Nenad Stekić, interni revizor u Ministarstvu rada i socijalne politike i atletska legenda - Beli čovek koji je umeo da leti!

(Foto: mozzart sport)

Legendarni srpski atletičar Nenad Stekić status sportske ikone u zemlji "šampiona opšteg smera", zvanoj SFRJ, definitivno je zaslužio na predolimpijskom mitingu u Montrealu 1975. godine, kada je skokom u dalj od 8,45 metara, pomerio granice ljudskih moći. Punih pet godina evropski "daljaši" su pokušavali da ga skinu s trona, što im je na kraju i pošlo za rukom. Međutim, rezultat koji je te zvezdane montrealske noći ostvario naš as i dan-danas se tretira kao jedan od najboljih skokova u istoriji "kraljice sportova"

U srdačnom razgovoru za MOZZART Sport, nekadašnji as se rado prisetio svega što je prethodilo tom čudesnom letu i dana slave u kojoj je istinski uživao...

- Možda je još veće dostignuće od toga bilo to što sam tokom svake od tih pet godina imao najbolji sezonski rezultat u svetu. Dakle, 1975. godine sam skočio 8,45 metara, što je bio najbolji rezultat na svetu, 1976. leteo sam 8,32 m, 1977. skočio sam 8,30 i bio najbolji na svetu te godine... Sve u svemu, ovo što su danas Federer i Đoković, nekada sam bio ja – bez lažne skromnosti započeo je priču Nenad Stekić.

Podsetite nas u čemu je bila tajna vaših nezaboravnih skokova?

- Mislim da su najbolji odgovor na to pitanje dali novinari francuskog "L’Ekipa". Oni su napravili analizu 10 najboljih daljaša u tom trenutku i za mene su rekli da imam fantastičnu eksplozivnost, što je osobina koja ne može da se nauči, nego samo radom da se podrži. Bilo je tamnoputih Amerikanaca i Kubanaca, međutim, te godine nisu mogli da me biju, iako su bili brži od mene i bolje skakali iz mesta. Sve predispozicije su bile na njihovoj strani, ali sam ja bio bolji u ključnoj stvari.

Da li je istina kako je babica koja je porodila vašu majku, rekla da ćete sigurno biti sportista, jer ste bili ješniji od ostale dece?

- To je tačno, s tim što postoji još jedna interesantna stvar. Moja pokojna mama Dragica, kada se porodila, pala je i povredila nogu, tako da nije mogla da me doji. Iz tog razloga moja baka Vukosava je s Banovog brda dolazila peške do Višegradske i išla kod dojilja po mleko. Možda i to ima neke veze, ko zna čije sam mleko pio. A-ha- ha...

A da je u vaše vreme bilo modernih tehnologija na polju psihofizičke pripreme sportista, da li bi se možda sasvim približili granici od devet metara?

- Baš sam pre izvesnog vremena razgovarao sa Čedom Šoškićem u TS Srbije i tom prilikom on me upitao kako je moguće da bih ja sa rezultatom od pre 37 godina, pobedio na poslednjim Olimpijskim igrama, pošto je aktuelni prvak skočio 8,31 m, a ja 8,45 m. Jednostavno, bilo je to dostignuće koje je u ono vreme bilo nemoguće prevazići. Doduše, kad uporedite auto iz 1975. i 2012. godine, ustanovite velike razlike. Imajući to u vidu, danas bih verovatno skočio još dalje.

Kako biste prokomentarisali poslednje uspehe naših atletičara? Je l" se to srpska kraljica sportova budi iz dubokog sna?

- To je svakako nagoveštaj boljih vremena i on se javlja periodično, pošto je veoma teško da se šampioni pojavljuju generaciju za generacijom. Uglavnom, sada imamo takmičare koji nešto znače u svetskom vrhu. Dobro, sad ne baš toliko da bi taj vrh i zaposeli. Zasad je i ovo dovoljno. Normalno, potrebno je izgraditi neophodne objekte za što kvalitetniji rad talenata, a ne da neko kaže: "Kako je Stekić pre 30 i kusur godina skločio 8,45?" U redu, samo da sam i ja tada imao optimalne uslove za rad, možda bih skočio 8,70 m, a ne "samo" 8,45 m.

Ponovo stigosmo do tog antologijskog skoka. Jeste li u trenu poverovali u brojku na monitoru stadiona u Helsinkiju?

- Nisam, zato što sam psihofizički bio spreman za skok između 8,20 i 8,30 m. Ipak, rekao sam čoveku koji prekopava jamu s peskom kako mi se čini isuviše kratkom i da ću je preskočiti. On se slatko nasmejao, međutim, kad sam malo kasnije doskočio na ivicu jame, uhvatio se za glavu. Prvo je izašao rezultat u stopama i nisam smeo da se radujem. Vidim daleko sam skočio, međutim, opet sam mislio da nije greška, pa nisam smeo da se radujem kako ne bih ispao glup. E onda prebace sa fita na evropske mere i zasija broj 8,45. I tad nisam smeo da padam u euforiju, nego sam malo sačekao i otišao do merača vetra. Kod njega su se već okupili moji konkurenti i kad sam video da se udaljavaju mrgodnog lica, znao sam da sam skočio evropski rekord. Osećaj je bio neverovatan, pošto takav skok nisam očekivao ni u najluđim snovima.

Pamtite li detalje dočeka na surčinskom aerodromu?

- Kako da ne... Veliki broj ljudi, na čelu sa tadašnjim rukovodiocima, sačekao me na samom izlasku iz aviona. Od tada su me u gradu prepoznavali na svakom mestu, a da su u ono vreme mediji bili kao danas, bio bih megapopularan. Plus sam imao dodatne predispozicije, pošto sam svirao gitaru u jednoj grupi i pojavljivao se na TV i u ulozi muzičara.

Da li vam je na velikom podvigu čestitao i drug Tito?

- Nedugo po završetku mitinga dobio sam njegov telegram, da bih nešto kasnije i upoznao Josipa Broza.

Je l" vam prilikom tog susreta maršal nešto rekao u njegovom karakterističnom stilu, pominjući "majku božju"?

- A-ha-ha... Rekao je baš ovako: "Stekiću, majku mu božiju, kak" si ono skočil"?!"

S obzirom na to da ste uz ogromnu popularnost bili lepi kao glumac, kako ste uspevali da se izborite sa buljukom beogradskih lepotica koje su pokušavale da vam se približe?

- Ovako, one su se trudile, a ja sam morao da bežim! Na moju sreću, mogao sam uvek da ih preskočim, a-ha-ha.

Pomenuli ste gitaru. Da li je postojala opasnost da vas muzika uzme pod svoje?

- Zapravo, više sam pevao nego što sam svirao gitaru. U vreme kad je Bora Čorba bio član Suncokreta, zajedno smo vežbali kod mene u stanu za neki koncert u Domu sindikata. Ja sam nastupio u grupi koja se zvala Naslednici. Sećam se da je po izlasku sa scene moje pevanje pohvalio Goran Bregović. I sve je bilo lepo do moje 18. godine, odnosno do trenutka kada mi je ponestalo para za instrumente. S druge strane, bio sam sve bolji i bolji u atletici, tako da sam bio prinuđen da se opredelim za sport, dok je muzika ostala moja velika ljubav.

Jeste li se nekad pokajali zbog te odluke? Da li su vam sprinterice više donele, nego što bi to uradile trzalice?

- Ranije je atletika bila amaterski sport i nije bilo dozvoljeno bilo kakvo reklamiranje. Tek kasnije su počeli da se javljaju prvi nagoveštaji komercijalizacije, pa smo na mitinzima dobijali neke apanaže. Naravno, bile su to smešne sume u odnosu na ove današnje. Na primer, da sam taj evropski rekord držao od 2007. do 2012. godine, sada bih bio dolarski milioner. Ipak, ne žalim se, pošto smo moja generacija i ja imali neku drugu vrstu uživanja radeći ono što volimo. Šta je novac naspram čiste ljubavi?!

Malo je poznato javnosti šta ste sve radili po završetku karijere. Evo prave prilike da nam ispričate...

- Moj otac Živojin je bio novinar Radio Beograda, zatim dopisnik iz Moskve i kasnije zamenik Vukasa, generalnog direktora televizije. Otac mi je jednog dana rekao da nema ništa protiv moje atletike i skakanja, naglašavajući da fakultet moram da završim. Tu njegovu želju shvatio sam kao direktivu i zato sam diplomirao ekonomiju.

Na kojem poslu ste debitovali?

- Po završetku karijere sam radio kao generalni sekretar AS Srbije, da bih kasnije bio generalni direktor predstavništva jedne firme iz Hrvatske, a potom i iz Slovenije. E potom su me, da tako kažem, vrbovali iz Crvene zvezde i vratio sam se u marketing službu sportskog društva. Ubrzo, 1996. godine, postao sam predsednik SD Crvena zvezda i bio na toj funkciji do 2000. Posle toga sam uplovio u privatni biznis, bavio se konsultantskim poslovima u vezi sa izgradnjom, da bih u najnovije vreme postao interni revizor u Ministarstvu rada i socijalne politike.

(Foto: mozzart sport)

Na koji način obično koristite slobodno vreme?

- Ja sam veoma vezan za porodicu i imam tri ćerke - Zoranu (28), Andreu (19) i Anđelu (16). Iz tog razloga više preferiram porodična druženja, nego neke terevenke i slično.

Da li je kod neke od njih proradio vaš sportski gen?

- Jeste. Srednja ćerka Andrea sa 15 godina bila je brža nego ja u mojim najboljim danima. Ipak, više od atletike volela je kompjuter i, da se pohvalim, bez ičije pomoći naučila da govori i čita korejski jezik. Zavolela je Koreju zbog tamošnjih muzičkih grupa i tako je to krenulo.

Pomenuli ste kompjuter... Kakav stav imate o svim tim "fejsbucima" i "tviterima"?

- Šta da kažem, mislim da je to jedna vrsta pošasti savremenog doba, nešto što ponajviše mlade ljude odvlači od pravog života.

Imate li omiljene restorane u prestonici?

- Moja supruga Jasenka i ja se lepo osećamo u Zapletu na Crvenom krstu, a najlepše se osećamo kad prirodom njenog posla obilazimo svetske modne centre.

Na šta vam liči Beograd kada se vratite?

- Mi smo emotivno vezani za ovaj grad. Međutim, kad se pokrenemo negde izvan, vidimo kako stvari stoje. Kao jedan moj drugar kome je bilo dovoljno da ode do Budimpešte da bi uvideo koliko je Beograd selo. Dakle, tu ne možemo mešati babe i žabe, odnosno emocije s realnim stanjem stvari. Uprkos svemu, Beograd je evropski grad sa brojnim vrlinama i ponekom manom i zato ću uvek biti njegov!

Koliko vremena provodite ispred "malog ekrana TVprijemnika"?

- Daljinski upravljač praktično ne ispuštam iz ruku i što bi se reklo "mitraljiram" kanale u potrazi za sadržajima koji će mi privući pažnju. To najviše polazi za rukom Historiju koji me oduševljava i, podrazumeva se, sportskim prenosima kojih ima u izobilju. Pored atletike, uživam u fudbalskim i košarkaškim utakmicama.

RODILA MAJKA MAJSTORA

Znate li koliko iznosi ovogodišnji srpski rekord?

- Mislim da niko nije preskočio 7,60 metara. Znate kako, za rezultate preko 8,20 važi sistem "rodila majka majstora", dok se za još 20 do 30 centimetara bolji skokovi događaju jednom u 100 godina. Recimo, kao što se rodio Nikola Tesla, pa treba da prođe 200 godina da bi se pojavio neki genije sličan njemu. Ove daljine do osam metara mogu se postići uz dobre treninge, pomoć države i tako to. E sad, veoma bitna stvar je tu i selekcija, kako se ne bi dogodilo da pronađete talenta za skok udalj u njegovoj 16. godini. Automatski znači da su tu omanuli i država i sportski savez. U nekadašnjoj Istočnoj Nemačkoj nije mogao da se dogodi propust prilikom bazične selekcije mališana od pet godina. Tačno su pogađali koje dete gde pripada i zato su osvajali hrpu medalja u svim mogućim takmičenjima.

MESTO MI JE U MINISTARSTVU SPORTA

Zar nije logičnije da ste zaposleni u Ministarstvu sporta?

- Naravno da je logičnije, kako zbog mojih sportskih rezultata i iskustva, tako i zbog završenog fakulteta i još nekih performansi koje imam. Videćemo, nadam se da će se i za mene naći mesto u Ministarstvu sporta, jer mislim da bih mogao dosta da pomognem u novoj konstelaciji snaga koja je nedavno postavljena. Naprosto, smatram da je ministarki neophodan pomoćnik za te bazične sportove, atletiku, plivanje, gimnastiku koji su fundament za sve drugo. Moja uloga bi tu bila veoma izražena.

izvor :

Piše: Milorad Plazinić