Dimitrije Stamenović, Fond za osiguranje i finansiranje spoljnotrgovinskih poslova (SMECA) – uporni optimista

Uz nekoliko ambasadora i trenera reprezentacija, Dimitrije Stamenović ima retku priliku da predstavlja obe članice rastavljene SCG. Ovaj diplomirani pravnik koji već tri decenije radi u osiguranju, trenutno je direktor Fonda za osiguranje i finansiranje spoljnotrgovinskih poslova (SMECA) koji još nije podelio sredstva. „Crnogorska strana to ne želi“, uverava raspoloženi Stamenović dok znalački sa konobarom ispituje vinsku kartu restorana Langouste. Inače, osim što je blizu kancelariji, u taj restoran često dovodi strance zbog pogleda na reku, hrane i osoblja. I sve tri stavke nedvosmisleno hvali.

Iako mu je dalje, iza leđa, poveći akvarijum i konobar koji gostima ponosno pokazuje poveću ribu, argumenti koje iznosi u prilog opstanka jedinstvene SMECE, nemaju ništa sa ribolovačkim pričama. „Shodno nivou izvoznih aktivnosti Crne Gore i turizmu kao prioritetu, ovoj državi je jeftinije da deli SMECU sa Srbijom nego da osniva svoj fond“, objašnjava Stamenović. Sa druge strane, SMECA sa sedištem u srcu Beograda ostaje agent i za crnogorska preduzeća čime polako ostvaruje ideju regionalnog širenja.

Bogata karijera
Možda je Stamenović domaćoj poslovnoj zajednici ipak poznatiji kao generalni direktor Dunav osiguranja na čijem čelu je bio do 2004. godine. Ili, kao neko ko je pre toga 15 godina radio u JUBMES banci. Tridesetogodišnju karijeru započeo je u pomorskom osiguranju. „Za mnom ide neka čudna priča da se svaki posao na svetskom nivou, koji se radi na ovim područjima, nažalost, iz političkih razloga raspada. Recimo, doneta je odluka da svaka trgovačka flota mora da sarađuje sa osiguranjem u svojoj republici. Onda sam rekao - kad su mi otišle flote, onda idem i ja sa posla“, priseća se uz osmeh svojih početaka.

Za razliku od drugih državnih agencija i fondova, za SMECU je malo ljudi čulo. I on to ne negira. Kako kaže, ovaj fond od svog osnivanja, kada je Svetska banka dala 21 milion dolara za otpočinjane tog projekta, nije naišao, iz više razloga, na podršku srpske vlade. „A kad vas jednom pomene ministar, to zamenjuje jedno trideset prezentacija“, priznaje on. Srpske ministre i premijera, kaže, ne viđa uopšte, mada ima dobar odnos sa relevantnim ministarstvima. Vrlo dobro sarađuje sa guvernerom NBS. „On je dobro razumeo projekat i kada treba pomoć, izlazi nam u susret. Na primer, za nas je vrlo bitno da naši važni poslovni partneri mogu da odu kod njega“, objašnjava.

Zbog postignutih rezultata u SMECI je ne samo zadovoljan, već i srećan. Optimizam je utoliko više opravdan jer je mali kolektiv ove kuće morao da podigne kredit u HVB banci ne bi li omogućio poslovanje Fonda dok ne krenu pravi poslovi osiguranja. „Bio sam najubeđeniji da će projekat uspeti. Ako ne možemo da sa odobrenih 20 miliona dolara napravimo posao, onda treba da se raziđemo jer nismo sposobni ni za šta. Nisam očekivao toliko nerazumevanje i otpore, ali sam verovao da možemo da uspemo“.

Dunave, Dunave
Osiguran je u Dunav osiguranju: ima privatno penzijsko, ali i zdravstveno osiguranje. Pa gde drugde, u toj firmi je počeo kao pripravnik i stigao do mesta generalnog direktora. Dok je bio prvi čovek ove osiguravajuće kuće, u Dunavu nije bilo još Stamenovića. „Nisam nikad zaposlio nikog iz familije. Osim jednog prijatelja kad je ostao bez posla“, priznaje on. Posle direktorovanja u Dunavu, ne odlučuje se za privatni biznis, iako mu je to želja još s početka karijere. Tada je želeo da bude broker u osiguranju, ali to zakon nije dozvoljavao. E sad kad dozvoljava, on se ipak odlučio za SMECU. „U tridesetim se počinje taj posao. Sad to, takođe, mogu da budem, ali ima mnogo ljudi koji su dobili dozvolu, a tržište je malo. Drugo, ovo čime sam se ja bavio, tražilo je i finansijsku potporu za otpočinjane biznisa, koju ja nisam imao“, objašnjava.

Da li je uopšte moguće zamisliti situaciju da bivši generalni direktor velike osiguravajuće kompanije bude bez „finansijske potpore“? Bez ljutnje i uz smeh, pravda se za opasku koja se tiče njegovog bankovnog računa: „Niko mi ne veruje da sam u Dunavu radio samo za platu koja je bila 2.000 evra.“

Ne preza da kritikuje aktuelna dešavanja u Dunavu. Prema njegovoj oceni, šteta je što je penzioni fond Dunav (TBI) raskinuo partnerstvo sa TBI Grupom koja je u Dunav došla za vreme njegovog mandata. „Prednost inostranog partnera u penzionom fondu je to što on zna da upravlja sredstvima. Da budem iskren, kad je TBI izašao iz Dunava, osetio sam nesigurnost. I dan danas razmišljam da li da prenesem negde svoj novac, ali nemam gde“, otvoren je u oceni prvog privatnog penzionog fonda u Srbiji. Nije zadovoljan odlukom ni da se sačeka sa privatizacijom Dunav osiguranja.

Obaranje ruku
Raditi u osiguranju devedesetih je, po njegov oceni, i bilo i nije bilo nezgodno. „Sećam se 1999. kad je počelo bombardovanje, ulazi kolega i rezignirano kaže da nema više osiguranja. Ja odgovorim - kako nema? Osiguranje uvek postoji, samo se suočava sa manjim ili većim rizicima. Osiguravana je tada flota JAT-a, EPS...“ U naročitom sećanju, ostala mu je naplata štete od poplava 1999. godine. Tada je Swiss Re platio oko 68 miliona maraka.

„Predstavnici Swiss Re dolazili su u Srbiju da ocene posledice poplava, zalazili su u kukuruze, fabrike, ulazili u blato. Bila su dva događaja: prvi talas poplave i drugi talas, koji se ponovio posle nekoliko dana i naneo štetu na novim površinama. U Dunavu su čak bili spremni da naplate štetu samo od prvog događaja, i da se oko drugog ne talasa mnogo. Ali, ja nisam hteo da odustanem od toga. To bi bilo neozbiljno. Sećam se, ja sam pregovarao sa čovekom iz Swiss Re, sedeli smo uz ivicu stola. Na kraju smo i ruke obarali, i on je pristao da isplati štetu i za drugi talas poplava u iznosu od 15 miliona maraka“, opisuje on. Iako je očekivao da te pare neće biti isplaćene zbog sankcija, sve je isplaćeno do poslednje pare.

Kreativno kuvanje
Otac je petnaestogodišnje ćerke i dvadesetpetogodišnjeg sina. „Mi se razmnožavamo kao retke životinje, na deset godina“, smeje se naglas. Pošto ne radi vikendom, trudi se da što više vremena provede sa porodicom i ostane blizak sa decom. Ekspert je, kaže uz smeh, za sve mladalačke životne probleme.„Ćerka izlazi u grad, i tu je sad rvanje da se vrati do jedanaest, ali bude taj izlazak često i do ponoći. Meni to u početku nije bilo jasno, ali živi se noću. I imati nešto protiv toga je glupo“, pomirio se sa novim trendovima.

Uz uživanje priča i o svojim odlascima na Kalenićevu pijacu. Tu, odmah, na licu mesta pravi jelovnik ako na tezgama ugleda nešto što se teško nalazi. „Znate šta su banije, odlično idu uz jagnjetinu“, preporučuje retko povrće. Inače, kuvanje je za njega kreativni deo života - prvo smislite šta ćete, onda to pripremite, i na kraju imate porodicu i prijatelje koji u tome uživaju.

„Beograđanin sam“, odgovara lakonski, ali se onda brzo predomislio. „Malo sam slagao. Ja sam studentsko dete. Moji su studirali ovde, ali je majka otišla da se porodi kod svog oca, koji je imao parohiju u Bosni“. Rano detinjstvo sa dedom popom pamti kao vrlo lep period života.“I sad kad me neko pita nešto u vezi sa verom, kažem: pa ja sam sa Bogom na ti. Od malih nogu sam se igrao u porti, skrivao po crkvi i igrao žmurke“, smeje se sve vreme. I dodaje i dalje veselo: „Bio sam miljenik dede jer sam umeo da ćutim. Sedimo i ćutimo.“

poziv na pretplatu na na www.ekonomist.co.yu