Vladan Tegeltija, voditelj SOS kanala - Ne možeš da se kriješ ceo život!
Jedni ga neumereno hvale tvrdeći da istrajno i stručno radi na popularizaciji košarke u Srbiji, između ostalog i tako što redovno uzima učešće u raznim košarkaškim manifestacijama i humanitarnim turnirima. Drugi, pak, smatraju da je Vladan Tegeltija školski primer čoveka koji je u isto vreme i voditelj i gost emisija SOS Koš i Zona Pres koje se punih 17 godina, uz logističku podršku "glasa naroda", bave aktuelnom situacijom u našem basketu
Jedno je sigurno, a to je da voditelj SOS kanala Vladan Tegeltija nikoga ne ostavlja ravnodušnim, a posebno ne one kojima posle njegovih oštrih i argumentovanih komentara pritisak skače na 300!
- Završio sam Ekonomski fakultet, smer marketing u sportu, tako da mi je pola posla vezano za marketing, a pola za novinarstvo. To znači da radim emisiju i ujedno prodajem sekunde, pravim reklame i sve što ide s tim – kaže Vladan Tegeltija, na početku razgovora za MOZZART Sport.
Kada si započeo karijeru?
- Diplomirao sam 1993. godine, da bih godinu dana kasnije počeo da radim kao honorarac u "Sportu". Već sledeće godine sam se obreo na Studiju B, što je bila priprema za SOS Kanal.
Otkada datira tvoje interesovanje za košarku?
- Igrao sam košarku u KK Partizan i KK Mladost iz Zemuna. Za crno-bele sam nastupao kad su bili u Srpskoj ligi, naravno stare Jugoslavije i ta moja pionirska generacija 1969. godište bila je prvak države i kasnije iznedrila niz poznatih igrača.
Na kojoj poziciji si igrao i zašto se nisi i ti proslavio kao većina momaka iz tog tima?
- Bio sam plejmejker, a proslavio se nisam jer nisam imao dovoljan igrački kvalitet za tako nešto. Pored Saše Đorđevića, Slaviše Koprivice ili Vlade Dragutinovića, nije bilo lako iskočiti u prvi plan. Iz tog razloga sam prešao u redove KK Mladosti u kojoj je tada bio Dule Vujošević i koji je ubrzo prešao u Partizan.
Koliko je trajala tvoja igračka avantura?
- Do odlaska u vojsku. Posle skidanja uniforme i odlaska na fakultet, shvatio sam veoma brzo da škola i sport ne mogu zajedno. Mislim, moglo je, ali nije to bilo to. Hoću da kažem da nisam bio povređivan, pošto mnogi to navode kao razlog za prekidanje karijere, a ha, ha...
Hajdemo još malo o tvojim košarkaškim danima. Da li si se "sudarao" po beogradskim halama sa Slobodanom Šarencom, cenjenim komentatorom košarkaških mečeva sa RTS?
- Šarenac je nosio dres KK Ušće, a ja KK Mladosti. U to vreme smo bili veliki rivali, jer su u pitanju klubovi iz Zemuna i sa Novog Beograda. Takmičili smo se u Srpskoj ligi koja je danas kvalitetnija od Košarkaške lige Srbije. Saigrači su mi bili Darko Ruso i Jovica Antonić koji su kasnije postali veliki treneri, kao i Milan Cvrkota koji je kasnije bio direktor Hemofarma.
Sviđa li ti se stil rada popularnog Šarenog? Mnogi ga hvale, da li bi ti tu nešto menjao?
- To što bih ja menjao, na Javnom servisu ne sme da se menja, tako da on radi ono što tamo može da se radi. U suprotnom, štrčao bi od zadatih normi. Pre bi trebalo da se menja Javni servis nego Šarenac. Na RTS je došao sa Trećeg kanala, a to je kao da si iz opozicije došao na vlast, pa moraš da se menjaš. Uglavnom, posao obavlja na odličan način.
Pod kojim okolnostima se rodila ideja o pokretanju emisije SOS Koš?
- Startovali smo 22. maja 1995. godine. Prvi gost mi je bio Željko Obradović i imao sam neviđenu tremu. Imao sam utisak da mi se preko bubice čuje srce kako lupa. A posle 15 minuta, kada sam se opustio, bio je problem kako da me izbace iz studija, a ha, ha...
Srpska košarka je u tom periodu bila mnogo respektabilnija. U kojoj meri ti je to olakšalo uspešan početak i sve bolji kvalitet emisije?
- Željko je u to vreme bio pomoćni trener reprezentacije i te godine proglašen za najboljeg trenera Evrope. To govori koliko smo bili jaki. Kasnije se sve okrenulo... Lako je biti gledan i čitan kada ima rezultata, a kada oni izostanu ljudima budu zanimljive dve tri kritike i to je to. O pobedama se priča nedeljama i mesecima, kao kada se desila ta Atina 1995. godine. Dragiša Kovačević, moj direktor i urednik, rekao mi je da uradim nešto drugačije od ostalih, nešto iza kulisa. Pošlo mi je to za rukom upravo zbog osvojenog zlata, pošto gubitnike niko ne gleda. Posle su bila još dva takva EP koja su mi dala krila.
Je l’ te "grizla savest" zbog kolega novinara koji su u to vreme pisali o mučenom fudbalu?
- Bez ljutnje, osećao sam njihovu frustraciju. Vidno je bilo kako se trude da od mušice naprave slona. E, kad je košarka krenula nizbrdo, uvideli smo i mi košarkaški izveštači koliko je tačno to da je najgora ona jevrejska kletva "dabogda imao, pa nemao"!
Imaš li problem sa dovođenjem u studio kompetentnih gostiju koji će nešto konkretno da izjave?
- Užasno velike probleme s tim imam. Jednostavno, ljudi neće da se nikome zameraju na taj način, ali ima i onih koji su slobodniji, možda luđi, pa hoće da se zamere jednom ili drugom klanu. U ovoj zemlji sve je povezano sa klanovima u skoro svim oblastima života. Takođe, ima sagovornika koji su zanimljivi, a nisu možda autoritativni kao neki drugi. Međutim, hoće javno da kažu ono što drugi ne žele.
Da li je to baš u toj meri izraženo?
- Plaše se ljudi, šta drugo reći, jer za razliku od Zapada kod nas se kritika tumači na totalno drugačiji način. Na primer, nekoga ishvališ devet puta, ali ako ga deseti put iskritikuješ, znači, ne vređaš, nego samo kritikuješ, postaješ "državni neprijatelj broj 1".
Kako si gradio odnos s gledaocima?
- Dosta voditelja pogreši u nameri da se dopadne publici. Ne možeš svima da budeš po volji, pošto će se uvek neko naći da traži dlaku u jajetu i zato sam išao na varijantu da prvenstveno zadovoljim sebe. Zamerao sam se i navijačima Partizana i Crvene zvezde, bušene su mi gume na autu, pretilo se meni, mojoj deci, bilo je i političkih pretnji, kao i pretnji otkazom.
Kako je bilo na gostovanjima sa Partizanom?
- Nedavno je u Nemačkoj bilo tužno. Tenzija u hali velika, iza nas 100 Albanaca sa zastavama i parolama. Policija je reagovala i sklonila zastave. Ali dobro, uvek je bolje biti na licu mesta i prenositi meč, nego iz "konzerve", kako se to kaže kad ostaneš u beogradskom studiju, gde si totalno odsečen i ne znaš šta se dešava.
Da li ti košarkaški narod prilazi na javnim mestima i šta te obično pitaju?
- Oni koji cene moj rad upute koju reč pohvale, dok me oni drugi vređaju, gađaju grudvama, a bude, kao što već pomenuh, bušenja guma i grebanja kola.
Jesi li razmišljao da potražiš policijsku zaštitu?
- Neke emisije sam radio pod policijskim obezbeđenjem, a jedno vreme mi je policija zaista nudila zaštitu. Doživeo sam napad na poslednjem finalu kupa u Nišu, ali nisam o tome želeo da pričam za medije, jer mi publicitet te vrste nije potreban. Usred grada mi klinac priđe i počne da provocira, u fazonu – "šta ti, ko si ti" i slično. Srećom je policija naišla na vreme.
Zapitaš li se ikad "šta mi ovo treba"?
- Šta reći, zanimljiviji mi je život ovako, a ha, ha... Ne možeš da se kriješ ceo život! Naravno, nekad se zapitam šta mi ovo treba, ali isključivo zbog mojih sinova, jer šta su oni kome krivi?! Kad zovu u emisiju i prete, to smo rešili sa proverom broja telefona, samo što nije ni to sto posto pouzdano. Uvek postoji varijanta da nas u dogovoru sa komšijom prevare.
Jesi li negde po Evropi upoznao kolegu koji radi sličan format emisije?
- U ovakvom fazonu, sa uključenjem gledalaca, nisam. Postoje neka tehnička ograničenja koja pokušavaš da premostiš. Međutim, narod u suštini ne interesuje koliki je tvoj budžet, koliko ljudi radi emisiju i ostalo. To je kao sa navijačima koje ne interesuje što je ekipa mlada, oni traže samo pobede. Bukvalno živimo od reklama i nemamo sponzora koji stoji iza nas, za razliku od nekih drugih televizija. Ja gde god da idem, moram sebi sve sam da završim, čitavu konstrukciju putovanja i zato mi taj fakultet dobro dođe.
Koliko ti u radu znači podrška Dragiše Kovačevića?
- Zahvaljujući njemu, tu sam gde jesam. Teško da bi iko kao on stao iza mene i zaštitio od svih, na prvom mestu, političkih pritisaka. Nema stranke iz koje nije bilo poziva i cimanja, do pojedinaca koji su tražili moje otpuštanje. Dragiša je u svoje vreme imao slične probleme i dobro zna kako to izgleda.
Hajde da apsolviramo probleme te vrste. Da li ima poziva koji ti vraćaju veru u život i posao koji radiš?
- Jeste, bilo ih je, kako ne. Na primer, imali smo emisiju posvećenu jedinstvenoj kadetskoj i juniorskoj ligi. Učešće su uzeli Dejan Bodiroga i Dejan Tomašević. Naravno, Dragan Đilas neće da se bavi s tim. Najviše sluha za takve stvari imao je Predrag Bojić, bivši generalni sekretar Saveza od koga je uvek stizala maksimalna pomoć i podrška. Za mlađe kategorije pogotovo. Čovek je bio primer kako treba sarađivati sa medijima.
Da li si i dalje protiv ovakve Jadranske lige?
- Da. Za sada je sve OK i tu stvarno nema šta da se kaže, ali bojim se da će u jednom trenutku ljudi shvatiti koliko se ne pitaju. Za mesec ili dva, kad počne da se lomi gde će se igrati fajnal-for i ko će da sudi, videćemo da li će sve biti tako. Bukvalno se ne pitamo nizašta. Dobro, videćemo da li je realno i da li će biti dopušteno da tri srpska kluba, plus Igokea, uđu u fajnal-for. Postavlja se pitanje da li je to to ako postoji ograničenje da tri kluba ne mogu u Evroligu. Sve u svemu, to znači da zavisimo od tuđeg poštenja, a ne od pravde i zastupanja zajedničkih interesa. Izbor ovog Kamnikara, za čoveka koji preko Radića delegira sudije, dovoljan je šamar svima, ali svi ćute. Baš ih briga, svako gleda svoja posla...
Šta hoćeš tačno da kažeš?
- Da li u Jadranskoj ligi ima neka funkcija za čoveka iz Srbije? Ne postoji ni u jednom sektoru! I zašto to nikome ne smeta? Zato što svi idu da se trvu jedni protiv drugih. I to je to.
Je l’ te iznenadila Igokea?
- Izuzetno. To nisam očekivao ni u ludilu, ali videćemo šta će biti dalje. Ja sam to baš i rekao Miloradu Dodiku, da su do sada bili simpatični, a da će od Nove godine biti problematični, odnosno biće trn u oku svima. Saplitanja predviđam ne na derbijima, nego na manjim gostovanjima. Meč protiv Zvezde kod kuće mnogo toga će odlučiti za Igokeu. Ako dobiju, gotovo je. Do pre izvesnog vremena gledaoci su se uključivali sa pričom kako će Igokea da pusti Partizan, da bi se javio čovek sa tvrdnjom da će Partizan u stvari da pusti Igokeu u Beogradu. Kako se sve okrenulo za mesec dana i dokle ide kombinatorika...
U kakvim odnosima si sada sa KK Crvena zvezda?
- Nikada nisam imao problem ni sa jednim trenerom i ni sa jednim igračem. Ružno je i neću da navedem imena igrača i trenera koji su me zvali i molili da ih ne hvalim. Naprosto, oni imaju problem zbog činjenice da ih ja u mojoj emisiji hvalim! Stepen paranoje dotle ide. Problem sam imao samo sa onima koji su vodili klub. Moja satisfakcija je da kad sam kritikovao te ljude, bio sam pod pritiskom i nuđeno mi je policijsko obezbeđenje, zbog pretnji svakojake vrste, da bi nešto kasnije ti što su mi pretili i sami digli glas protiv tih istih ljudi koje sam ja kritikovao.
Kad je sukob nastao?
- U trenutku kada je pre osam godina počela moja priča u vezi Jadranske lige, sa ljudima koji su tada bili u Crvenoj zvezdi i Nebojšom Čovićem koji je tu i sada. Glavni problem je počeo oko toga. Sada je došlo do toga da ti isti ljudi bojkotuju Jadransku ligu. Vređaju mene, a podržavaju pojedince koji su sada u klubu, a potpisali su pristupanje Jadranskoj ligi. Smešno mi je sve to i zato se više ne obazirem. Samim tim oni priznaju koliko sam bio u pravu. Zbog koga bojkotuju Jadransku ligu, je l’ zbog mene ili zbog nekog drugog?! Ko vas je odveo u tu Jadransku ligu, čovek koji je predsednik kluba i čovek koji je predsednik Skupštine. A mogao sam tada da ćutim i imam takva sponzorstva i reklame od javnih preduzeća i obezbeđen put u Indijanopolis u koji su mnoge moje kolege išle po različitim osnovama. Najbitnije mi je da sam čist pred sobom.
Možeš li da navedeš situaciju koja je proizvela najviše bure?
- Bilo je to pre dve godine kada je Mirko Pavlović bio gost emisije, kada smo vređani, pljuvani, kada smo dobijali zahteve da snimamo miting na Kalemegdanu i iz hale Pionir gde su lepljeni plakati i parole protiv njega. Ja nisam hteo da snimam. Da bi danas opet bio problem ja, a taj čovek, protiv koga nemam ništa, sad je OK, dok ja ne valjam.
Baviš li se mimo košarke i sa još nekim temama? Na primer, politikom?
- Ranije sam to činio puno više, ali sam se u međuvremenu razočarao. Političke stranke vidim kao određene interesne krugove koji nemaju veze sa idejama ili strategijama. Čim vidite da svaka partija može sa svakom da pravi kombinacije, sve postaje jasno.
Imaš li neku omiljenu emisiju na TV?
- Profesionalno sam zasićen televizijom. Međutim, volim da pogledam Utisak nedelje, Olje Bećković.
Tu ste negde po dugovečnosti vaših emisija?
- Škola Studija B, šta drugo reći, a ha, ha...
Ne znam da li smem da te pitam u koje kafiće i restorane navraćaš, da te ne bi pronašli ovi tvoji neistomišljenici?
- Ja sam Zemunac, lokal patriota koji misli na Beograd kad kaže da ide u grad. Klinci mi u KK Mladost treniraju košarku i često sedim u klupskom restoranu. Volim da ručam u kafani Durmitor, kod opštine Novi Beograd. Veliki sam gurman i roštiljdžija i generalno imam problem sa hranom.
FOLIRAJU ONI ŠTO TVRDE DA NE NAVIJAJU NI ZA KOGA
Možeš li da pobegneš od toga da te u javnosti doživljavaju kao Partizanovog novinara?
- Ne sporim da navijam za Partizan i smatram licemernim sve one kolege i sudije koji tvrde kako nisu ničiji navijači. Kako je to moguće kad čovek od malih nogu zavoli sport. I stoga su obični foliranti ti koji kažu da ne navijaju ni za koga. Dalje, nisam ja kriv što Partizan igra Evroligu i što je emisija posvećena tom takmičenju. Stvarno nisam kriv zbog toga. To bi isto bilo kad bi neko nazvao Sport Klub i rekao: "Alo, zašto vi četvrtkom ne prenosite Zvezdu, nego Partizan?!". I na kraju krajeva, to ne znači da crno-bele nisam i te kako kritikovao i samo ja znam da Dule Vujošević i Vlada Jovanović nisu hteli mesecima da razgovaraju sa mnom.
AKO KRITIKUJEŠ PREDSEDNIKA, KRITIKUJEŠ KLUB!
Kako si se osećao posle one konferencije za medije u Zvezdi na kojoj su se čitale tvoje privatne SMS poruke?
- Više to govori o nemoći onoga ko to radi, nego o meni. Ja sam u lice govorio sve onima koji su dolazili na televiziju da mi prete i drže lekcije. Nemam problem s tim uopšte. Kažu, mala televizija, mala emisija, pa što onda praviš konferenciju zbog svega toga malog?! I ovo da dodam... Događa se da igrač krene kod mene u emisiju i onda ga pozovu da se vrati. Klasičan princip manipulacije. Ako sam ja u sukobu sa prvim čovekom kluba i nekim članom uprave, šta su tu krivi igrači ili trener, a sa nijednim od njih nisam nikada imao nesporazum? Za razliku od trenera i igrača u Partizanu. Srbija je to, gde se napad na predsednika poistovećuje sa napadom na klub. A ja nikoga ne napadam, već samo kritikujem.
Piše: Milorad Plazinić
izvor :