Branislav Lalić, frontmen grupe MVP - Celu noć i celi dan biti pozitivan

(Foto: mozzart sport)

Dugo je Branislav Bane Lalić, frontmen sve popularnije beogradske grupe MVP (u prevodu: Mi Volimo Pršutu), kovao planove o uspešnoj košarkaškoj karijeri, zamišljajući navijače koje lucidnim asistencijama i koševima primorava na euforične aplauze. Ali, kako je od malih nogu razvio moć objektivnog sagledavanja sopstvenih mogućnosti, mada teška srca, pred završetak juniorskog staža, digao je ruke od narandžaste lopte.

Na isti način "provela" se i knjiga, jer je Bane već na prvoj godini studija shvatio da mu diploma neće pružiti bogzna kakvu mogućnost ulepšavanja života drugih ljudi. A sebe je oduvek video u takvoj vrsti životne misije. I, samo od sebe, kao logičan izbor, nametnulo se bavljenje muzikom.

Razgovor sa čovekom čije pesme gode ušima i starih i mladih, zbog ogromne količine pozitivne energije koje isijavaju iz svakog stiha i takta, ipak smo započeli od njegovog sportskog interesovanja.

- Kao klinac sam počeo da treniram vaterpolo u Partizanu i to neke tri godine. Onda sam nešto povredio koleno i morao sam da napravim pauzu, posle koje sam se okrenuo košarci. Počeo sam u nekadašnjem Interspidu, pa sam prešao u FMP, a kasnije u klub koji se zvao Ras. Realno, bio sam vrlo ozbiljan bek, a bogami i sad sam. Grua i ekipu uredno derem na basketu.

Da li si sebe zamišljao kao novog asa srpske košarke?

- Verovao sam ja u sebe. Međutim, bio sam dovoljno objektivan da shvatim kako nemam sve potrebne predispozicije da bih postao veliki igrač. U stvari, izuzev visine, pošto imam 186 cm, možda sam ih i imao, ali zato nisam imao snažnu volju za svakodnevne naporne treninge. Mnogo sam lenj za te stvari. U trenutku kada sam upisao fakultet, morao sam da presečem i narandžasta lopta za mene je postala prošlost.

Koji si faks upisao?

- Megatrend, fakultet za poslovne studije. Ubrzo sam uvideo da mi ni to sa ispitima ništa neće ići kako treba i tako rešim da se ozbiljnije bavim s muzikom, zajedno sa školskim drugom i komšijom Žarkom, iz grupe S.A.R.S.

Šta si slušao u to vreme?

- Dok sam išao na treninge u autobusu sam slušao Erika Kleptona, Iglse i njihov čuveni hit "Hotel Kalifornija" i naravno rep. Dosta repa. Zavoleo sam ga uz Beogradski sindikat i Grua, kao i Tupaka. To su bile te neke klinačke varijante. Ubrzo sam rešio da otvorim studio na Novom Beogradu.

Je l" na početku bilo kakvih problema sa inspiracijom?

- Ne, nikada nisam imao problem sa idejama. Uostalom, drugari su me odavno prozvali "stari mudrac", odnosno starmali! Jednostavno, kad god želim nešto iskreno da kažem, pametne misli su same izlazile iz mene.

Po kom principu dejstvuješ kad te nešto inspiriše?

- Kad odsviram nešto dobro na gitari, odmah uključujem diktafon ili snimim na mobilnom telefonu. Kasnije to prelistavamo i biramo šta ćemo da snimimo.

Osim što si vodio računa o kvalitetu pesama, u kolikoj meri si posvećivao pažnju marketinškim potezima?

- E, pa to je zapravo najveći problem u sistemu u kojem mi funkcionišemo, jer ja sam čovek koji se bavi muzikom i ne bavim se marketingom. Svestan sam da to nije u redu, pošto je to sastavni deo cele priče. U želji da ljudi čuju ono što želim da im poručim, počeo sam da se pojavljujem na televiziji i novinama.

U kom trenutku si sebi rekao da si na dobrom putu i da treba da nastaviš da stvaraš muziku?

- Imao sam unutar sebe neki jak osećaj da je to što radim prava stvar i da zapravo radim dobro delo, deleći tu svoju pozitivnu energiju s drugim ljudima. U principu, jako sam otvoren i iskren čovek, nemam šta da krijem. Znam da ljudi to prepoznaju. Volim da iz svih slojeva društva dobijem povratnu informaciju i najviše mi prija kad vidim da je to iskreno, kad jasno vidim da je moja poruka dodirnula nekog. Ko god da je, mnogo mi to znači.

Postoji li pesma koja ti više znači od ostalih ili si u fazonu kao glumci kojima su sve uloge kao deca i ne bi nijednu da favorizuju?

- Dobro je to poređenje sa decom, jer svaka mi je pesma draga, ali su mi najdraže kad me podsete na situaciju, odnosno trenutak kad je ona nastajala. Ima jedna pesma "Idemo gore" koju smo napravili posle mog povratka iz Španije. Sreo sam se s nećakom s kojim zajedno radim muziku i sedeli smo u stanu kod zajedničkog drugara i bukvalno posle pola sata, rodila se ideja za tu pesmu, pod dejstvom letnje euforije i neke lepe emocije.

Vrlo se primećuje koliko ti je bitno da tvoje pesme isprate vrhunski spotovi. Koliko si umešan u taj deo plasmana pesme?

- Sebe doživljavam kao veoma kreativnog čoveka i stoga sam rešio da lično produciram, režiram i montiram spotove. Dakle, kompletna ideja, organizacija i realizacija su moji. Sve to doživljavam kao jednu vrstu lične satisfakcije.

Šta ti je najvažnije kod snimanja spota?

- Naprosto, pokušavam da spot isprati poruku pesme. To je u suštini osnovna stvar. I moram da napomenem da devojke koje se pojavljuju u našim spotovima nisu plaćene, niti je plaćen bilo ko od statista i to je velika razlika u odnosu na neke druge izvođače i njihove spotove. Svi su oni tu na dobrovoljnoj bazi.

Čekaj, da ti to onda nisu sve bivše devojke s kojima si ostao u dobrim odnosima?

- A ha, ha, ha... Pa, ne, sve su to ljudi koji vole grupu MVP i osećaju našu muziku i njima je drago da se svi zajedno dobro provedemo i zezamo. Uostalom, kod nas nema snimanja po dva-tri dana, nego sve odradimo spontano i iz prve. Sve se radi tako da se uhvati iskreni trenutak i emocija.

Polazi ti za rukom da spot snimiš i sa velikim brojem kolega muzičara, a to nije mala stvar!

- Uglavnom su te kolege i moji prijatelji koje jako poštujem i cenim. Oni su većinom stariji od mene i drago mi je što imam priliku da se s njima družim i od njih naučim dosta toga. A naročito sam ponosan na činjenicu da i oni o meni imaju lepo mišljenje.

Nazire li se na horizontu neki novi projekat?

- Uveliko spremamo novi album i napisali smo polovinu planiranih pesama. Muzički kurs nećemo menjati, ostajemo na istom, samo što će poruka biti malo ozbiljnija, zapravo, biće ozbiljniji pristup celoj stvari.

Ozbiljno je i vreme...

- Baš tako, baš tako.

Na koje sve načine te svakodnevnica uputi da napraviš pesmu koja će ulepšati tvoj i živote tvojih fanova?

- U principu, nove informacije su mi uvek u glavi, njih zatim moj mozak procesuje i na kraju izvlačim adekvatne pouke. Život je neprestana inspiracija, a najviše ideja dobijem za vreme putovanja. Pritom, to nije pitanje područja, nego je to čisto zbog moje relaksiranosti. Hoću da kažem da kako izađem iz Beograda, sve moje brige budu potisnute u drugi plan. Svakom umetniku je za dobro funkcionisanje neophodan mir.

Možeš li da navedeš šta je to u prestonici što ti fabrikuje teskobu?

- Konkretno me ništa ne pritiska, ali sve mi smeta! Verovatno iz razloga što je čitav sistem postavljen naglavačke, zbrda-zdola.

Baš nam je nedavno Vuk Drašković, kao gost "Tiketa uz kaficu", rekao da će Srbi još malo početi da hodaju na glavi!

- Dobro je to rekao Vuk, pa stvarno... Ovde je sve naopačke, prave vrednosti su obezvređene i nikoga više ne zanimaju.

Jesi li izgubio veru u poštene političare, one koji zaista delaju u korist naroda?

- Ma, kakvi političari, čoveče! Politika je kurva, davno je neko lepo rekao. Jasno mi je da ona mora da postoji i to je super, ali ne mogu stvari tako da funkcionišu. Ovo je moja država i moj grad i sve znam šta se dešava, međutim, opet se trudim da ostanem apolitičan. Znam da ima mnogo dobrih ljudi kojima se ne sviđa sve to što se događa, ali, nažalost, lova vrti gde burgija neće.

(Foto: mozzart sport)

Vreme je da pređemo na drugu temu koja, opet, nije ništa veselija od politike, a to je sport. Za koga navijaš?

- Partizanovac sam koji je prestao da odlazi na fudbalske stadione, jer nam se fudbal odavno spustio na najniže grane. Prosto me je sramota i da gledam naše utakmice. Pre bih išao da gledam neku utakmicu četvrte lige, gde bih zasigurno više uživao u akcijama i golovima. E, zato košarku volim i redovno odlazim u halu "Pionir" da gledam mečeve crno-belih u društvu Grua, Milančeta iz Nevernih beba, Kilibarde... Moram da kažem da, iako sam navijač Partizana, kada Zvezda nastupa u Evroligi, navijam za njih. Daj da i oni urade nešto u Jadranskoj ligi, samo mi se čini da nam je i košarka krenula nizbrdo, stopama fudbala. I teško mi je da poverujem u takav scenario. Samo kad se setim šta smo i ko smo do juče bili u svetskim okvirima!

Je l" kad popiješ malo, možeš da slušaš i narodnjake?

- Pa, ne, volim ja i narodnu muziku, samo pravu srpsku narodnu muziku. Na primer, Tomu Zdravkovića, jednog jedinog. Imam i knjigu o njemu. To su najbolji ljudi i to je plaćeno životom. Juče mi je baš to za Tomu rekao Oliver Mandić.

A kako stoje stvari sa restoranima?

- Ovog leta moj favorit bio je "Njujork", gde sam s devojkom skoro svaki dan išao na ručak. Imaju vrhunski biftek sa špagetima.

Prepoznaju li te ljudi na ulici?

- Prepoznaju kako da ne i prija mi to, jer vidim da poštuju to što radim i što je normalna, ljudska priča. Čak imam običaj da se ponekad provozam autobusom, kako bih na pravi način osetio beogradsku atmosferu. I dalje živim običan život momka iz kraja. Moj posao se od tvog ništa ne razlikuje.

Osim što mnogo više zarađuješ!

- Kako kad, ali verovatno da. U stvari, sigurno da.

Da li to znači da si zadovoljan naplatom svog muzičkog talenta?

- Mnogo je teško. Da živim u nekoj drugoj državi, sad bih bio milioner i to ozbiljan. Tu je ogromna razlika, pre svega što ovde ne mogu da naplatim autorska prava. Moje pesme se vrte svuda i preko balkanskog MTV-ija, međutim, ono što meni i mojim kolegama sleduje, mi ne možemo da naplatimo. U takvoj situaciji, koncerti su primarna stvar svim muzičarima.

Na koji način se relaksiraš kad te pravljenje muzike, spotova i intervjui umore?

- Praktikujem da na televiziji odgledam neke edukativne programe, kao što je "Animal planet", "Diskaveri" ili "Trevl čenl". Volim da gledam nešto što može da me nauči nekim stvarima. Sve druge emisije odavno su mi postale kliše i kao takve dosadne.

Da li su te zvali u neki ovdašnji rijaliti?

- Ja zaista mislim da bi neki rijaliti program imao smisla kad bi u njemu učešće uzeli neki ozbiljni ljudi od kojih bi gledaoci mogli nešto pametno da čuju i vide. Do sada, takav koncept kod nas još nije zaživeo. Eto, pod takvim uslovima bih pristao da se pojavim u takvoj vrsti TV-formata.

PESMA KAO ZAROBLJENA ENERGIJA

Odmah, pa studio?

- Ma, odmah. Ja kad nešto rešim, rešim. Na vreme sam shvatio da pesma nije kao obična pesma, nego je ona jedna zarobljena energija. Ti kroz bakarne žice, kroz mikrofon, pustaš glas koji se putem struje storidžuje u silicijum. Svaki hard disk je napravljen od silicijuma, prirodni element. A pre nego što dođe u silicijum on se konvertuje iz analognog u digitalni. Znači moj glas postaje broj, što je ono 01, 01, što je potpuno neverovatno. Tada sam shvatio da se tu ne beleži samo energija, nego i vreme. E, onda sam rešio da se ozbiljno bavim muzikom, da ljudima kažem ono što imam da kažem, da im prenesem neke pozitivne i normalne stavove o životu koje imam.

DEVOJKE ME MEŠAJU SA VANJOM UDOVIČIĆEM!

Je l" ti neko rekao da ličiš na Igora Milanovića?

- Jeste, ali dok sam bio mlađi i mršaviji, svi su mi govorili kako puno ličim na Vanju Udovičića. Veoma često se događalo da me startuju devojke s rečima "Vanja, može li autogram"! Te scene su mi bile simpatične i uvek smo se interno zezali na tu temu. Kao mirniji momak, nisam nikada zloupotrebljavao okolnost da likom podsećam na našeg poznatog vaterpolistu, a ha, ha...

Piše: Milorad Plazinić

izvor :