Dragoljub Đuričić, bubnjar i kompozitor - Istina je moja misija

Dragoljub Đuričić na sceni (Foto: mozzart sport)

Da se u životu ništa ne dešava tek tako i samo od sebe, dokaz je i ekskluzivni intervju koji smo napravili s Dragoljubom Đuričićem, legendarnim bubnjarom, kompozitorom i čovekom koji je u dosadašnjoj karijeri odsvirao više od 6.000 koncerata sa najvećim bendovima i pevačima s naših prostora. Naime, tek kad smo pripremili tekst za štampu, primetili smo da će on svetlost dana ugledati baš na godišnjicu petooktobarske revolucije u kojoj je Dragoljub učestvovao celim svojim bićem…

Ipak, priču smo započeli od mnogo bezazlenije teme, njegovog odrastanja u selu Kobilji Do kod Cetinja.

Da li si sam otkrio koliko si muzikalan ili te neko iz bliskog okruženja usmerio ka svetu nota?

- Stvarno mislim da uopšte nisam muzikalan! Nekako, uvek sam pevao tako da bi se žiri o jadu zabavio kada bih učestvovao na nekom festivalu "rike magaraca". Bubanj je nešto drugo. Od malih nogu sam koristio korak kao jedinicu merenja vremena i u to uklapao razne ritmične figure u mašti – započinje Dragoljub Đuričić ekskluzivni razgovor za MOZZART Sport.

Sećaš li se šta si prvo koristio umesto bubnjarskih palica?

- Najčešće je to bila viljuška. Naša majka nam je svaki dan kuvala supu koju bih ja uvek prvi pojeo. Dok sam čekao glavno jelo lupkao sam viljuškom o tanjir ili o sto, zbog čega su ukućani stalno vikali na mene da bih prestao.

Kako si se osećao u trenutku kada su ti ljudi iz Muzičke škole u Dubrovniku saopštili kako nisi talentovan?

- Potajno sam se osećao odlično. Jedino mi je bilo žao majke, jer je toliko želela da budem primljen. I onda, kao i sada, roditelji su smatrali da je škola veoma važna, pa moja majka nije mogla da zamisli da ću ja nečim da se bavim bez škole. Možda mi je malo teško palo saznanje da sam antitalenat, ali nisam mnogo patio, nego sam nastavio da još više vežbam.

Šta ili ko je presudno uticao da postaneš velikan naše muzičke scene ili sve zasluge idu isključivo na tvoju adresu?

- Ma ta reč "velikan" meni je daleka. Znam ja dobro koliko ne znam i gde mi je mesto. Moram da priznam da sam uvek išao srcem, nisam baš razmišljao, a i dan-danas me materijalne stvari ne zanimaju. Svi s kojima sam sarađivao na mene su izvršili uticaj, međutim, najviše Vlatko Stefanovski. On je toliko idejno snažan i bez kompromisa da naprosto moraš da kreneš njegovim putem. Uvek je bio u pravu za sve što je od mene tražio i vremenom sam izgradio stil po njegovim standardima.

U maniru nekog fudbalskog megaasa pravio si transfere iz jedne popularne grupe u drugu. Na koji način si birao pravi trenutak kada ćeš promeniti "klupski dres"?

- Čovek sam najbolje oseti kada nešto mora da menja. Tu nije potrebno mnogo pameti, dovoljno je samo da sebe oslušneš. Nema lekara koji će ti bolje od tebe samog reći šta i kada bi trebalo da jedeš. Zanimljivo je da sam jednom zgodom sreo rezervnog golmana fudbalskog kluba Jakovo koji mi je rekao da će preći u BSK iz Batajnice i da će za prelazak dobiti BMW 318. Znao sam da je u fudbalu novac sve, ali nisam znao da ga u toj meri ima i u najnižim ligama. Samo sam se nasmejao i osetio od društva odbačenim. Ja sam recimo iz YU grupe prešao u Leb i sol i prvih meseci dobro gladovao. Kasnije ni u Kerberu, ni kod Balaševića i Čolića, takođe nije bilo nigde ništa. Eventualno se kroz druženje u grupi dogodi neki ručak.

Koliko ti iz današnje perspektive teško pada sećanje na to vreme?

- I dalje se zbog toga ne bunim i neka tako ostane. Bar će biti dobrih muzičara. Mislim da je pojavom novca i ono malo muzike nestalo. Mi ne prodajemo ništa, nama muka stvara inspiraciju. Posebnost muzike i jeste u tome što je inspiriše emocija, a ne novac i materijalno.

Postoji li period u karijeri koji bi izdvojio kao posebno kreativan i uzbudljiv?

- Od 1990. godine naovamo nekako sam stasao, stekao poverenje u sebe i počeo samostalno da radim muziku za pozorišne predstave. Čvrsto sam stajao iza onoga što sam radio. Posebno sam ponosan na doprinos u pesmi "Uči me majko, karaj me", grupe Leb i sol.

Jesi li se ikada našao u opasnosti da te na ovaj ili onaj način slava uzme pod svoje ili si od prve svirke živeo život baziran na zdravom ritmu, kako si svojevremeno izjavio?

- Jao, jesam... Posle dolaska demokratije u Srbiju 2000. godine, preletači koji su uglavnom bili po medijima i služili dotadašnjim vlastima, navalili su da me emituju što na radiju, što na TV-u i u štampi. Govorili su mi "ja sam oduvek tebe cenio i poštovao, ajde dođi da napravimo intervju, dođi da gostuješ u emisiji". Jednom sam sreo gospodina Đinđića i pitao ga da li se ikako može uticati da me ima manje u medijima i to posebno u onim gde žele od mene da prave "mečku" koja bi im plesala po potrebi. On mi je odgovorio: "Dragoljube, nemoj da se ljutiš, ali mi i želimo i moramo da prikažemo svetu kako smo se sami promenili i to dobošem i muzikom, a ne onako kako su oni hteli - bombama NATO pakta". Još mi je rekao da mu se javim za sve što mislim da mi može pomoći.

Da li si ga nekada zbog nečega nazvao?

- Ne, nikada mu se posle toga nisam javio, jer nisam takav čovek. Nikada nisam nigde tražio pomoć, a posebno ne od državnika, pošto smatram da oni nemaju vremena da se bakću sa mnom. A to što su mi nudili preletači, to mi se tada toliko gadilo da sam se samo povukao i uspeo da ostanem zajedno s narodom.

Možeš li da konstatuješ kako je 12 godina docnije sve mnogo bolje?

- Ni posle toliko vremena još nije sve onako kako želim. I dan-danas se urednici i politički poltroni plaše da me pozovu u neku emisiju. Pogotovo sada, kada su na vlasti oni protiv kojih sam se sa narodom borio. Zapravo, taj politički život nikada me nije interesovao. Iz tog razloga sam ostao tamo gde mislim da mi je mesto, tako da mogu mirno da odem na pijacu i da se s prodavcima prepirem oko salate. Znam da sam svoju slobodu skupo platio i isto tako znam da bilo kakvo učestvovanje u političkom životu ne bi moglo da mi zameni slobodu u kojoj danas živim. Moj životni stav je sloboda duha, sa dovoljnom dozom buntovnosti, da bih uvek mogao da izrazim nezadovoljstvo duhovnom htenju i da se pritom od naroda ne odvojim.

Bio si na pragu i svetske slave. Šta te to pokolebalo u Londonu sada tako davne 1979. godine?

- Tamo sam svirao sa nekim momcima u nekom klubu. Primetio me menadžer benda Straight eight i ponudio mi da ostanem u Londonu i priključim se grupi. Preslušao sam muzički materijal i jednostavno nije mi se dopadala njihova muzika. Kasnije su imali milionske tiraže. Drugi put sam imao priliku da u svet odem posle demonstracija 2000. Način na koji su me prikazivali u Srbiji posle demonstracija toliko mi se zgadio da sam samo gledao kako da se iz toga izbavim, da ne pripadam tim ljudima. Borio sam se da ne uđem u politiku, da neko ne bi pokušao da me kupi nečim misleći da ću mu ja preko prijatelja pomoći u naumu da legalizuje kapital stečen 90-ih. Svašta mi je nuđeno - novac, stanovi, poslovni prostori... Kada su uvideli da ja u novoj vlasti neću biti ništa, jednostavno sam zgažen i prekrižen.

Ali taj krst nosiš sa osmehom!

- Mnogi ljudi ne mogu da shvate zašto sam srećan. Srećan sam što sam ostao čist čovek i što svom sinu mogu da ostavim obraz koji sam od oca nasledio i koji će on nastaviti. Okrenuo sam se deci ne tražeći da mi išta za života vraćaju, dajući im putokaz da sve što misle da bi trebalo da mi vrate daju svojoj deci. I eto životne sreće!!! Mnogo je teško sačuvati prijatelja 40-50 godina, a da ti ništa ne zamere. Ja takve prijatelje imam i znam da ako im sada nešto ne uradim po volji, svih 40-50 godina biće bačeno kao da nikada jedno drugom nismo ništa učinili. Srećan sam što ni po koju cenu nisam poklekao pred današnjim načinom života.

U kojoj meri je dolazak takozvane demokratije uticao da se otupe autorske oštrice i da buntovnički duh zamre?

- Ma da je demokratija došla u pravom smislu reči, manje bi duh buntovnosti zamro. Demokratija ovde nije došla! Ja sam u aprilu 2000. rekao da se neću šišati dok se u Srbiji ne smeni režim. Skoro se neko toga setio i upitao zašto se nisam ošišao. A moj je odgovor sada već i argumentovan, da se taj režim nije ni srušio. Da je neko želeo da se stvari promene, danas bi Đinđić bio među nama! Mislim da bi Čehov, da je živ, ovde i te kako imao šta da piše.

Nezaboravni Bogdan Tirnanić je jednog dana u "Politici" napisao da od "svega što se dešavalo 1996/97. godine, od svih prisutnih političara, pamti jedino Dragoljuba Djuričića i njegove bubnjare. Koliko treba da prođe vremena da bi se onolika količina energije i želje za istinskom promenom ponovo dogodila?

- Jedan je Tirke! Divno smo vreme provodili u "Ateljeu 212" tokom devedesetih. To je bilo mesto gde se komentarisalo, gde su se rađale ideje, pa ako ćemo iskreno - odatle je sve i počelo. U smislu da su se tu skupljali umetnici, davala podrška studentima, išlo na demonstracije. Mislim da sam i na ulične svirke odatle kretao. To je bilo jezgro opozicije tadašnjoj vlasti. Nažalost, možda je Tirke bio u pravu. Eto, došlo je vreme kada bubnjari više ne smeju ni da se pomenu i čudim se kome to smetamo. Ono što znam to je da se građani koji su tada demonstrirali dobro svega sećaju. Uspeo sam da kod naroda te bubnjeve ne okaljam, tako da mi je sve to jedna divna uspomena.

Kakav je bio osećaj svirati pred milion ljudi?

- Tada, kada sam svirao pred milion ljudi, drugo se mislilo, drugo se i radilo. Mislim da Beograd nikada više neće doživeti toliko pozitivne energije na ulici u sledećih 100 godina i to je odgovor na prethodno pitanje. To se jednostavno dogodilo i to se nije organizovalo, to je jednostavno tako, svaka reč je suvišna. Ko je bio tamo, to će pamtiti dok je živ.

(Foto: mozzart sport)

Osmislio si muzički performans pod imenom Cucka jeka, koji se održava u tvom rodnom mestu Kobilji Do i koji od koncerta do koncerta postaje sve popularniji. Odakle ideja za ovu muzičku svetkovinu i da li si verovao da će se toliko ljudi "uzverati" nasred cetinjskog krša?

- Iskreno, slušam političare kako pričaju o državi, državnosti, jeziku, naciji, crkvi... Sve to pušeći tompuse, obučeni u "armani" odela. Ja sam samo uradio koncert u rodnom mestu mog oca Dušana. Za ručkom smo razgovarali otac i ja, da bih, onako u šali kazao: "Tata, šta misliš da održim jedan koncert u Kobiljem Dolu? Oiđoh sveta, a u rodno selo ništa!" Tamo je, inače, stalnih žitelja samo 10 ljudi. Jedna žena je trudna, pa će ih uskoro biti 11. Tata meni uzvrati: "Ajde ne budali! Ako ti dođe 30 drugara, ima da budeš srećan, ali pošto si budalast, radi šta god hoćeš." Jednostavno sam se nekako zainatio da se ocu koji je tada imao 91-u godinu dokažem. Krenuo sam i nekako su se sva vrata lako otvarala.

Jesi li bio nervozan na dan koncerta?

- Otac i ja smo već u sedam sati ujutro bili gore i celi dan se prepirali. Moram da priznam da sam se prepao da stvarno ne bude kako je otac tvrdio. Do 16 časova je taman došlo nekoliko mojih rođaka. Otac se smešio, ali mu je bilo žao. A onda su krenule kolone. Na kraju je procena u 20 časova glasila da je bilo 2.000 automobila i više od 6.000 ljudi. To je nešto neverovatno, nešto što se ne da zaboraviti. Evo, ove godine, pored finala ženskog rukometa na Olimpijadi, došlo je oko 8.000 ljudi. Mislim da sam našao jedan poseban način da se prisetimo ko smo, šta smo i odakle smo i da će ta ideja sama da raste. Mojoj sreći nema kraja!

Svirao si na brojnim dočecima naših sportista sa velikih takmičenja. Za koga navijaš i u kojoj meri pratiš sportska dešavanja kod nas i u svetu?

- Sport obožavam. Nekad sam se, naravno u Herceg Novom, bavio plivanjem i vaterpolom. Plivao sam na 50 i 100 metara prsno, da bih kasnije postao golman Jadrana. Naše sportiste sam često dočekivao s njihovih trijumfalnih puteva, a i ispraćao sam ih na velika takmičenja. Čak sam i organizovao razna navijanja tokom Dejvis kupa, nekih vaterpolo i odbojkaških okršaja.

Je l’ ti neko rekao da Pujol iz Barselone neodoljivo liči na tebe?

- Miloš Đelmaš (bivši fudbaler Partizana, op. aut.) i ekipa oko njega tako me zovu. Kad se pogledam u ogledalo, kao da vidim tog Španca.

Jesu li tvoja deca muzički nadarena?

- Stariji sin Milan živi u Australiji i vrstan je igrač golfa. Prošao je 40. godinu života. Kada je imao 15 godina, želeo je da bude bubnjar. Jedva sam ga odvratio, pošto ne mislim da je dobro da mi i deca budu muzičari. Mlađi Andrija je bio sjajan na klasičnoj gitari, ali je sport preovladao.

U proseku, kako izgleda jedan tvoj dan u Beogradu, a kako kada si u Crnoj Gori?

- Dan mi je u Beogradu baš kratak u poslednje vreme. Mnogo se vremena potroši da dođeš od tačke A do tačke B kada vam je to potrebno. Uglavnom se vidim ujutru s prijateljima, a uveče ili po podne sam na raspolaganju sinu. Odvezem ga na trening ili utakmicu. Iskreno, najviše vremena s njim provedem. Jednostavno, družimo se i uopšte se tu ne može videti ko je kome otac. Sem po izgledu... Beograd je grad gde je gotovo džabe sve ono što ne valja i što je opasno, za razliku od vremena kada sam ja ovde došao, kada je to bio najsigurniji i najlepši grad na svetu. Uprkos svemu, bio sam u brojnim gradovima sveta i mogu da kažem da je Beograd jedan!

Na koji način provodiš vreme u Crnoj Gori?

- U Herceg Novom mi je veoma dug dan. Dosta vremena provodim sa ocem, slušajući prepričavanja njegovih dogodovština kojih baš ima. Ipak, nije lako sastaviti 92. godine, a pritom da se sam o sebi brineš. Mlađa sestra je tu, pa svakodnevno do njega svrati. Herceg Novi stalno mami, tako da je neizbežno bar jednom dnevno prošetati pored mora. Mislim da sam vezan za dva divna grada koja su potpuno različita.

Javnosti je poznat i tvoj slikarski dar. Isplaniraš li vreme za druženje sa paletom i kičicom?

- To se ne planira, to samo odjednom dođe i krene. Zasad crtam običnim tušem i perom, ali sve češće počinjem da se hvatam boje i moju rođaku Mašu Đuričić maltretiram da me bar malo nauči tehnici boje. Biće toga sve više, jer ne verujem da ću baš ceo život skakati po bini kao uzbičio jarac!

Koja su ti omiljena mesta u Beogradu za izlazak i šta je to što te u prestonici iz taka izbaci iz takta? Kakvi ljudi, stvari i događaji te odobrovolje?

- Obožavam Kalenić pijacu. To je žila kucavica i tamo se sve vidi i zna šta treba da se zna. Svratim u "Ceger" na kafu ujutru sa prijateljima, u "Monk"s bar" ponekad uveče. Malo izlazim, nekako sam više sa sinom i njegovom problematikom. Totalno me izluđuje saobraćaj i nepoštovanje u njemu. Siguran sam da će svaki učesnik u saobraćaju pre stići na određeno mesto ako svakog pusti da se kreće gde je naumio. Propuštanje u saobraćaju je 100 odsto ubrzanje saobraćaja. Za 80 odsto bi gužve bile manje da se u saobraćaju ponašamo pristojno. A na ulici me oduševi pogled nekog ko me, kada me ugleda, prepozna i nasmeje se...

Čime si zaokupljen u poslednje vreme?

- Možda preterujem, ali ja sam odavno shvatio da je dete napraviti vrlo lako, ali čoveka... Za čoveka treba da se trudiš 20-25 godina i da nisi siguran da li si baš dobro postupio. Razmišljam već sada o Cuckoj jeki za 2013. godini.

Da li je moguće da nisi ni u kakvom rodu s familijom Đurađa Đuričića, bubnjarskog vunderkinda iz Kraljeva?

- Ja znam da smo mi Đuričići iz istog plemena, a da li smo možda daleko do 10 kolena, verovatno da jesmo. Znam da je čudo od deteta, vraški talentovan, često ga vodim na svoje koncerte kao gosta, sa željom da stekne iskustvo i da kada mu dođe vreme zaseni sve bubnjare na svetu. Osećam da će mi baš on sve želje iz mladosti ispuniti. Eto jedan je Đuričić otvorio vrata bubnjevima, nekako ih izbacio u prvi plan, pa čak u mojim godinama je logično očekivati da se i polako povlačim. Ali eto još će dugo Đuričić s bubnjem prkositi vremenu. Ima nešto u toj mojoj istini, u toj mojoj misiji kojoj sam i ceo život posvetio.

SVAKA ČAST ZA "PROMENJENE"

Velika Juga, veliki bendovi, veliki pevači, milionski tiraži... Kadа razmišljaš o današnjoj muzičkoj sceni i uporediš je s nekadašnjom, koja ti reč prvo padne na pamet?

- To su jednostavno dva sveta, kao da se ne radi o istim ljudima. To je drugo vreme, protiv kojeg smo se devedesetih baš dobro borili. Imali smo na delu pokušaj uništenja roka, kako bi se istovremeno uništila i buntovnost mladih ljudi, da bi oni na vlasti lakše vladali i lagali. Danas, iz ovog ugla, znamo šta se sve radilo tih devedesetih, kada je skoro svaki političar, po nepisanom pravilu, morao da ima pevačicu za švalerku. Vrata su se otvarala samo onima koji su širili bezazlenost. I sada ovaj povratak u devedesete uopšte nije slučajan. Eto i na vlasti smo dobili upravo one koji su učestvovali u političkim odlukama devedesetih. Svaka čast što su se promenili, ali i to je prirodno. Uostalom, kakav bi čovek bio da se ne menja? Svako vreme nudi odraz stanja, pa tako i kroz muziku.

NAVIJAM ZA SINA ANDRIJU - RUKOMETAŠA

Za koga navijaš?

- Ja sam partizanovac. Omiljeni sportista mi je sin Andrija Đuričić, rukometaš SK BG, škole rukometa Aleksandra Živkovića. Odnedavno je i član rukometnog kluba Partizan. Ima 16 godina i na dobrom je putu da, ukoliko bude radan, što je u modernom sportu neizbežno, napravi lepu karijeru. Volim što ga je sport lepo i zdravo razvio. Takođe, vidim da je omiljen u društvu i dobar čovek, što je ipak najvažnije.

TALENTI ZA PETPARAČKE PRIREDBE

Šta misliš o muzičkim šou-programima u kojima mladi ljudi dobijaju priliku da pokažu šta znaju?

- Ne mislim baš ništa. Nekako je sve ušlo u neku dimenziju koju ja ne razumem. Eto, divno je da se neko seti i mladima pruži šansu, ali da vidimo kakva je to šansa. Gde su pobednici iz "Ja imam talenat"?! Evo recimo u Engleskoj se pojavila Suzan Bojl i imala svetsku turneju. A gde su naši pobednici? Ko ima pravo da mlade ljude toliko potroši, a da nisu sa karijerom ni počeli? Jednostavno se treba zapitati ko je tu ko i šta. Pa gde su ona deca iz "Operacije triumf", gde oni pevaju? Jedino se pojavljuju na petparačkim priredbama, da bi se s njima eventualno bavila žuta štampa. Ja sam im bio gost u emisiji i znam kada su me pitali šta mislim o "Operaciji trijumf" i ko ima šanse da pobedi. Samo sam rekao da je srećan onaj ko izađe normalan.

Piše: Milorad Plazinić

izvor :