Olga Odanović, glumica - Publika je merilo svega

Olga Odanović (Foto: mozzart sport)

Kroz svako novo igranje predstave, sve više uviđam koliko ljudima nedostaje zdrav smeh. Naprosto, oni jedva čekaju da na sceni vide nešto što će ih primorati da se grohotom nasmeju. E zato bi trebalo, kao što to rade u svetu, da uvedemo dnevnu dozu smeha kao radnu obavezu

Život Olge Odanović, prvakinje Beogradskog dramskog pozorišta, bukvalno se promenio iz korena posle samo jednog telefonskog poziva. Naime, na insistiranje asistenta režije Milana Bulatovića, Radoš Bajić, tvorac hit serije "Selo gori, a baba se češlja", pozvao ju je na kasting i bez dvoumljenja dodelio jednu od glavnih uloga. Lik majke "sina Dragana", Olga je odigrala na maestralan način, čime je u velikoj meri doprinela ogromnoj popularnosti serije koja je oborila sve rekorde gledanosti.

Posle pet lepih godina stavljena je tačka na seriju, da bi posle izvesnog vremena, "Zlatanin" telefon ponovo okrenula ista produkcija...

– Na našu veliku sreću, pošto svi znamo kakvi su uslovi, posle malog prekida, nastavili smo snimanje serije "Ravna gora". Naime, trebalo nam je proleće i morali smo malo da sačekamo na lepše dane. Počeli smo 27. aprila i locirani smo gore na Kosmaju u jednom seocetu. Naporno je, na terenu smo po ceo dan, ali ekipa radi s velikim uživanjem. Radoš je napisao toliko lep scenario da se vredi žrtvovati za svaki proveden sat i dan na setu – započinje Olga Odanović, razgovor za MOZZART Sport.

Izgleda da ni posle toliko decenija partizani i četnici nisu izgubili na popularnosti?

– Znate šta, to je jedna neiscrpna i večita tema koja prema mom mišljenju interesuje svakog. Sigurna sam da mnogi s velikim nestrpljenjem iščekuju da pogledaju ovu seriju.

Ponovo ste se našli u ulozi seljanke. Kako ste uopšte, posle brojnih pozorišnih uloga, dobili ulogu u seriji "Selo gori, a baba se češlja"?

– Jeste, opet sam u opancima, a ulogu Zlatane sam dobila sasvim slučajno. U principu, tokom karijere nisam previše snimala ni filmove, ni serije. Radoš Bajić me uopšte nije poznavao, međutim, usvojio je predlog svog asistenta režije Milana Bulatovića, koji me nahvalio, i pozvao me je na razgovor. Pročitala sam scenario, nakon čega smo se sastali nekoliko puta. Potom je pozvao Mandu, pa Okanovića i na kraju nas sve troje spojio da bi video kako mu izgledamo kao porodica. Tek posle toga na red su došle čitajuće probe.

Da li ste bez previše razmišljanja prihvatili ulogu i jeste li predosetili da će serija biti tako dugog veka?

– Tekst mi se u startu dopao, a što se tiče drugog dela pitanja, vi nikad, šta god da radite, ne znate kako će to proći. U pozorištu ni posle generalne probe ne možete biti sigurni kako će se predstava dopasti publici. To se zna tek posle premijere i četiri-pet igranja, da bi tek kod nekog desetog izvođenja, predstava počela da diše s publikom. Publika je merilo svega.

Kako ste uspeli da na onako tačan način "uhvatite" šumadijski akcenat?

– To je dosta komplikovano. Mi smo imali na Akademiji predmet koji se zvao Dikcija i radili smo sve moguće dijalekte. Ipak, to je bilo pre tridesetak godina i mnogo stvari se zaboravi, zbog čega sam morala da se podsećam. Uspela sam ponajviše zahvaljujući Radošu koji je rođen u Medveđi i koji je dosta radio s nama po tom pitanju. Ta serija je mentalitetska stvar, jer tu ako ne gađate tačno u metu, zadatak je promašen.

Kada ste definitivno bili sigurni da ste svoj deo posla dobro odradili?

– U trenutku kada su tamošnji ljudi, statisti, pomislili kako smo Ljilja Stepanović, Nada Blam i ja takođe naturščici.

Zaista je to bio najveći kompliment na račun autentičnosti junakinja koje smo igrale.

U kojoj meri je ta porodična atmosfera koja se vremenom formirala na snimanju doprinela velikoj gledanosti serije?

– Ne znam da li ste gledali film o filmu "Selo gori", prikazan na RTS-u, tokom kojeg sam strašno plakala. I ne samo ja, svi su plakali i to pogotovo kad smo završili snimanje. Pet godina je veoma dug period za vreme kojeg čovek može da uđe u brak, dobije dete i razvede se, rečju, svašta nešto može da se desi, a-ha-ha. Bilo je teško pošto smo snimali i po nepovoljnim vremenskim uslovima, ali je istovremeno bilo i mnogo lepo. Upravo zato mi je trebalo dugo da se priviknem na činjenicu da više neću putovati u Vrnjačku Banju.

Jednostavno, određeni ritam života svima nam je ušao u krv i navikli smo se na njega. Iz tog razloga smo se čudno osećali dugo posle rastanka ekipe.

Šta ste pomislili posle emitovanja prve dve-tri epizode?

– Malo je ljudima na početku bilo nejasno šta mi to hoćemo da kažemo, tako da niko od nas nije mogao ni da pretpostavi da ćemo toliko dugo trajati. Ali kad smo snimili prve 24 epizode, valjda nije bilo kuće u Srbiji u kojoj se serija nije gledala. I, kao takva, sigurno će obeležiti naše karijere.

Verovatno vas više na ulici ne prepoznaje samo pozorišna publika?

– Da, da, sada me prepoznaju na svakom koraku i ljudi žele da popričaju sa mnom i pritom su se toliko identifikovali sa likom koji tumačim da me niko ne vidi kao Olgu. Često se događa da me taksisti posle kraćeg zagledanja upitaju da li sam Zlatana. Isprva se našalim kako samo ličim na nju, a-ha-ha. Sve je to prirodno, jer kad si nekome "u kući" svake subote punih pet godina, počne da te doživljava kao gosta u dnevnoj sobi. Fascinantno je sve to, a kako i ne bi bilo kad je rejting išao i do 40, što znači da te u tom trenutku gleda tri miliona ljudi.

Hajde nakratko da ostavimo glumu po strani. Da li ste se tokom odrastanja u Aleksincu bavili sportom?

– Imala sam visinu i mnogo sam volela da igram košarku. Naravno, ništa profesionalno, nego u školi, čisto rekreativno. Malo je glupo da se hvalim, ali moram da kažem da sam bila prilično vešta s narandžastom loptom. Za razliku od mene, kćerka Lenka je zavolela odbojku i trenira u klubu Volejlend. Ona je prvi razred gimnazije, ima dosta obaveza i ne stigne uvek na svaki trening. Najvažnije je da voli sport koji je danas vrlo važan faktor u pravilnom vaspitavanju dece.

Za koga se navijalo u kući Odanovića?

– Nikada nisam bila neki strastveni navijač, za razliku od mog pokojnog tate koji se zvao Pavao. Rečju, navijao je za sve nas zajedno. Jednom prilikom je toliko burno preživljavao događaje na terenu, da je skočio i snažno udario u neki viseći deo od kuhinje.

A da li je vaš suprug sportski orijentisan (Dragan Petrović, poznati glumac i profesor na FDU prim.aut.)?

– Pele vežba svaki dan kod kuće, a što se tiče praćenja sportskih sadržaja, ne propuštamo mečeve Novaka Đokovića. Takođe, sin Jakov nas je zarazio gledanjem nekih važnih utakmica, tokom kojih, mogu vam reći, baš uživam. Na taj način malo pobegnem od sebe i svog posla i relaksiram se.

Pored toga, šta vas još relaksira?

– Volim da se šetam i obožavam da čitam, naročito preko leta, kada imam malo više slobodnog vremena.

Ko su vam omiljeni pisci?

– Bergmana sam zavolela još na Akademiji i stalno ga čitam. Omiljena knjiga mi je "Lečenje Šopenhauerom" i preporučila bih je onima koji vole psihologiju i psihoterapije. Pre nego što sam upisala glumu, došla sam do treće godine na Filozofskom fakultetu odsek andragogija i otuda sklonost ka čitanju takve literature.

Razvedrite li ponekad misli gledanjem televizije?

– Da, opušta me gledanje dobrih filmova, a pogotovo komedija. Legendarnu seriju "Mućke" sam obožavala. Žao mi je što ovde kod nas niko nema sluha za takvu vrstu humora i to je prava šteta, jer zaista imamo sijaset dobrih glumaca. Dakle, samo neko treba da se seti i napiše, međutim, očigledno je da smo u deficitu s takvim piscima. Srećom, imamo Duška Kovačevića koji je naš najveći živi pisac i dostojni Nušićev naslednik. Samo, jedan čovek ne može sve. Dobro, tu je i Aca Popović.

Složićete se da je Aleksandar Jugović, scenarista crno-humorne predstave "Luna-park" koja se odnedavno igra u BDP i čije je izvodjenje finansijski pomogla kompanija MOZZART, najavio bolje dane za srpsku komediju?

– Prvo da kažem, bilo mi je veliko zadovoljstvo da tu predstavu po tekstu Aleksandra Jugovića radim sa Ljubinkom Klarić, Natašom Marković i Dubravkom Jovanovićem. E sad, i za predstavu "Luna-park" važi ono što sam malopre rekla u vezi s činjenicom da ni za jednu predstavu unapred ne možete da budete sigurni kako će proći kod publike. Tačno da je reč o crnoj komediji, s tim što ona na kraju ode malo u dramu. To nije nekakva urnebesna komedija od koje će narod da pada u nesvest. Jeste možda onaj prvi deo i ljudima je ta priča bliska. Kroz svako novo igranje predstave, sve više uviđam koliko ljudima nedostaje zdrav smeh. Naprosto, oni jedva čekaju da na sceni vide nešto što će ih primorati da se grohotom nasmeju. E zato bi trebalo, kao što to rade u svetu, da uvedemo dnevnu dozu smeha kao radnu obavezu. Najbolje odmah po dolasku na posao.

U kojoj meri ste upućeni u politička dešavanja?

– Izbegavam maksimalno politiku i jedino što odgledam vesti, da bih bila koliko toliko informisana. Ceo život mi prođe u politici, izborima i glasanju. Stalno se vrtimo u krugu i baš zavidim onima što pojma nemaju ko im je predsednik države. Hoću da radim i zaradim, da deci nešto malo obezbedim, da bi posle mene i Peleta mogli dalje.

Hoće li vaša kćerka krenuti stopama roditelja?

– Neće, neće sigurno. Pa vidite li koliko glumaca godišnje izađe s raznih akademija, a koliko njih dođe do stalnog agažmana i nekog posla. Vidim tu decu bez posla i očajna sam. Lenka je veliki ljubitelj životinja i po svemu sudeći će upisati veterinu. Takođe, ni jezici joj ne idu loše.

Piše: Milorad Plazinić

izvor :