da će osvojiti Evroligu ponovo. Govorilo se: "Otišao je Duda, nema šansi da se ponovi". Ali eto, svaka im čast.

Da li to znači da si tek sad sazreo da igraš košarku na nivou koji zahteva borbu za najviši plasman u Endesa ligi i Evroligi kroz klub ozbiljne reputacije kakva je Kaha?

– Iskreno, mogao sam možda da igram dobro od prve godine, međutim nije dovoljno samo da budeš tu da bi igrao. Imao sam pogrešan stav, morao sam da dočekam svojih "pet minuta" koji se moraju zaslužiti. Kad vratim film unazad, stvarno je bilo naporno. Još i lom ruke... Uspeo sam da izguram. Znate kako, taj klub ima definisan sistem funkcionisanja, potpisuju višegodišnje ugovore s mladim talentovanim igračima što je i kod mene bio slučaj. Duško je proveo u Kahi skoro 10 godina i znalo se da nijedan igrač, pa ni Mirza Teletović ni Stanko Barać nisu odmah dobili šansu. Nije mi bilo jasno kako je moguće da na treningu sve odradim u fulu, onda dođe utakmice i ne igram!? Nema ljutnje, nema svađe, sve je OK, jer je to jednostavno filozofija Duška Ivanovića. Moraš da čekaš svoju šansu. Nema povlašćenih.

Nije tajna da je reč o treneru koji ima strog kodeks ponašanja?

(Foto: Mozzart sport)

- Mogu samo sve najbolje da kažem o Dušku. Uz njega sam naučio šta je disciplina, naporan rad i volja. Ne bih rekao da je kao u vojsci, ali zaista vodi računa o svemu. Da nije tako ne bi mogao da drži tim pod kontrolom. Mislim da nas je nedisciplina, kako van terena tako i na njemu koštala slabijih rezultata na kraju sezone. O Tabaku takođe imam sve najbolje da kažem. Mlad je trener i njegovo vreme tek dolazi. Najbitnije je da trener ima kontrolu. Najgore je kad ti na utakmici uđe voda u uši, svi hoće sve i onda se oseti nedostatak kontrole.

Nedavno si produžio ugovor s Kahom. Kakva je situacija u klubu, govori se o problemima s finansijama?

- Produžio sam ugovor na još četiri godine. Nije sjajno s finansijama, ne samo u Kahi, nego kompletno u Španiji. Revidirao sam ugovor, smanjio obeštećenje i mislim da sam uradio pravu stvar. Prethodnih godina klub je imao ogroman budžet, stvano su kroz Vitoriju prodefilovali vrhunski igrači. Od naših Rakočević, Tomašević, Drobnjak, pa od stranaca Macijauskas, Oberto, Skola, Noćioni... Klub ima veliku tradiciju i dalje je u igri za sve trofeje. Ekonomska kriza drma svuda u Evropi, međutim, siguran sam da predsednik zna šta radi.

Kako ti, posle tri provedene godine izgleda život u tom delu Španije?

- Vitorija se nalazi u Baskiji, na severu zemlje, pola sata od Bilbaa i 45 minuta od San Sebastijana. More je blizu, ali je vreme baš problematično. Svaki drugi dan padne kiša i nije lako. Mali je grad. Ume da bude, slobodno da kažem i depresivno za nekoga ko je sam, još kad kod Duška i ne igraš, a-ha-ha. Treba to izdržati... Meni je sa druge strane bilo opušteno pošto sam imao uz sebe porodicu.

Sa kim si najviše vremena provodio u druženju?

- Prve godine je tu bio Musli. Održali smo kontakt i stvarno smo super drugari. Mirza, Stanko Barać, Milko je tu poslednje dve sezone. Bilo je dosta nas, da kažem Balkanaca. I to je strava, ali sam recimo u poslednje vreme najviše sam bio sa Francuzom Tomasom Uertelom. Ma sa svima sam tamo super. Korektni momci, sve je OK. Ne može ništa loše da se kaže u vezi sa ljudima u klubu, gradu, saigračima. Tri godine je dovoljno vremena da se navikneš.

Kako bi sebe opisao u najkraćem?

- Odrastao sam u Bloku 70. Moji roditelji su i dalje tu. Dakle, ovde sam stalno, volim "Kruz", često klopam kod drugara u kineskom fast fudu "Golden wok" u 62. bloku. Prosto volim da blejim s drugarima u blokovima. Prija mi i dosta sam vezan za kraj. Preselio sam se, ali sa ostao na Novom Beogradu. Sve živo imaš ovde. Brodić na Savi, opuštencija, bleja, kad god se ima vremena, to mi super dođe... Nije da ne izlazim iz blokova, ali... Najviše vremena inače provodim s porodicom. Postao sam otac pre skogo dve godine i to je posebno zadovoljstvo. I mogu da ti kažem da mi naročito nedostaje basket u blokovima. Video sam da su na terenima "Rajfajzena" prešli sa "tri na tri" na "pet na pet". I da, od ostalih sportova najviše volim tenis koji sam igrao ranije. Đokovića pratim od početka karijere. Gledao sam njegove mečeve i uživo. Jednom prilikom u Beču, iz vremena dok sam živeo u Austriji.

Kada ćeš u NBA ligu?

- Jednog dana bih naravno hteo da zaigram u NBA i želim da ovim putem čestitam Nedoviću, stalno je maštao o tome i drago mi je što je san ostvario. Što se mene tiče, hoću da ostavim neki trag u Evropi. Da nešto ovde osvojim. Posle toga ću razmišljati o odlasku u Ameriku.

ZVEZDA JE ZASLUŽILA EVROLIGU

(Foto: Mozzart sport)

Kako komentarišeš žreb za Evroligu naredne sezone? Partizan i Crvena zvezda su izvukli teške grupe, a crveno-bele očekuju mečevi i protiv Kahe?

- Neće im biti lako, to je svima vrlo jasno. Partizan ima dosta iskustva, igra Evroligu godinama. U grupi je sa krajnje ozbiljnim ekipama koja izazivaju veliki respekt. Suštinski jedva čekam da počne takmičenje da vidim kako će se Crvena zvezda snaći u svemu tome. Bilo mi je neobično kada sam saznao rezultate žreba i da smo u istoj grupi. Zvezda se pojačava, stigli su dobri igrači. Očigledno se ozbiljno priprema i želim joj sve najbolje. Niko ne bi trebalo da se zavara da Zvezdina grupa u odnosu na imena protivnika nije atraktivna. Zvezda je zaslužila Evroligu i treba da se potrudi da napravi što bolji rezultat.

VELIKI UČITELJA ACA JANJIĆ

Kako si uopšte počeo i kada da se baviš basketom?

- Ukoliko ćemo da odemo baš na početak, pa počeo sam kao klinac, od sedme godine, u školi košarke Partizana u OŠ "20. oktobar". Odrastao sam na Novom Beogradu. Počeo sam da treniram kod profesora Ljube, inače mog nastavnika fizičkog. I tu sam bio nekoliko godina. Onda sam sa još jednim dobrim drugarom, čini mi se u petom razredu, odlukom pokojnog trenera Ace Janjića prekomandovan u generaciju ’87. On je, slobodno mogu da kažem, bio najbolji trener za rad sa mladim igračima. Od njega sam sve naučio. S obzirom na to da je to bila škola košarke "Partizan", ukoliko si dobar onda te oni uzmu i kreneš dalje.

Šta pamtiš iz tog perioda?

- Nosio sam čak i kapitensku traku, bio među najboljim igračama Jugoslavije u tim kategorijama. Bilo mi je malo krivo zbog načina na koji sam napustio Partizan, nisu se neke stvari poklopile. Nije mi se verovalo kada sam govorio da me bole kolena, da ne mogu da izdržim... Mislili su da se foliram. Dečko sam koji je odrastao u "bloku", nije to moja priča. A generalno ta naša generacija ’88. gurnuta je u stranu. Nismo čak igrali ni najbolju juniorsku ligu, nego protiv Barajeva, Borče, baš je bilo loše. Otišao sam sa 16 godina i to leto porastao 10 centimetara. Prešao sam u Superfund u kojem sam se zadržao dve godine. Tu sam bio sa najboljim drugarom Savom Lešićem. U međuvremenu sam počeo da sarađujem sa sadašnjim menadžerom. Odveo me je najpre u Rimini. Nisam ostao dugo dva-tri meseca. Usledio je angažman u Austriji, a sve ostalo je istorija, a-ha-ha.

Kako ti iz ove perspektive izgleda vreme provedeno u Austriji gde si igrao za Arkadiju?

- I dalje, kada sam nervozan posle neke utakmice samo se setim kako mi je bilo pre šest-sedam godina. Odmah se smirim i budem kao bubica. Ćutim i ne govorim. Da budeš u Austriji sa 18 godina, za mladog igrača ni najmanje nije loše. Ima dosta Amerikanaca i nikada mi nije jasno zbog čega su tamo. Liga kao liga, mnogo se zasniva na individualnom kvalitetu, manje na taktici.

HVALA KARIJU

Proveo si dve godine u Crvenoj zvezdi pre nego što si otišao u Kahu Laboral, a transfer se dogodio na insistiranje tadašnjeg trenera crveno-belih Svetislava Pešića?

- Da nisam upoznao Pešića i otišao kod njega, nikada ne bih bio ovde. Mogu slobodno da kažem da je Svetislav Pešić najzaslužniji za razvoj moje profesionalne karijere. U Crvenu zvezdu sam otišao slučajno. Proveo sam tri meseca u Fenerbahčeu na probi, nisam prošao i malo sam se razočarao. Sećam se da sam rekao menadžeru da ni slučajno neću ponovo u Srbiju, jer sam imao loše iskustvo. Hteo sam opet nešto u Austriji ili Nemačkoj, ma nije me zanimalo. Tanjević mi je, međutim, rekao da Pešić ide u Zvezdu i da hoće da me pogleda. Došao sam, odradio jedan trening i oni su se oduševili. Pitali su se da li je moguće da je taj dečko nekom promakao... Pešić je i ljutito rekao: "Odakle je bre ovaj". Nije mogao da veruje da sam Srbin koji je stigao iz Austrije i da me niko nije do sada primetio. Eto, došao sam u Zvezdu u kojoj sam prvo potpisao probni ugovor na tri meseca. I prvih mesec i po nisam ni igrao. Imao sam status anonimusa. Došla je utakmica protiv Vojvodine peto-šesto kolo. Lomio se rezultat, treća četvrtina. Pešić me je ubacio, pogodio sam dve trojike sa osam i po metara i počeo da igram.

Da li možeš da izdvojiš još nešto?

– Te sezone Zvezda je dovela Ovensa kao plejmejkera. On je ustvari bio bek-šuter. I zbog čega to pričam, naime, sećam se i situacije iz meča protiv austrijskog Gmundena. Na tajm-autu Pešić me je pitao da li bi mi bio problem da odigram malo pleja, da pokušamo da nešto napravimo. Bio sam zatečen, jer sam slično igrao kao klinac, ali je ovo ipak drugačiji, ozbiljniji, nivo. Prihvatio sam bez pogovora. Taj meč se završio nerešeno, a Pešić je izjavio: "Odigrali smo nerešeno, ali dobili smo Bjelicu". Najjednostavnije rečeno – da nije Pešića, ne znam ni da li bih uopšte još igrao košarku.

Piše: Milan Vuković

Izvor: