Ljubomir Bandović, glumac - Pivotmen sa dasaka koje život znače
Od 1996. godine i serije "Gore dole" strogo vodi računa da mu svaka naredna uloga nema dodirnih tačaka s prethodnom i zahvaljujući tom bogatstvu različitosti karaktera koje je odglumio, postao je standardni član "srpske glumačke reprezentacije"
To što ga poslodavci na prvi pogled ne doživljavaju kao naučnika iz Vinče, nego kao čoveka koji cepa drva po ceo dan, Ljubomiru Bandoviću od prvog dana glumačke karijere samo je davalo dodatan motiv da na što upečatljiviji način demonstrira nesvakidašnji talenat. Pojedini kritičari smatraju ga glumcem starog kova, što kršnom Crnogorcu koji je odrastao u Vranju i te kako imponuje, jer je prve lekcije u zanatu koji se večito uči, krao od legendarnog Paje Vujisića, Slobe Aligrudića, Miće Tomića, Dragomira Felbe...
Razgovor s glumačkim bardom Ljubom Bandovićem, u foajeu Zvezdara teatra, započeli smo na, za njega, nekarakterističan način – pitanjem koje je glasilo: "Da li je tačno da si u mladosti bio opasan rukometaš"?
– Nisam bio opasan, ali sam bio perspektivan igrač RK Dinamo iz Vranja, kluba koji ima bogatu tradiciju, jer je bio član Prve lige još u vreme kad je zemlja bila "velika". Bio sam tada prvi razred srednje škole i nastupao za juniorsku ekipu. Igrao sam na poziciji pivotmena, a ponekad sam bio i desni bek. Kad se malo prisetim, mogu reći da sam fino razgrtao protivničke odbrane i stvarao slobodan prostor.
Koliko dugo si trenirao?
– Oko dve godine. Ko zna šta bi bilo da nisam doživeo gadnu povredu kolena! Možda bih kao moj školski i klupski drug Nenad Stanković napravio ozbiljnu rukometnu karijeru. S druge strane, istovremeno sam se sve više interesovao za pozorište, tako da je jedno istisnulo drugo.
Pratiš li rukometna dešavanja?
– Naravno, gledao sam pomno minulo muško i žensko Evropsko prvenstvo, kao i ovo Svetsko sad u Španiji. Žao mi je što nisam mogao da se organizujem i odem u halu, ali zato su tu TV i internet.
Otkada datira tvoje zanimanje za glumu?
– Još kao klinac sam bio glavni zabavljač u kući. Recitovao sam, imitirao, pričao viceve i izvodio svakakve zezancije. E kao što sam imao sreću sa rukometom, tako sam imao sreću i s glumom, pošto je pozorište u Vranju bilo na visokom nivou. Priključio sam se glumačkom podmlatku i odigrao nekoliko uloga u dečjim predstavama, da bih ubrzo ušao u stariji ansambl. Sve ostalo je istorija.
Jesi li lagano upisao Akademiju?
– Pokušao sam već posle trećeg razreda gimnazije i to u nameri da vidim kako to izgleda i šta me čeka. Dogodi se da budem odmah primljen na klasu Vlade Jeftovića.
Ko su ti bili "klasići"?
– Ovako, Nebojša Milovanović, Andrija Šepetkovski, Pavle Pekić. Dame neće zameriti što su na drugom mestu, a to su Nataša Šolak, Mina Lazarević, Vesna Stanković, Marija Milenković, Dijana Pavlović i Hana Jovčić.
Kada si prvi put, što biste vi glumci rekli, izvodio glumačke radove?
– Već posle prve godine sam prihvatio stipendiju Narodnog pozorišta iz Beograda, pošto sam prethodno uradio dve predstave za njih. Profesor nam nije baš rado dozvoljavao da pre završene treće godine idemo i nešto radimo, ali zarad nekog iskustva nam je davao zeleno svetlo da se tu i tamo pojavimo na sceni i odigramo neku manju ulogu koja nam neće uzeti previše vremena. Na taj način smo počinjali da gradimo buduće pozicije.
Od koga si sve krao zanat?
– Krao sam od svih mogućih koje sam gledao, nema šta. Najviše sam krao od onih kojima najviše verujem, a verovao sam Paji Vujisiću, Slobi Aligrudiću, Mići Tomiću, Felbi. Toj generaciji.
Šta misliš, kako je Paja Vujisić mogao onako da glumi iako nije ni video zgradu FDU?
– To ti je kao kod slikara. Kažu da je vrhunac slikarskog umeća kad umetnik nešto naslika kao što bi to uradilo dete. Tako je i Pavle rođen s tim prirodnim osećanjem za kadar i scenu.
Jednom si izjavio kako "nisi ničiji"! Može li se u glumačkoj Srbiji preživeti sa takvim statusom?
– Ja stvarno nisam ničiji, jer nikad se nisam priklanjao niti jednom klanu, niti sam pljuvao po nekom drugom klanu. Potpuno je prirodno da se ljudi okupljaju oko neke ideje ili projekta. Uglavnom, moje prvo pitanje kad me negde pozovu da radim jeste ko pored mene još igra. Jednostavno, treba s tim ljudima provesti pet-šest sati u pozorištu i 12 sati prilikom rada na filmu i to vreme mora da bude prijatno, a istovremeno i produktivno. E sad, kao i u svakom poslu, ima onih koji su samodovoljni i misle da su osa planete, da se sve vrti oko njih. Na taj način pokušavaju da pokvare atmosferu, ali mi smo već veliki dečaci, tako da ta priča ne može da prođe kod nas.
Znači li to da je serija "Vratiće se rode" bila onako uspešna zbog pozitivne hemije koja je cirkulisala u vašim redovima?
– Prvo, "Rode" su imale fantastičnu koncepciju i ideju. Dalje, tekst je bio odličan, da bi potom, nešto što je moglo da bude mač sa dve oštrice, ispalo dobro. A to je da su doveli Gorana Gajića, čoveka koji dugo živi u Americi i ne zna ovdašnje glumce, niti je upleten u ovdašnje igre ko mora da igra, šta, zašto, kako! On je napravio kasting za sve nas koje nije poznavao i potpuno po sopstvenom osećanju, onome što mu se dopalo kod nas, izvršio izbor. I onda kreće ono što sam rekao u prethodnom pitanju, jedan prijatan, produktivan sistem rada, bez ikakve sujete. Pošto smo mi glumci izvođači glumačkih radova, a ne autori, ali smo u takvim okolnostima imali osećaj da jesmo pošto se naša reč čula i naše ideje bile prihvaćene. Retki su takvi poslovi.
Doživljavaš li sebe kao zvezdu, pošto su ti kolege novinari već prišili epitet doajen?
– Posao koji radim ne doživljavam kao nešto posebno. Moj posao je moj posao. Kao kad špediter jednog dana vozi cigle, a drugog dana vozi ribe. Kamion se verovatno drugačije ponaša kad vozi jedno, pa drugo. Tako i ja. Moj organizam se drugačije ponaša kad radim komediju, tragediju, kad glumim dobrog čoveka, lošeg čoveka i naprosto pokušavam da ostanem na nivou deteta koje se igralo partizana i Nemaca. Svi koji ovaj posao gledaju kroz sebe, ne mogu da uspeju. Dokle god mislim da sam deo ovog posla, da sam šrafčić koji u jednom trenutku stave na glavu motora ili na auspuh, biću srećan i napredovaću. Onog momenta kad pomislim da taj posao postoji zbog mene i da sam bogomdan da ga radim, prestaću da budem dobar glumac.
Otkrij nam deo tajne, kako ti uspeva da od malih uloga napraviš svojevrsna remek-dela?
– Pa nema tu specijalne tajne. Budi prisutan, pametno pročitaj to što treba da igraš, vidi s kolegama šta sve tu može, znaj svoju poziciju da li si u napadu ili u odbrani, ono, što malopre rekoh, jesi li šraf na glavi motora ili auspuhu, i ponašaj se u skladu s tim. Ako imaš glavnu ulogu, naravno da će većina ekipe, radnja i ostalo, da se formira po tebi i da ćeš da se pitaš za većinu stvari. Ali ako imaš u filmu dve scene, dođeš i vidiš šta se od tebe zahteva i to sprovedeš. Pokojni Pera Kralj rekao je mnogo bitnu rečenicu koju svaki mladi glumac treba da ponavlja kao mantru i glasi: "Svaka uloga je prva!" Kao kad bi fudbaler sad vrednovao utakmicu u Ligi šampiona na jedan način i polomio se, da bi posle na prvenstvenoj utakmici pretrčao jedva 200 metara. To sebi ne dozvoljavam.
Da li je tačan broj koji se pojavio u nekom od medija da si prošle godine imao 17 uloga?
– To neko nije čuo kako treba, jer sam imao 11 živih predstava i 12. u Vranju koju igramo jednom u tri meseca.
Hajde nabroj ih sve?
– "Derviš i smrt", "Pokojnik", "Ženidba" i "Heda Gabler" u Narodnom pozorištu, a u Ateljeu 212 "Svici" i "Pazarni dan", u JDP "Nije smrt biciklo da ti ga ukradu", u BDP "Ćeif", "Elin", "Falsifikator" i "Harold i Mod", i ta u Vranju je "12".
Kako bre ne pobrkaš te silne tekstove?
– Ma kako da ih pobrkam, ne može to?! Urežu se tekstovi u sećanje nekako sami od sebe, kao vožnja, to je podsvesna stvar posle određenog vremena.
Šta očekuješ od 2013. godine?
–- Ništa! Uvek se pitam šta život očekuje od mene, ja od njega ništa! Ne smem da očekujem ništa, jer je vrlo moguće da ću se u zemlji Srbiji razočarati ako očekujem nešto.
Pomenuo si hobije. U čemu sve to uživaš za vreme dokolice?
– Volim duge vožnje, da sednem i vozim 1.000 kilometara, što "preko", što po Srbiji koju uopšte ne poznajemo dovoljno, a samo nešto jurimo u inostranstvo.
Šta bi ljudima preporučio da obavezno posete u Srbiji?
– Preporučio bih na prvom mestu ceo tok Drine. To je fantazija. Onda bih preporučio Rajačke pivnice i ko voli, salaši po Vojvodini obavezno. Ta etno sela koja se otvaraju svaki čas.
Pored dugih vožnji, šta te još ispunjava?
– Obožavam da igram karte i to teksas holdem poker! Imam stalnu ekipu dobrih ljudi u kojoj ima malo glumaca, malo farmaceuta, malo vajara. Sastajemo se petkom u 21 h, a ako tokom sedmice ubodemo još jedan dan, dobro jeste. Ponekad me neće, ponekad dobro odigram, uglavnom igram s njihovim parama.
U kojoj meri se baviš političkim dešavanjima?
– Ne bavim se uopšte, s tim što opsujem tu i tamo kad gledam dnevnik.
Gledaš li još nešto na televiziji?
– Volim da pogledam emisiju "Sasvim prirodno" Jovana Memedovića, kao i "Kvadraturu kruga", jer smatram da su to dve najpametnije emisije kod nas. Da, gledam i "Gradske ptice" koju radi ekipa klinaca iz Novog Sada i to je vrlo moderno urađeno, ekološki svesno. Tu može da se sazna šta od ptica živi u gradu, da nije svaki vrabac isti. Sport gledam u neograničenim količinama.
A šta najviše?
– Najviše gledam englesku fudbalsku ligu i snuker koji me baš opušta, pošto sam jedno vreme trenirao bilijar. Istini za volju, nemam uvek vremena da odgledam svih 90 minuta meča, pošto obično odem na poluvremenu, a što se tiče snukera, dovoljno je da odgledam dva-tri frejma. Mimo sporta, gutam, sadržaje koje nudi "Histori" i "Animal kanal".
Skokneš li do Vranja?
– Odem obično kod svojih i burazera, kad su praznici i kad igramo ovu predstavu što sam je malopre pomenuo. Doduše, prestali smo da je igramo otkada je izgorelo pozorište u Vranju...
Zna li se zbog čega srpska pozorišta malo-malo pa nestanu u požaru?
– Eh, stare instalacije... vidiš da niko ne ulaže u kulturu, čoveče, to nema veze!
Imaš li tretman zvezde u Vranju?
– Ne, mada klinci uvek prilaze i traže autogram i to bude prijatno i lepo. Pojave se tu i neka nevaspitana goveda, ali sve je to normalno. Valjda se ja ne ponašam kao neko ko je poznat, pa me ljudi ne vide kao zvezdu. Naprotiv, smatraju da sam pristupačan i onda svi sebi daju za pravo da mi priđu i razgovaraju sa mnom.
Jesi li skoro gledao neki dobar film?
– Preporučiću "Đanga", novi Tarantinov vestern film, zatim "Ratnika" iz 2011. godine u kome su glavni junaci dvojica braće MMA borci. Ljubitelji ovog sporta neka pogledaju film, dok oni što imaju burazera ne bi trebalo. Ja sam plakao kao dete, posle ne znam koliko godina. Pogledao sam "Teda", dobru komediju o plišanom medi.
Ko su ti omiljeni strani glumci?
– Mnogo volim Džeka Nikolsona i Denijela Dej Luisa, jednog jedinog. Kod žena tu je Meril Strip, posle ide nekoliko praznih mesta, pa svi ostali. Ali Denijel Dej Luis šta god uradi, to je savršeno. Sad ću baš gledati "Linkolna", čuo sam i da je tu fantastičan.
Koga ceniš od kolega?
– Sve! Sve su to dobri glumci. Da ljudi znaju po okolini, regionu, šta se sve naziva glumcima! Dobro, ima i ovde promašaja, ali uglavnom svi zavređuju poštovanje, jer, ipak su umetnici u zemlji Srbiji 2013. godine.
Na koji način bi prokomentarisao postojanje velikog broja glumačkih akademija kod nas?
– Kao i za mnoge druge stvari poslednjih godina, neko je našao način da zgrne novac. Oni uzimaju deci pare i pritom im niko ne garantuje da će sutra imati posla. Naravno da će neko od njih biti kvalitetan i izgraditi karijeru, ali masa njih radi po kafićima ili kao knjigovođe po firmama. Jednostavno, tržište nije otvoreno. Ovde monopol drži sedam-osam ljudi u filmu i u pozorištu, i samo zovu svoje ljude. A kad tebe angažuju, moraš da igraš po njihovim pravilima... Mislim da većina tih privatnih akademija upropaštava te mlade ljude.
Jedno vreme si i ti radio kao šanker?
– Da, na Banovom brdu u kafiću i bio sam najbrža ruka Balkana. Šanse nije bilo da dama koja sedi za šankom zapali cigaretu, pre nego što to ja uradim.
Na šta si mislio kad si ono rekao da ponekad ostvariš monetarnu pobedu i moralni poraz?
– Na reklame. Dobro, sad ne baš svaka reklama, malo sam prebrzo dao odgovor. Mislim da sve kolege iz "Kursadžija" doživljavaju to što sam rekao za monetarnu pobedu i moralni poraz. Niko od njih sa 19 godina nije želeo da se bavi pozorištem na tako banalan način. Ipak, to ima svoju publiku i donosi pare.
VRLO LAKO SE VRAĆAM U NORMALU
Koliko ti je teško da se vratiš u normalu, posle ulaska u likove?
– Vrlo lako se vraćam u normalu, zato što mi je normala onakva kakvu sam je napravio u normalnom životu, ipak jača od ovog scenskog vremena koje provodim u kadru i pozornici. Imam stabilan život, stabilan brak, jake prijatelje, interesovanja i hobije. Sve u svemu, moj život je i van posla veoma ispunjen, tako da je ovaj posao samo plus.
SERIJA VOJNA AKADEMIJA VRAĆA STARE VREDNOSTI
Hoće li biti nastavka "Vojne akademije"?
– Biće, napisan je scenario i iskalkulisano je sve, samo treba da stigne zeleno svetlo. Sviđa mi se ta serija zato što vraća neke zaboravljene vrednosti na kojima smo mi vaspitavani. S druge strane, ona nudi nešto, što je jedan sociolog lepo primetio, nudi nešto što je u ovom isključivom vremenu u kome živimo pametna stvar, a to je – može se biti i baraba i imati 10 iz glavnog predmeta. Jedno ne isključuje drugo. Ovde ako si huligan, onda si automatski neobrazovan. Od režisera Zeke sve počinje i sve se završava. On je jedan blagorodan, talentovan i dobronameran tip. A druženje sa klasićem Šonetom Milovanovićem predstavljalo je posebno zadovoljstvo.
Piše: Milorad Plazinić
izvor :