Dragan Milosavljević, košarkaš - Diskretni MVP

Dragan Milosavljević (Foto: mozzart sport)

Dragan Milosavljević se u trećoj sezoni u Partizanu definitivno etablirao kao jedan od nosilaca igre crno-belih. Posebno se istakao u finalu plej-ofa sa Crvenom zvezdom kada je izabran za najkorisnijeg igrača serije, a u prvom meču je bukvalno sam razbio večitog rivala. Ipak, od njega tako nešto nikada nećete čuti, jer, kako je i sam vremenom shvatio, u Humskoj ne postoji "ja", nego samo "mi".

Na kraju takmičarske godine kroz jednostavnu matematiku se sabira ostvareno. Jednačinu čine ambicije sa jedne i trofeji s druge strane, sve srazmerno grbu koji nosiš na dresu. Ostale okolnosti, ma koliko objektivne bile, uvek su u drugom planu.

Što se tiče Košarkaškog kluba Partizan bila je to još jedna paklena i uspešna sezona u kojoj je ogroman teret nosio (i izneo) bek crno-belih Dragan Milosavljević. Koliko je spreman i sposoban da obavi najteže zadatke videlo se u finalu domaćeg prvenstva. Dobio je MVP priznanje, a i dalje se prepričava prva utakmica u kojoj je praktično sam pobedio Crvenu zvezdu. Odlični bek nam je dan posle povratka s kratkog odmora utiske prepričao uz kafu, na "laganih plus 29" u beogradskom kafiću "Bar flaj".

Malo u Beogradu, kratko na moru, pa ponovo ovde. Da li si bar donekle došao sebi posle žestokog finiša prvenstva?

– Pa tu i tamo, tek ću se odmoriti. Imam da završim neke privatne stvari, pa onda opet na more... Bilo je teško, nema šta. Kompletna finalna serija je bila naporna, osećao se ogroman pritisak sa svih strana i sigurno smo ostvarili veliki uspeh. Praktično smo se cele sezone pripremali za ovakav kraj. Dosta je lep osećaj, moram da priznam. Krunisali smo titulom mukotrpan rad. Mislim da smo pre svega odigrali vrlo zrelo. Zna se da smo dosta utakmica ove sezone gubili u završnici. Mlada smo ekipa, ali smo rasli iz meča u meč. Igrali smo borbeno i timski, što je presudilo.

Prvi meč finala plej-ofa odigrao si maestralno?

– Znate šta, bila mi je ovo treća sezona u Partizanu. Negde sam svestan toga kako se igraju tako važne utakmice, bio sam maksimalno spreman i motivisan, kao i ceo tim. Generalno, u Partizanu je kompletan sistem baziran na tome da nema dominantnog pojedinca, igrača koji će na svakom meču da donese razliku, već se uvek neko drugi izdvoji po učinku, kao što je tada bio slučaj sa mnom. Traži se raspoložen igrač kojeg u prvi plan izbacuje sistem i to je naš način funkcionisanja.

Na početku sezone Crvena zvezda je promovisana u favorita za osvajanje titule u regionalnom i domaćim takmičenjima?

– Nema dileme da imaju sjajan tim. Iskusni igrači plus odlični stranci. Mislim da im nije išla naruku ta uloga favorita, jer je to veliko opterećenje i pritisak za svakog igrača. Ali opet kažem da je to odličan tim, što je uostalom i pokazao.

Zaključno s finalnom serijom, Partizan i Crvena zvezda su odigrali čak 10 utakmica za nešto manje od godinu dana?

– Svakako je vrlo teško, naročito u plej-ofu, gde se "gledate" na svaka dva dana. Kao da ste saigrači na treningu. Šta da kažem, zna se da je Zvezda bila sjajna početkom sezone, dobila nas je u prva tri derbija. U četvrtom smo mi bili bolji i to je bila vitalna pobeda za nas zbog samopouzdanja. Od tada je bilo dosta lakše, jer smo postali svesni da možemo protiv njih, videli smo im mane i pronašli način na koji ćemo ih napasti. Koliko god da derbija odigrate u sezoni nikada se ne smanjuju tenzija i pritisak. To je poseban žar, stvar prestiža.

U svim utakmicama protiv Crvene zvezde prštali su okršaji između spoljne linije crno-belih i crveno-belih?

– Uf, pre svega bih izdvojio Nelsona i to u "oba pravca" (napad i odbrana, prim. aut.). On je pravi lider koji vodi ekipu, ima vrhunske fizikalije i gotovo perfektnu tehniku. O Rakočeviću ne treba trošiti reči, svi znaju koliko je kvalitetan igrač i težak za čuvanje. Naravno, istakao bih i Raška Katića, mog dobrog prijatelja koji je u 33. godini imao najbolju sezonu u karijeri. Igrali smo dve godine zajedno, baš se dobro poznajemo. Drago mi je zbog njega. Dobio je poziv za reprezentaciju apsolutno zasluženo. Pokazao je koliko vredi.

Spomenuo si reprezentaciju... Nema te na spisku, da li si očekivao da bude drugačije? (Milosavljević je 2010. otpao sa Ivkovićevog spiska u poslednjem filteru pred SP u Turskoj)

– Dušan Ivković je jedan od naših najuspešnijih trenera i sigurno da treba poštovati svaku njegovu odluku. Iskreno, očekivao sam da ću biti na spisku. Moja želja se ne razlikuje od želje svakog igrača da bude deo reprezentacije. Ali, opet kažem, to je odluka selektora koja mora da se uvaži. Dva puta sam bio na spisku reprezentacije, jednom otpao kao 13. Dakle, imao sam šansu. Da li sam je iskoristio ili ne? Mislim da sam na neki način sazreo u odnosu na pre dve godine kroz sve što sam prošao u Partizanu i da sada imam više kvaliteta.

Kakvo ti je sada sećanje na finale Kupa Radivoja Koraća u Kragujevcu? Dogodile su se ružne situacije koje su uticale da susret bude završen u dva dana bez publike?

– Taj kup... Vrlo teško je bilo za sve aktere, uz mnogo tenzije u hali. Nažalost, došlo je do tog prekida. Loša slika za košarku, za naš sport. Ali eto, nekako smo uspeli na kraju da završimo utakmicu u kojoj je Zvezda zasluženo pobedila. Nije nimalo prijatan osećaj igrati pred praznom halom. Takve stvari se dešavaju, ne samo kod nas. Drago mi je da u finalnoj seriji nije bilo incidenata, ni među navijačima, ni igračima. Bili smo, što se kaže, maksimalno korektni, uz neke sitne čarke na terenu koje su normalne u svakom sportu, pogotovo u utakmicama finala i u derbiju.

(Foto: mozzart sport)

Možda da saznamo i malo više o tvojoj ulozi u timu. Imaš 24 godine, ali si jedan od iskusnijih u Partizanu?

– Pa da, tu sam sigurno uz Lučića, Gordića i Čakarevića među iskusnijima. Znam način na koji se trenira i radi u Partizanu. Znam ceo sistem i šta vas čeka u utakmicama kao što je derbi, gde je svakako veća tenzija, ali i motivacija. Otprilike nam je uloga bila da ostalim momcima na neki način dočaramo šta znači biti u Partizanu. Mislim da su se svi sjajno uklopili. Stranci su funkcionisali kao domaći igrači. Nikog nismo gledali kao da je van naše zemlje, čak su dosta učili srpski, jer smo na srpskom razgovarali. Presudna stvar u svakom klubu je atmosfera u timu, drugarstvo i prijateljstvo.

Kada se pomene ime Dragana Milosavljevića, obično su prve asocijacije – sjajan defanzivac, uporan, vredan, disciplinovan... Nedavno je Duško Vujošević izjavio kako bi te rado video uvek u svom timu. Hvalio te je i Vladimir Lučić, sve to sigurno godi?
– Naravno. Pohvale uvek čine da se osetite prijatno zbog svega što radite na terenu, naročito kada dođu od takvog igrača kao što je Lučić ili od trenera renomea Duška Vujoševića. Oduvek sam se trudio da pružim maksimum, idem do kraja na svakoj utakmici i treningu. Jednostavno sam takav da u sve ulazim 120 odsto. Posvetio sam se totalno timu. Mene kroz karijeru generalno prati reputacija borbenog igrača. Svako voli da postigne koš i ima što više poena, ali je po meni ključ uspeha odbrana i naravno timska igra. Što se mene tiče, sigurno je da sam dosta menjao način igre iz godine u godinu. Sećam se da sam kao klinac stalno išao na prodore. Onda sam vremenom radio dosta na šutu i to je bila uglavnom moja igra prve sezone u Partizanu. Što više van linije za tri poena. A kasnije sam opet mnogo vežbao i trudio se da usavršim ostale detalje u igri.

Možeš li da povučeš paralele između tri sezone koje si proveo u Partizanu?
– Prva godina je bila vrlo teška. Ne mislim da sam po tome izuzetak, verujem da se negde tako oseća većina igrača po dolasku u Partizan. Igrao sam pod većim pritiskom nego ranije, izašao na veliku scenu. Teško je bilo to premostiti. Imao sam brojne oscilacije, nervozu i teške trenutke. Ali, opet kažem, ta prva sezona u novoj sredini ume da bude komplikovana, naročito u Partizanu. U narednoj godini dobio sam značajniju ulogu. Sve u svemu napredovao sam iz sezone u sezonu. Sav rad i trud tokom prethodne tri godine se negde možda i isplatio na kraju ovog šampionata. Nije jednostavno nositi pritisak u Partizanu. Pre svega moraš da budeš snažan u glavi. Dogode se porazi, ali se vremena za žaljenje i gubljenje nema. Ideš dalje. Svaki uspeh i titula su nagrade za uloženo i motiv u budućnosti.

Ova sezona za Partizan je specifična i po dvojici Francuza – Leu Vestermanu i Žofriju Lovernju. Kako su oni shvatili način života u Partizanu i Beogradu?

– Na prvom mestu su sjajni momci. Baš su se dobro uklopili u ceo sistem. Prihvatili su novu sredinu kao da su odrasli u Srbiji. Obojica su velika Partizanova perspektiva. Recimo, Lovernj je totalno ušao u naš mentalitet. Mislim da će dosta vremena predviđenog za odmor provesti u Beogradu. Čak mi se čini da dolazi odmah po završetku kampa na kojem je u Milvokiju. Mnogo mu se dopada ovde, on je veliki profesionalac. Provodi dosta vremena u treningu i stvarno radi mnogo na sebi.

Kakav je osećaj čuti huk sa tribina kada je Partizan domaćin, posebno u Evroligi?
– To je neverovatna podrška. Grobari su nas nosili u trenucima kada nije išlo, imali su razumevanja za naš tim i našu mladost. Mnogo je značilo. Divan je bio osećaj kada sam u dresu Partizana prvi put video pun Pionir. Šta tek da kažem za atmosferu na evroligaškim utakmicama… Tu sam se praktično izgubio, kao da sam bio u nekom navijačkom Diznilendu.

Kako navijači reaguju na tebe kada te sretnu na ulici?

– Normalno je da bude prepoznavanja. Svi prate Partizan, kao uostalom i Zvezdu. Zatraže mi autogram ili fotografiju, a to je koliko opterećenje, toliko i zadovoljstvo. Svima to prija. Nikad nisam imao problema s navijačima bilo kojih boja.

Partizan je ove sezone ostao bez plasmana u Top 16 Evrolige. Nije se to negde ni očekivalo, s obzirom na brojne promene i mladost ekipe, ali je ipak moglo da se dogodi?

– Nedostajalo je sreće. U nekoliko utakmica pokazali smo neverovatan kvalitet, ali smo gubili mečeve na "poslednju" loptu. Nažalost, možda i najteži trenutak moje karijere bila je utakmica protiv Bamberga u Nemačkoj. Promašio sam na kraju penale i bio direktan krivac za poraz i eliminaciju iz Evrope. Mnogo mi je bilo teško. Pao sam u formi, osećao se krivim. Međutim, sport čine i dobri i loši trenuci. S tim čovek treba da se nosi. Što bi Dule rekao, pobede i porazi se zaboravljaju, okrećemo se drugoj utakmici. Nema se vremena za slavlje ili tugovanje.

Da odemo i malo unazad, na tvoje košarkaške početke?
– Treniram basket od osmog razreda osnovne škole. Do šestog sam bio u fudbalu, neko vreme sam pauzirao sa sportom, pa zbog druga iz odeljenja počeo sa košarkom i polako ušao u tu priču. Iz vremena dok sam igrao za kruševački Napredak izdvojio bih prvog trenera Bratislava Kneževića. On je najzaslužniji za sve što mi se u košarkaškom razvoju dogodilo u Kruševcu.

Tu se nameće pitanje o košarkaškim uzorima. Verovatno ih je bilo nekoliko?

– Naravno, ali u vreme kada sam bio klinac. Od Amera Kobi Brajant i Trejsi Mekgrejdi. Od naših igrača Saša Đorđević, Danilović, Bodiroga... Verujem da je moja generacija u dobroj meri imala slične idole.

Da li si ti ikada razmišljao o odlasku u SAD?
– Jesam, ali iz ovog ugla sigurno mi sve to deluje baš daleko.

Majami je ponovo šampion?

– Pratio sam NBA plej-of i Majami je opravdao sav kvalitet koji ima. Iskreno, navijao sam za Indijanu, ali je ipak Hit najbolji tim. Videlo se to i u velikom finalu. Mala greška je koštala San Antonio titule.

(Foto: mozzart sport)

Kako će izgledati tvoje pripreme za narednu sezonu?

– Prvo ću se dobro odmoriti. Onda me očekuju prelazni period i pripreme. Pričao sam sa Duletom i biće organizovani uvodni treninzi za sve igrače, negde otprilike krajem jula i početkom avgusta. U ovom trenutku mi je najpotrebniji odmor. I kafa (pije tri-četiri dnevno, prim. aut.), a-ha-ha...

PANATINAIKOS VELIKA ŽELJA

Imaš ugovor još godinu dana s Partizanom. Hoće li biti nastavka saradnje ili sledi odlazak u inostranstvo?

– Zasad sam tu. Imam određenih pregovora s Upravom i s menadžerom i trenutno ne idem nigde. Ukoliko bismo pričali o mojim željama, rekao sam to mnogo puta – voleo bih da igram u Panatinaikosu! Pre svega u nekom klubu koji ima sličnu atmosferu na tribinama kao Partizan, na mestu gde se ovaj sport poznaje i voli. Ne bi bilo loše biti deo španske ili turske lige. Ali PAO je na prvom mestu.

ŽAO MI JE ŠTO SE JAN NIJE SNAŠAO U NBA

Jedan si od igrača koji je provodio mnogo vremena s Janom Veselim dok je bio u Partizanu. Da li ste ostali u kontatku?

– Čujemo se ponekad. Nije se baš najbolje snašao u Vašingtonu i sigurno da mi je mnogo žao zbog toga. Jan je odličan momak, glupo bi bilo da pričam koliko je toga dobrog doneo Partizanu. Reč je o neverovatnom igraču i talentu. On poseduje kvalitet i apsolutno verujem da će se dokazati u NBA ligi. Razlike su velike u svakom smislu i potrebno je vreme za adaptaciju.

SVI DRUGARI SU ZVEZDAŠI

Šta možeš da kažeš o svojim interesovanjima van košarke? S kim se družiš?

– Za vreme sezone nema se vremena za stvari van košarke. Dosta su naporni treninzi i odmor je neophodan. Šta da radim… Volim da gledam filmove, to je odlična relaks terapija. Imam mnogo drugara iz rodnog Kruševca i svi osim mene navijaju za Zvezdu, pa bude super zanimljivo posle svakog derbija… Inače, nisam navijačke boje promenio zbog angažmana, oduvek sam navijao za Partizan. Imam odličan odnos sa saigračima, ali bih izdvojio Vladu Lučića s kojim provodim najviše vremena. Tu je naš drugar Komarac, a-ha-ha... Po završetku sezone neko vreme sam u Beogradu, odem i do Kruševca, pa tako ukrug.

Piše: Milan Vuković

izvor :