Nataša Bajc, direktorka biroa "Urbis Design" - Od projekta kafića u Strahinjića bana do njujorškog "Hiltona"

(Nataša Bajc)

Nije joj teško da u četiri dana zbog poslovnih sastanaka stigne u Boston, London, Beograd, Milano i Rim. Njen arhitektonski biro je vodio velelepne hotelske projekte od Floride i Havaja do Japana i Balija. Radi i po trinaest sati dnevno, ali se trudi da se posveti svemu u čemu uživa. Kreativne izlete pronalazi u slikanju i šivenju.

- Odmah uzimam sve dobre stvari koje mi donosi život. Svoj posao mnogo volim i trudim se da ga ne shvatam kao posao. To je onaj osećaj kada bih klijentu rekla "dala bih ja tebi novac što si me angažovao da ovo radim" – počinje svoju priču za "eKapiju", Nataša Bajc direktorka "Urbis Design"-a, međunarodnog studija za dizajn, sa predstavništvima u Beogradu i Los Anđelesu.

Iza sebe ima više od 150 ugostiteljskih projekata - "Disneyland" Tokio, "Venetian" Las Vegas, "Hilton" Njujork... Put do svih krajeva sveta utabala je iz Los Anđelesa, a sve je krenulo sa beogradskog Senjaka.

Beograd-Los Anđeles-Beograd

Odrasla je na Senjaku, još dok nije bio mesto rezervisano za izuzetno bogate.

- Senjak je ranije bio uspavaniji. Novac nije bio važan. Delili smo ploče, međusobno menjali "firmirane" patike. Slušao se pank. Peca Panker u Knez Mihailovoj kod "Snežane" je bio glavni. Aktuelni su bili demo bendovi. Učestvovala sam u organizaciji koncerata. Radila sam na studentskom radiju od koga je kasnije nastao B92. Izlazili smo u SKC, Akademiju – priseća se naša sagovornica osamdesetih u Beogradu.

Često se igrala u birou svoje majke gradeći put u arhitekturi. Još dok je bila na studijama imala je prilku da se osim u projektovanju oproba i na gradilištu. Prvo gradilište joj je bio kafić "Ipanema", prvi u Strahinjića bana, nesluteći da će od tog dela prestonice postati tzv. "Silikonska dolina".

("Ipanema")

- "Ipanema" više ne postoji, ali je pokrenuo revoluciju u ulici Strahinjića bana. Kasnije sam u maminom birou imala prilike da iznesem svoja projektantska rešenja među starijim kolegama. Jedan od prvih projekata mi je bio izabran od kijenta. Bila je to veoma ambiciozno zamišljena kockarnica u Moskvi, ali projekat nije bio realizovan jer je vlasnik planirani novac izgubio kockajući se.

Posle arhitekture opšte prakse u porodičnom birou i studija na beogradskom univerzitetu, odlučila se da nova iskustva sa suprugom Sašom, koji je takođe arhitekta, potraži preko Atlantika.

- To je bio period tužnih devedesetih kada sam odlučila da odem u Kanadu, pa potom u Los Anđeles. Bila sam primljena na postdiplomske na Kolumbiju, ali sam toliko bila impresionirana tim fakultetom da nisam ni smela da ih pitam za stipendiju. Diplomu postdiplomskih studija sam uzela "99. na "Sci Arc" gde sam dobila stipendiju. Ponosna sam što je ta škola ove godine dobila status najbolje na svetu.

U toku studija u Americi upoznala je način rada tamošnjih biroa za arhitekturu i shvatila da razlika nije samo u inčima.

- Način rada je drugačiji, čvršća je organizacija na projektu, jasnija podela poslova u timu, ozbiljnija odgovornost svakog pojedinako. Imala sam priliku da radim u interesantnim biroima, na primer "Johanson Fain" koji su poznati po soliterima iz filma "Umri Muški".

Kada je završila magistarske studije počela je da predaje na "Sci-Arc" fakultetu, a kao predavač gostovala je i na Cal Poly Pomona, Kolumbiji, UCLA.

Kaže da obožava rad sa studentima, i ističe da je sistem rada kod nas i u Americi veoma različit.

(Hotel "Venetian" Las Vegas)

- Razlika je velika i to ne u kvalitetu studenata i svih nastavnika već u administraciji, rigidnosti, strukturi, načinu rada. "Sci Arc" je avangardna mislilačka škola arhitekture. Tamo se traži novo, sveže, makar i kontraverzno. Traži se učestvovanje u debatama. Kada se napravi laboratorija ideja, nisu sve dobre ali će neka isplivati.

Urbis Design - verzija 8

Dok se Nataša Bajc angažovala na fakultetu i radila uglavnom projektovanje rezidencijalnih objekata zajedno sa svojim prijateljima koji su sada već poznata svetska imena, kao što je Roger Kurath, njen suprug je radio projekte za hotele. Kada je magistrirala pozvali su je iz biroa "Carl Ross", koji se bavio enterijerom za hotele.

- Pošto mi je muž bio u tom poslu, i kako sam nameravala da idem na doktorat, ponuđeni posao je izgledao ko interesantna zabava sa strane, ali se posle 13 godina pretvorio u osnovni poziv. I sada najčešće radim poslove sa hotelima.

Svoju firmu za projektovanje Nataša i Saša su otvorili "99. u Los Anđelesu.

- Jedan deo firme je projektantski koji sam ja vodila. Drugi deo su B2B usluge drugim biroima. Za 12 godina radili smo sa nekima od najboljih dizajnera hotela na svetu. Obnovili smo mamin bivši biro u Beogradu, i radili smo "outsourcing" i pre nego što se taj termin uopšte pojavio kao kategorija. Počeli smo da prebacujemo fajlove u Srbiju, odgovarala nam je vremenska razlika. Kada je šest sati popodne ovde, devet sati ujutru je u Los Anđelesu, tako da kad ovde prestane da se radi tamo se nastavlja.

Nataša Bajc kaže da je u birou "Urbis design" do sada iskustvo steklo oko 500 arhitekata i dizajnera. Mladi ljudi su na taj način, kada nije bilo posla u Beogradu, imali priliku da učestvuju na velikim međunarodnim projektima.

Poslednjih godina biro para Bajc se fokusira na region, međutim, na ovim prostorima nema mnogo posla.

- Problem je što je region mali, možda ja to gledam iz Amerike gde je cilj ceo svet. U Srbiji, a ni u Crnoj Gori, ne postoje hoteli sa pet zvezdica. Radimo na nekim projektima u Srbiji, a sada se izvode radovi u rizortu na Baliju za koji je bio zadužen naš biro.

Naša sagovornica u šali kaže da je njena firma imala različite faze razvoja i da su sad poput "Windows"-a dostigli najbolju verziju "Urbis design 8".

(Hotel "Hilton" Njujork)

I ljubav i posao

Rad u arhitekturi zahteva dosta sati na poslu, tako da Nataša Bajc tvrdi da je velika prednost što sa suprugom Sašom vodi biro.

- Poslednjih godina smo često na putu, tako da ne znam kada bismo se sreli da se ne srećemo u kancelariji. Različiti smo pa se dopunjujemo. On je menadžerski orjentisan, čvrsto je na zemlji. U dizajn karijeri često nam je fokus samo na oblikovanju, ali morala sam da naučim da vodim računa o budžetu, i da budžet ne sme ni za jedan dolar da se promaši. Da nisam imala muža koji vodi računa o vođenju posla bilo bi mi sigurno mnogo teže.

Iako radi i po 13 sati dnevno ističe da ne voli da žrtvuje "pravi život zbog posla".

- Naše dvoje divne dece vidim kao najveći uspeh. Svi danas govore o životnom balansu, ali i tome koliko je odluka potrebno izmeriti da bi se on postigao. Ja sam deo karijere namerno žrtvovala zbog porodice. Kada smo se odlučivali o usmerenju ka B2B uslugama velika stavka je bilo da ne moramo da izdržimo tolika putovanja. Dizajneri koji su u 10% najuspešnijih na svetu putuju bar jednom nedeljno na otprilike tri dana, a to je veliki pritisak na porodicu.

Posao ju je naneo u mnoge gradova sveta. Često nije stigla da ih obiđe jer uglavnom provede samo 15 minuta na ulici, ali kako kaže u šali, pamti da je popila dobru kafu na poslednjem sastanku u Milanu. Obećala je sebi da će turističke posete svetskim prestonicama organizovati u narednih deset godina.

- Od destinacija koje sam stigla da vidim, najveći utisak na mene je ostavila Kina. Kada je moj muž završavao MBA, poslednji semestar je bio u Kini pa sam i ja išla sa njim. Peking i Šangaj nisu ni blizu onog što sam očekivala, znatno su impresivniji. Veoma interesantni su mi bili vozovi, a slična situacija što se tiče razvoja saobraćaja će da se desi i sa avioprevozom. Infrastruktura je fenomenalna, ali svi kod njih kažu da je veliko raslojavanje.

Kreativnost i u slobodno vreme

Nataša Bajc, osim u dizajnu enterijera i projektovanju, kreativnost ispoljava kroz slikanje i šivenje. Iskoračila je i u svet sedme umetnosti u Los Anđelesu radeći scenografiju za dva filma.

(Hotel "Disneyland" Tokio)

- Treba mi kreativnost na način koji mi potrebno da spavam. Obožavam pozorište čak sam radila scenografiju za neke predstave. Fali mi ako se ne bavim slikanjem ili ako ne šijem. Volim modu, sama kreiram odeću za sebe. Tkanine me zanimaju i u tehničkom smislu. U poslednje vreme me zanima japanska tehnika - šibori koja je jedna vrsta manipulacije materijala. Bio je besplatan kurs te tehnike u Japansko-američkom muzeju ali mi nije odgovarao termin – kaže naša sagovornica i dodaje da će se prijaviti već na sledeći šibori kurs.

Za nju su izlasci vikendom savršen način da se oslobodi od stresa. Sa tri drugarice se odlično provede u beogradskim klubovima.

- Kada sam u Beogradu nas četiri cice izlazimo petkom i subotom. Ne slušamo narodnjake pa to utiče na izbor mesta. Kada je moja generacija školovala muzički ukus, tada nije bila eksplozija turbo folka. Godinama nisam slušala tehno, ali mi je u poslednje vreme interesantan.

Primećuje da ljudi u Srbiji ne cene različitost i otvorenost. Razlog vidi u tome što se živi sporije, što najčešće ljudi ne putuju zbog posla tako da ne dolaze u kontakt sa različitim kulturama.

Osim na srpskom i engleskom, sa klijentima se sporazumeva i na ruskom i francuskom, ali se šali da može i da "mulja".

- Engleski sam počela da učim veoma rano. Ima nekih reči koje znam na engleskom a ne znam na srpskom. Na primer, imam stolarsku radionicu u okviru biroa, i sve alate znam na engleskom, ali ne na srpskom. Filozofiju sam naučila na engleskom, tako da je teško pratim na srpskom.

Kao recept za uspešan biro navodi da mora da ima tri karakteristike – da bude "global, knowledge based and specialized".

Suzana Obradović