Milena Pavlović, glumica i pozorišni reditelj - Mama, ja malo navijam za Zvezdu, a malo za Partizan!

Milena Pavlović (Foto: mozzart sport)

Kao kćerki Živojina Žike Pavlovića, jednog od najuticajnijih srpskih reditelja crnog talasa jugoslovenskog filma, a potom i cenjenog književnika, slikara i profesora FDU, Mileni Pavlović je profesionalna sudbina praktično bila određena unapred. Imala je 17 godina kada je napustila srednju školu i upisala glumačku Akademiju

Od samog početka opterećena slavom očevog imena, Milena Pavlović se fajterski borila za svaku ulogu, a lik Marine u kultnom filmu "Mi nismo anđeli" definitivno je potvrdio njen talenat. U trenutku kada je procenila da na nove role previše čeka, krenula je honorarima u susret i to tako što se okrenula rediteljskom poslu.

Poslednja pozorišna predstava koju je potpisala u BDP-u bila je "Luna park", crnohumorna komedija za koju je scenario napisao Aleksandar Jugović, direktor SPO i narodni poslanik.

– Zahvaljujem kompaniji Mozzart što nam je pomogla, pošto je u današnje vreme vrlo teško organizovati predstavu i zaokružiti finansijsku konstrukciju za izradu scenografije, kostima i svih drugih stvari koje su neophodne za rad. Iz tog razloga, bez vaše kompanije ne bismo ništa realizovali. Predstava je mala i vrlo simpatična... Mislim mala u smislu da igra samo četvoro glumaca, ali je tema široka. Naziv komedije je "Luna park", što na simboličan način ukazuje da je vreme u kome živimo tako šareno, a u stvari otrcano – kaže Milena Pavlović, na početku razgovora za MOZZART Sport.

Da li si zadovoljna kako ste prošli na premijeri?

– Bilo je sjajno, zaista, o čemu najbolje govore lepi komentari u novinama, kao i činjenica da se komad dopao i ljudima iz "posla", našim kolegama. Glumački je sve izvrsno urađeno od strane Olge Odanović, Ljubinke Klarić, Nataše Marković i Dubravka Jovanovića. Likovi su šareni, iz miljea okoline Beograda, znači nama vrlo poznati, s tim što su dodatno iščašeni i obojeni. Naprosto, komedija to tako nalaže. Uglavnom, premijera je prošla baš kako smo je zamislili, sa tri otvorena aplauza, što je neviđeni uspeh na premijeri. Mnogo je bilo smeha koji je na kraju zamenio muk i njega smo namerno izazvali kako bi svako postavio sebi pitanje da li je taj "Luna park" tako dobra stvar ili je u stvari zamka.

Pre nego što se vratimo pozorištu, kaži nam u kom kraju Beograda si odrasla i koliko je sport bio zastupljen u tvojoj mladosti?

– Nisam se bavila aktivno sportom, jedino što sam igrala odbojku i košarku na međuškolskim takmičenjima. U to vreme sve je bilo drugačije, sve se treniralo u okviru škole, kroz sekcije i deca se nisu odmah vodila u klubove. Generalno, sportom sam ozbiljnije počela da se bavim na Akademiji, gde smo i fizički obrazovali sebe i svoje telo. Imali smo scenski pokret, scenske borbe, scensku akrobatiku i balet. Od 10 predmeta, polovina je bila vezana za pokret. Da bismo postali glumci, morali smo da imamo neviđenu fizičku spremnost.

U čemu si bila najbolja?

– Iz akrobatike sam uvek imala desetku, baš kao i iz borbe i baleta. Radili smo baš ozbiljnu akrobatiku, uvežbavali salto, kolutove, zvezdu... Ma sve moguće.

Dobro, čemu onda služe kaskaderi?

– A-ha-ha... Naravno da se bez njih ne može, ali jednostavno smo morali da prođemo taj dril. Čak smo mogli da biramo između mačevanja i jahanja i ja sam se opredelila za posete hipodromu. Naši učitelji su bili odlični, a konji na kojima smo pohađali kurs bili su mirni. Sve u svemu, bilo je to lepo iskustvo.

Za koga se navijalo u kući Pavlovića?

– Brat Vuk je bio zadrti zvezdaš i bio je naš navijački vođa. Sklonost ka gledanju utakmica dobio je od našeg ujaka. Noću je dolazio kod mene u sobu i vikao: "Pobediće Zvezda, pobediće Zvezda!" Znao je sve moguće lige i igrače. Život je, međutim, udesio da se udam za partizanovca (Milan Čučilović, glumac prim. aut.), što ne znači da nisam ostala simpatizer crveno-belih. Moja srednja kćerka Olga koja ima šest godina, skoro mi kaže: "Mama, ja malo navijam za Zvezdu, malo za Partizan!" Osetilo dete da mora da balansira.

Za koga je navijao Žika?

– Žika je isto navijao za Zvezdu, samo što nije bio nimalo ostrašćen. Čisto rekreativno bi ponekad odgledao neki fudbalski, košarkaški ili boks meč.

Kad si odlučila da uploviš u glumačke vode?

– Vrlo rano, jer sam upisala FDU sa 17 godina, tako da sam skratila srednju školu.

(Foto: mozzart sport)

S kim si bila u klasi?

– Sa Irenom Mičijević, Bojanom Žirovićem, Sandrom Nogić, Danijelom Stojanović i Milutinom Dapčevićem. Polovina njih je u inostranstvu...

Spasene duše!

– Spasene, da.

Verovatno ne žive od glume?

– Bogami, Danijela u Rusiji snima filmove i radi u pozorištu, što je fantastično. Otišla je za vreme bombardovanja i baš je mnogo napredovala i uradila od tada.

Kako bi protumačila taj optimizam kod velikog broja mladih ljudi koji, uprkos groznoj situaciji u kulturi, ipak upisuju brojne glumačke akademije?

– Jednostavno žele da se bave s onim što ih interesuje i za šta imaju dara. To je razumno i to bi trebalo da bude razumna stvar, jel"?! E sad, nažalost, ova vremena u kakvim živimo, ne samo kad je u pitanju gluma, nego i kad je reč o drugim delatnostima, takva su da sve visi u vazduhu. Ipak, mislim da mnogo veće šanse za posao imaju oni koji su završili FDU koji je ipak državna institucija.

Možeš još da snimiš na desetine filmova, ali će te gledaoci uvek prepoznavati kroz lik Marine iz kultnog dela "Mi nismo anđeli". Kako si dobila ulogu?

– I ulogu u "Anđelima" i ulogu u "Andergraundu" dobila sam putem probnog snimanja. Pozvali su mlade glumice sa Akademije i izabrali su me. Danas na kastinge pozivaju mnogo veći broj kandidata i nekako su mnogo uopšteniji zahtevi režisera, dok se nekad striktno znalo šta se od tebe traži. "Anđeli" su moj prvi film i snimanje mi je ostalo u najdivnijoj uspomeni.

Sigurno ste uživali dok ste snimali?

– O da, uživali smo. Sad sam nedavno snimala "Otvorena vrata", s nekom sličnom ekipom i to je stvarno glumački milje s kojim je božanstveno raditi. Svi se dobro slažu, prave dobru atmosferu, za šta su, podrazumeva se, veoma zaslužni producent Bojana Maljević i njen tim. Mislim da će gledaoci biti oduševljeni. Zaista je sve odrađeno na vrhunskom nivou, kad su u pitanju produkcija i slika, a o glumačkim kvalitetima aktera, kao i o kvalitetu scenarija i režije da i ne govorim. A biće više scenarista i reditelja, da bi se u kontinuitetu snimalo. U današnje vreme, takav duh na snimanju se ne nalazi lako.

Šta te je inspirisalo da uploviš u rediteljske vode?

– To se slučajno dogodilo pre 13 godina. U stvari, koji je bio moj poriv? Naprosto, volim da radim i ne mogu da čekam da mi neko da ulogu. A glumački posao je takav da stalno visiš na čiviluku i ko te uzme – uzme! Pritom moraš da se družiš sa raznim ljudima, da se muvaš u tom društvu, ideš na premijere i da se pojavljuješ na ovakvim i onakvim prijemima.

Ima li Milan posla?

– Ima, radi u pozorištu i pozajmljuje glas junacima crtanih filmova. Dobio je i ulogu u "Ravnoj gori".

Milena, pored troje dece, Andrijane (11), Olge (6) i Vuka (2), slobodnog vremena verovatno da nemaš?

– Tačno, slobodnog vremena i nemam baš mnogo, ali šta da se radi. Svi skupa jedva čekamo proleće i lepo vreme da bismo po podne prošetali do nekog parka, odemo na Adu Ciganliju ili Adu Huju, Kalemegdan. Uglavnom su to naše omiljene destinacije. Za vreme školskog raspusta obavezno odemo na Divčibare, gde imamo vikendicu. Tamo nam je glavni odmor.

(Foto: mozzart sport)

Znaš li da su poslanici SO Kraljevo izglasali deklaraciju za ukidanje rijaliti programa, uz obrazloženje da oni ugrožavaju kulturni identitet i vrše kulturni genocid srpskog naroda?

– Šta znam, sećam se odlično da su demonstracije protiv Slobe upravo krenule iz Kraljeva i nadam se da će i ovoga puta Kraljevčani uspeti i treba ih podržati.

U kojoj meri si informisana sa političkim dešavanjima u zemlji?

– Uopšte se ne bavim politikom, čak ni novine ne čitam, jer moram od toga da se zaštitim. Čovek ne može baš sve da podnese.

Šta ti vraća veru u bolje dane?

– Rad, posao, kad vidim da deca u nečemu napreduju i radujemo se svi skupa kad vidimo da pobede neki svoj lični problem. Nadu mi vraćaju i normalni ljudi, a takvih ima i obraduje me kad vidim da ljudi lepo razmišljaju o nekim stvarima. Nažalost, situacija je takva kakva je i mnogi razmišljaju da odavde odu. Mnogi i odlaze i to je neminovno. I mi već razmišljamo da našoj deci ponudimo tu mogućnost u određenom trenutku.

Dobro, možda će Vuk biti dobar fudbaler i…

– Pre će biti košarkaš, jer smo ga tako prozvali čim se rodio. Milan i ja se nadamo da će mu dobro ići s narandžastom loptom.

Piše: Milorad Plazinić

izvor :