Vladimir Lučić, košarkaš - Bukovski me oduševljava

(Foto: mozzart sport)

Reprezentativac Srbije i najveći adut Partizana otkrio nam je da je dugo neozbiljno shvatao košarku, kao i da mu je neostvarena želja da bude fudbaler, tačnije štoper poput Danca Danijela Agera iz omiljenog Liverpula. Momak neverovatne energije odrastao je u sportskoj porodici, a saigrače je nedavno u Širokom šokirao kada je seo za klavir i odsvirao "nešto što je dosta dobro zvučalo"

Ne preterujemo kada kažemo da slobodan dan predstavlja veliku dragocenost u životu profesionalnog košarkaša Partizana. Crno-beli dres već godinama sa sobom nosi brojne obaveze i ogromnu odgovornost, posebno kada je na njemu kapitenska traka i još više ako imate ulogu predvodnika nove generacije srpskog šampiona. U ovoj sezoni to je opis "radnog mesta" reprezentativca Srbije Vladimira Lučića, prvog među jednakima u ekipi od koje se u Humskoj tek očekuju uspesi.

U momentu dok se bližio početak završnog turnira Kupa Radivoja Koraća u Kragujevcu, kao i ulazak u seriju teških i presudnih mečeva za konačan plasman u ABA ligi, od Lučića smo "ukrali" deo njegovog dragocenog slobodnog dana za rubriku "Stvari lagane". Bilo je to u nedelju, dan posle utakmice sa Splitom, kada smo proveli nekoliko sati u društvu krilnog igrača šampiona Srbije.

Nadali smo da će nas poslužiti vreme, ali je nedelja, za razliku od nekoliko minulih dana, ipak bila hladna i vetrovita. Nismo se dugo zadržali na "25. maju", gde Vladimir često dolazi i da se šeta sa psom Agijem.

– Super je ovde, mada ne kada ovako jako duva vetar, a-ha-ha-ha... Agi ima posebno mesto u mom životu, obožavam tog psa. Dobio sam ga za rođendan od devojke Jovane s kojom sam dugo u vezi. Agi ima devet meseci, pre njega nikada nisam bio u fazonu da imam psa. Ipak, znao sam kakvog su temperamenta "džek rasel" terijeri i to mi je odgovaralo. Prija mi da budem u blizini reke i, naravno, često dovedem Agija ovde. Pas nije zabava, donosi mnogo obaveza, a u tome mi pomaže Jovana koja ga često izvede i prošeta. "Džek rasel" terijeri su veoma energični, po prirodi traže da često budu napolju, potrebna im je redovna aktivnost barem pola sata dnevno.

Daleko prijatnije smo se osetili nešto kasnije u domu porodice Lučić, kao i u kafiću "Teatroteka". S Vladom je bilo jednostavno razgovarati, reč je o vrlo elokventnom i lepo vaspitanom mladiću koji je naučen da nikada ne da na sebe, pa odatle potiče njegova impulsivnost koju često možemo da primetimo na parketu.

Znao je da ne želimo mnogo da slušamo o košarci, brojkama i statistici. Prvo nas je iznenadio informacijom da je kao klinac igrao fudbal.

– Kao mali sam retko kad igrao basket. Odrastao sam u Braće Jerkovića, glavna stvar u kraju bio je fudbal, tako da sam trenirao dve godine u Voždovcu. I sada mi je jedna od neostvarenih želja da budem štoper, kao možda Danijel Ager kojeg izuzetno gotivim, kao i Liverpul. Kako sam onda završio u košarci? Pa verovatno zbog burazera. Sećam se da sam prvi košarkaški trening odradio u nekim dubokim patikama koje su podsećale na cipele. Ne bi tu bilo ništa neobično da u toj obući nisam došao do sale.

Lučić ne krije da je praktično do samog dolaska u Partizan igranje košarke shvatao u dobroj meri neozbiljno i to može da potvrdi svako ko ga malo bolje poznaje. Sve do 18. godine nije na basket gledao kao na svoj životni put.

– Pre svega, ne znam koliko je košarkaša bilo u situaciji da redovno ide u školu. Završio sam Petu ekonomsku, iako sam prvo upisao Osmu gimnaziju. I tu ima jedna zanimljiva priča... Moji su negde pretpostavili da bih mogao ozbiljnije da se bavim košarkom jednog dana i iz tog razloga su me prebacili u Petu ekonomsku, kako bih imao manje obaveza nego u gimnaziji. Ipak, u Partizanu sam se u prvi mah kratko zadržao, rekoh već da tada još nisam baš ozbiljno shvatao košarku… Zato sam u potpunosti proživeo lepe stvari u srednoj školi, sve živo – maturu, ekskurzije… Mnogi košarkaši su za to bili uskraćeni. Onda sam igrom slučaja ponovo došao u Partizan, iskoristio sam šansu i neplanski ostao u prvom timu. Ne znam šta bi se dogodilo u suprotnom... U Partizanu nema šale, treninzi su dva puta dnevno, svaki dan. Kompletna prva godina u crno-belom dresu, pa ako ne i cela sledeća, prošle su mi u nekom šoku i prilagođavanju na potpuno drugačiji ritam života.

Vladimir Lučić potiče iz velike porodice. Osim starijeg brata Uroša, košarkaša slovenačke Krke, ima i dve sestre, a kompletna familija vrlo dobro zna šta znači sport. Na Banjici smo obišli porodični dom, a Vlada je vrlo ponosan na roditelje koji za njega predstavljaju uzore.

(Foto: mozzart sport)

Naglašava da su mu pružili maksimalnu udobnost u odrastanju.

– Svi smo sportski orijentisani. Otac Lazar je igrao fudbal, kao i pokojni stric Radovan, svojevremeno član Rada. Imao je ponudu iz Turske, međutim, odabrao je fakultet, kao i tata. Nedavno sam saznao da je majka bila dugo u stonom tenisu. Starija sestra Anja je trenirala odbojku u Zvezdi, dok se nije opredelila za školu. Mlađa Teodora, s kojom sam sličan po karakteru, neverovatno je nadarena za brojne sportove. Kao klinka je igrala fudbal uz veliko protivljenje majke i tetke. I ona je trenirala neko vreme odbojku, dobra je u stonom tenisu, a sada svira klavir. Da ne zaboravim da je Anja završila nižu muzičku školu. Mislim da je roditelje pre svega stariji burazer navikao na naše sportske obaveze. Čini mi se da niko nije očekivao da ću ja stići do kapitenske trake u Partizanu i statusa reprezentativca.

Pored sestara Vladimir Lučić je naučio da ponešto odsvira na klaviru. Nedavno je ostavio u čudu saigrače, dogodilo se to prilikom gostovanja Partizana u Širokom.

– Putovao sam sa ekipom, ali nisam igrao zbog povrede. U hotelu sam video klavir, a ranije sam naučio poneku kompoziciju pored sestre. Više sam iz šale seo i pokušao da nešto odsviram. Ali sve je to dosta dobro zvučalo, tako da su svi bili iznenađeni i u fazonu "odakle ti znaš da sviraš klavir?". Od ruke mi ide i crtanje, u osnovnoj školi sam dobio treću nagradu iz tehničkog na republičkom takmičenju. Sećam se da sam pravio neku ubodnu testeru...

Najbliži porodični krug Vladimira Lučića čine i tetka Sonja, teča Srđan i njihov sin Matija. Oni su takođe na Banjici, dve kuće deli samo ograda.

– Sa tetkom i tečom imam odnos kao sa roditeljima. Počeli smo da živimo kuća do kuće kada sam bio u sedmom razredu osnovne škole. Baš smo bliski, mnogo sam vremena provodio kod njih, često bih prespavao. Teča je posebna priča... Stvarno je faca, veliki šaljivdžija, ozbiljan partizanovac i ne propušta utakmice. Nedelja u našoj porodici predstavlja poseban dan. Imamo tradiciju ručka i to se poštuje kada god je moguće.

Kao klinac Vlada je imao različita interesovanja. Voleo je sa društvom iz kraja da pogleda poneku utakmicu lokalnog Voždovca. Bio je nemirnog duha koji ga je vodio ka raznoraznim vratolomijama, privlačili su ga i ekstremni sportovi...

– Stalno sam se lomio, što na trenizima, što van sporta. Vozio sam skejt, rolere, skijao… Obožavam dasku! Sve to je bilo početkom srednje škole, kada sam maltene rastao godišnje po 15 centimetara. U takvom tempu nisam baš imao jake kosti, ni mišići nisu uspevali da se razviju odgovarajuće. Levu ruku sam u godinu dana lomio tri puta, ma stalno sam bio u gipsu. Imao sam neke čudne fazone – kao klinac sam bradu razbio o bide, jer sam voleo da pokvasim pločice u kupatilu i da se klizam… Prava napast, a-ha-ha-ha... Svega toga, naravno, odavno nema. Nisam godinama bio na skijanju koje volim toliko da bih jedno menjao za dva mora. Poslednji put skijao sam 16 ili 17 godina, pa sam se već i odvikao.

porodica (Foto: mozzart sport)

Nijednog od četvorice najbližih drugara s kojima je Lučić odrastao nismo upoznali, pošto su svi u inostranstvu. Dvojica su se preselila u Čikago, jedan je na studijama u Americi. Tu je bio drugar sa basketa Miloš, sa kojim se Vladimir druži intenzivno već nekoliko godina.

Zajedno sa Draganom Milosavljevićem provode mnogo vremena.

– Ima tu različitih trenutaka. Nekada smo uz "soni" i kada igramo basket obavezno uzmem ekipu Čikaga. Pre Džordana uvek sam voleo Pipena i Rodmana. Sa drugarima odemo do grada na piće, klopu... Samo da je opušteno. Jedan od lokala u kojem smo često je u Kaluđerici. Meni lično prija elektronski zvuk, ali mogu da uživam u svemu, samo da je normalna priča. Vrlo sam svestan da sam profesionalan sportista, kapiten Partizana i kao takav smatram da sebi mogu da priuštim veće opuštanje tek po završetku sezone ili kada se osvoji trofej, pa da se to proslavi. Disciplina je neophodna, čak i kada posle utakmice imamo slobodan dan. Mora da se vodi računa o svemu.

Nismo otišli do Kaluđerice, ali jesmo do jednog mesta u centru Beograda – "Teatroteke". U pitanju je etno-restoran smešten u samom centru grada, ostavlja utisak atipičnog i pristupačnog lokala u kojem su Vlada i njegovo društvo česti i rado viđeni gosti.

– Ne sećam se tačno ni kako smo otkrili "Teatroteku". Bilo je to zahvaljujući Janu Veselom, koji je ovde nešto slavio. Čini mi se da smo se jednom i kao ekipa okupili ovde. Leti je super bašta, kao da niste u centru grada. Gazda Sale je sjajan tip, stvara odličnu atmosferu. Uvek nas dočekaju na odličan način, zna ponekad da bude i tamburica. Sve u svemu, dobra klopa, dobra muzika, prijatan ambijent. Nekako te izoluje i imaš utisak da nisi u Beogradu.

Prosto je nemoguće razgovarati sa košarkašem Partizana kojeg trenira Duško Vujošević i bar se na nekoliko minuta ne osvrnuti na temu knjiga. Dobio ih je Vlada mnogo i dobijaće ih sigurno još. Izdvaja prvu koju je napisao Čarls Bukovski.

– Nisam ni znao ko je Bukovski. Nisam siguran da li su bile "Žene" ili "Bludni sin", ali Bukovski me je oduševio. Pročitao sam sva njegova dela, osim pesama. Pesme baš i ne mogu da čitam, nisam neki ljubitelj. Svakako da mi čitanje prija, odmalena sam voleo knjige. Možda sam od Duleta dobio samo jednu koja mi se nije dopala.

Lučić "stvari lagane" pronalazi u šetnji pored reke, prijateljima, odlasku u vikendicu na Avali kod babe i dede… Ono što nikako neće biti lagano je borba za prvi trofej na domaćoj sceni, Partizan od 7. do 10. februara u Kragujevcu brani Kup Radivoja Koraća.

– Dobro je da smo u žrebu imali sreću da izbegnemo Radnički i Crvenu zvezdu. Moraćemo da dođemo do finala i da onda pružimo sve od sebe kako bismo odbranili trofej. Već nekoliko sezona, a naročito pre dve, pobeda u kupu je bila prelomna u pozitivnom smislu za ostatak sezone. Verujem da naša ekipa, iako je mlada i u poslednje vreme dosta osporavana, može da igra sa svima. Mnogo bi nam značio trofej u kupu i učinićemo sve kako bismo osvojili pehar.

Piše: Milan Vuković

izvor :