Dejan Lutkić, glumac - Kako je Luka Masni postao grof

(Foto: mozzart sport)

Popularni glumac najavljuje snimanje nastavka TV serije "Jagodići", priča o skijaškim avanturama, kao i o lovu, ribolovu i neočekivanom uspehu u streličarstvu, sportu kome u budućnosti kani više da se posveti.

U poslednje vreme kad u Srbiji kažeš "grof", "gospodar", "gazda", nekako svi prvo pomisle na glumca Dejana Lutkića, što dovoljno govori o tome koliko se serija "Jagodići" svima uvukla pod kožu. S našim "gospodar-glumcem", za ovu priliku bez brkova, našli smo se na brdu iznad njegove grofovije, u "Galeriji" na Gardošu. Tek što se sa porodicom vratio sa skijanja, njegovog omiljenog sporta…

Da li je i ovo skijanje prošlo s gubljenjem na snegu?

– Ne, to je bilo davno, kada sam bio klinac. Skijam od treće godine života, tako sam naučio i moje kćerke.

Gde ste vi, Vojvođanin, naučili da skijate tako mali?

– Naravno da nisam u mojoj Vojvodini, već na Kranjskoj Gori. Sa tri godine su me prvi put vodili i drago mi je što i moje devojčice vole skijanje.

A kakve su to bile dogodovštine na skijanju, gubljenja?

– Imao sam devet godina kada smo s prijateljima otišli na skijanje. Njihov stariji sin i ja smo uvek vozili hazarderski. Kako smo sve staze prošli, zanimalo nas je šta ima tamo negde, iza nekog puta. Prešli smo put, otišli u šumu i, skijajući, došli do užasno dubokog snega u kom smo shvatili da više ne možemo da skijamo. Skinuli smo skije i uvideli da uopšte ne znamo gde smo.

Ne treba ni da pitam koliko su vam se roditelji zabrinuli…

– Užas, a pritom je bilo već oko 15.30 sati.

Idealno zimsko vreme za smrkavanje...

– Taman. Naši su do tada već zvali policiju, mi smo sa skijama u rukama gazili po tom snegu. Nismo bili ni uplašeni... Klinci, sve nam je to bilo zanimljivo. Gacajući tako naišli smo na asfaltiran put i stali, došao je automobile, a u njemu su bili naši roditelji... Oni su zapravo neprestano krstarili tim putem gledajući hoćemo li naići...

Ko je bio glavni za grdnju, otac ili majka?

– Majke, i njegova i moja. To su, siguran sam, bile najveće batine koje sam u životu dobio.

Jeste li se okušali u bordu?

– Probao sam, čak mi je i dobro išlo, ali me ne zanima.

Vi pripadate generaciji koja je sa školom išla u Čehoslovačku na skijanje…

– Nosili smo žvake i "cezare" (konjak). Prodamo to, isplatimo zimovanje i budemo "rokfeleri". Sećam se da su nam tamo davali da jedemo nešto kao ćevape, tog oblika je bilo, sa gomiletinom kima. Godinama posle toga nisam mogao ni da vidim kim, a ne da ga jedem.

Jeste li kao dete imali gde da se sankate u rodnoj Kuli?

– Bilo je neko brdašce. Tačnije, nije to bilo ni brdašce, više ulica koja je išla malo nakrivo. Ali se nismo sankali, već smo pravili sličuge od gajbi. Isečemo ivicu, jedan deo umočimo u vrelu vodu, pa savijemo. To nam je bila glavna zabava. Kako je to malo mesto, svi su znali da se nas dvadesetak skuplja u toj ulici i spušta. Kada odeš s roditeljima na skijanje, jedva čekaš da se vratiš nazad i tu spuštaš. Fora je bila ko nabavi veću gajbu ima duže sličuge...

Umesto da vas uče da nosite pune i prazne gajbe i lepo se obogatite...

– Jeste, ništa nismo znali, mi smo ih seckali.

Vi Vojvođani ste dobri i u vodenim sportovima...

– Od pete godine skijam na vodi. I to su moja dva omiljena sporta.

(Foto: mozzart sport)

Gde ste to učili?

– Na Dunavu kod Novog Sada, koji je 50 km udaljen od Kule. Tako da smo gotovo svaki vikend bili tamo.

Da li je vaš otac bio pokretač takvih hobija?

– Jeste, on je voleo oba sporta, pa je i mene učio. Sećam se da sam na vodi proskijao iz čistog straha. Bilo je to u Tučepima kod Makarske, gde smo stalno letovali. Kasnije sam prestao da skijam na vodi i nastavio na snegu.

Upustiti se u producentski posao. Sigurno nije lako?

– Nimalo nije lako, ali fali mi tenis, mentalno me smiruje.

Da li ste se u Kuli družili s nekim, kasnije profesionalnim sportistom?

– U mojoj zgradi, zid do zida, živeo je, moj komšija i drugar košarkaš Miljan Čurović. Igrao je u Francuskoj, Češkoj... To je jedini profesionalni sportista iz mog okruženja za koga znam da je od toga živeo.

Kako je došlo do toga da vas "pokupe" iz škole da igrate u seriji "Poslednje leto detinstva"?

– Pokojni Borislav Gvojić, reditelj, išao je po gradovima Vojvodine i pravio audicije, jer su glavni likovi u seriji bila deca. Kod nas je došao u amatersko pozorište gde smo igrali predstavu i odatle uzeo četvoricu.

Gde je snimano ta serija?

– U Titelu, na obali Tise. Prelepo iskustvo, svi smo zajedno živeli u nekoj kući... Sa pokojnim čika Bajom Gardinovačkim, kada smo snimali seriju "Sva ta ravnica", evocirao sam uspomene na to moje prvo igranje. Tada sam bio debeo, išao sam u šesti razred, bilo je to leto između petog i šestog razreda, a imao sam kila koliko i sada. I uloga koju sam igrao zvala se Luka Masni...

Jeste li morali da jedete u seriji?

– Naravno, i to ’leba, masti i aleve paprike. Bilo mi je super. Stalno sam pitao: "Mogu li ja opet da jedem?"

Auuu, dečju sendvič-traumu s rekreativne nastave...

– Meni je to bilo super, voleo sam to.

Ko je bio tu od starijih glumaca koje ste vi, deca, s divljenjem gledali?

– Zijah Sokolović nam je bio kao "marsovac", tako smo gledali u njega, kao i u Baju Gardinovačkog i Renatu Ulmanski. U njih troje smo gledali kao u bogove.

Da li je Zijah hteo da se zabavi malo sa vama klincima?

– Jeste, bio je super. Pamtim da je tada držao dijetu, stalno je jeo kuvano pile u vodi, bez ičeg više. Meni je to nepojmljivo, ne bih mogao to da stavim u usta!

A kada ste se vratili u školu, bili ste glavni?

– To sam ja sebi "uklavirio" u glavu, ali me je brzo na mesto postavila moja razredna, koja je predavala geografiju: "To što si se igrao, to je u redu, ali hajde da sad vidimo ovo..."

A pre glume ste imali i drugih želja?

– Hteo sam da budem pilot!

Šta je dovelo do toga, "Parizanska eskadrila"?

– I ona, i "Top gan", dobre jakne... Ne znam kada sam odustao... Nisam imao jasnu želju šta bih sve želeo da budem, a u jednom trenutku sam shvatio da, baveći se glumom, mogu biti sve to i možda je negde to presudilo da upišem Akademiju.

Jeste li se predomišljali u vezi s Akademijom kada prvi put niste prošli na prijemnom?

– Nijednog trenutka se nisam predomišljao, pogotovo što mi je pokojni profesor Milenko Maričić rekao, kada sam pri prvom pokušaju bio u užem izboru, pa nisam primljen: "Mili moj, dođi sledeće godine, ja ću te primti." U tom trenutku to nisam shvatio ozbiljno, ali izgleda da me je ipak zapamtio. Naredne godine me je stvarno primio u svoju klasu.

A vi ste u prestonici izabrali da živite u Zemunu. Tu je reka, ravničari vole da pecaju. Volite li i vi?

– Moram priznati da volim, ali nemam vremena da tome posvetim dovoljno pažnje. Nisam ipak toliko strastveni pecaroš kao Ćetko (Vojin Ćetković, prim.aut.) i Lane Gutović. Ćetko je baš veliki pecaroš, on gaji tu strast kakvu ja imam prema skijanju. Tu sve ide – od čizama, do odela, ovakvih i onakvih najlona, čitava filozofija. Poštujem to.

Ne iznervirate se kada riba sat vremena ne grize?

– Prošle godine sam sam otišao na pecanje, ceo dan sam na Dunavu menjao mamce i ništa nisam upecao, a toliko mi je prijalo.

A kakav je Lane pecaroš?

– Ih, on me zvao prošle godine da idem s njim u Norvešku da pecamo bakalare i losose. On je pecaroš tog tipa.

Ko je vas prvi put odveo na reku sa štapom i mamcima?

– Deda, očev otac. Stalno me vodio na pecanje i stalno je ludeo na mene što posle dva sata počinjem da se vrpoljim, tresem čamac. Nervirao se zbog toga, ali me je uporno ponovo vodio sa sobom.

A ko vas je vodio u lov?

– Nisam se time nikada bavio, bio sam nekoliko puta sa jednim prijateljem u proteklih pet-šest godina, ali me nije "kupilo". Više mi se dopalo druženje posle lova...

Paprikaš u kafani?

– Tako nekako. A generalno više volim hladno, nego vatreno oružje. Streličarstvo je jedna od stvari kojom želim da se pozabavim u budućnosti.

Gde ste to probali?

– Slučajno sam se sreo s drugarom na nekom salašu. Kada sam ga pitao otkud on tu, rekao mi je da je došao da vežba. Bio sam u čudu kada je rekao da vežba luk i srelu. Otvori on gepek, vadi jedan luk, drugi, tobolac sa strelama. Izrogačio sam oči i upitao ga mogu li i ja da probam. Pohvalio me da mi dobro ide.

Jeste li posle toga još koji put gađali?

– Jesam na letovanju u Italiji. Bio sam na odmoru u Kalabriji i tamo je organizovana sedmodnevna obuka u kojoj je poslednji dan bilo takmičenje.Od nas 50 ja sam bio drugi. Potom sam sa Gordanom Kičićem u Novom Sadu otišao na jedan trening streličarstva, održavao se na Petrovaradinskoj tvđavi.

Kako je Kičiću išlo?

– On je posle dve strele bacio luk i rekao: "Ovo me uopšte ne zanima", a ja sam tome posvetio dosta pažnje. Tako da je to sport kojim bih mogao da se pozabavim u veoma bliskoj budućnosti.

Pominjali smo i lov i ribolov, a ne pitah vas, poznatog kulinara, šta bolje spremate – ribu ili divljač?

– Podjednako dobro i jedno i drugo, kuvanje je jedna od mojih najvećih strasti. Tome posvećujem dosta vremena, zanima me, odmara, a uživam i da spremam i da jedem.

(Foto: mozzart sport)

Jeste li razmišljali da otvorite restoran?

– Jesam. Jednog dana sigurno. Ne znam još dovoljno o tome da bih mogao da se upustim u tu priču, a trenutno nemam ni vremena.

Vidite li u mašti kafanicu u Zemunu, pored Dunava ili salaš u Vojvodini?

– Salaša ima dosta, iako jedan, Salaš 137, prednjači. Ljudi koji se bave time su ozbiljni u poslu. U to se ne bih upustio, to su isuviše ozbiljne koncepcije. Možda ću se za 10 godina ipak odlučiti da bih tako nešto otvorio. Sve se to meni mota po glavi, čak sam relativno skoro bio na ivici da s nekoliko prijatelja iznajmim lokal i krenem u neku priču tog tipa. Izjalovilo se i sada, kada razmišljam o tome, bolje što je tako, jer ne znam kada bih se bavio time.

INCIDENT SA SUPOM

Vama je, izgleda, kulinarstvo krenulo od ruke još od dečačkog incidenta sa supom...

– U koju sam zagnjurio glavu u obdaništu. Bio sam baš živahno dete. Imao sam taj dan strašnu želju da vidim šta je u ogromnom loncu stavljenom na poseban sto iz koga su nam grabili porcije. Popeo sam se na stolicu, okliznuo se i zaronio – u supu. Na svu sreću, nije bila vrela, a zbog mene su drugari u obdaništu taj dan ostali bez nje. Morali su da je bace. Ne sećam se da se neko žalio.

NASTAVLJAJU SE JAGODIĆI

Sada kada smo otkrili ko je ubica u "Jagodićima", da li planirate uskoro nešto novo da producirate ili glumite?

– Trebalo bi da razgovaramo o još jednom delu "Jagodića". Postoje još neke stvari koje su još u planu i pretpripremama, ali dok ne dođe do realizacije, još je daleko. Ne volim da prejudiciram stvari, ipak mi živimo u zemlji Srbiji.

Piše: Biljana Bošnjak Draganović

izvor :