Srđan Jovanović, glumac - Svoga posla gospodar

(Srđan Jovanović)

Marketing služi da te ubedi da moraš da imaš neki proizvod bez kojeg je čovečanstvo živelo hiljadama godina, inače je tvoj život besmislen. "Ovo, jednostavno, morate imati: otklanja najupornije mrlje, štiti od sunca, usporava starenje, regeneriše vašu kosu, daje svežinu vašem licu, upija i do 40 odsto više tečnosti, sprečava karijes, otvara apetit, pojačava erekciju, rešava stomačne tegobe, zaustavlja krvarenje, popravlja raspoloženje, ublažava bol, kuva bez vode, prži bez ulja, topi kilograme, sa dodatkom aloja vere, na bazi veštačkog bilja... Ukoliko poručite odmah, možete osvojiti letovanje za dvoje, skuter ili televizor. Ovo, jednostavno, morate imati!"

I kada kupiš ono što će ti život učiniti kvalitetnijim, pokušaj da odgovoriš na pitanje – jesam li sada zadovoljniji? Jesam li našao smisao života u "draj kukeru", ulošcima, pivu, preparatima, kolima na solarni pogon... Ili sam previše gledao televiziju... Da li ste u ovoj dajdžestiranoj reklami prepoznali našu svakodnevicu?

Nju je prepoznao i mladi glumac Srđan Jovanović i ukomponovao je u svoju najnoviju stend-ap komediju "Privid života", premijerno izvedenu krajem juna na čuvenom Lent festivalu u Mariboru. "Sastavio" ju je od svih onih nemogućih svakodnevnih pojava koje nas sprečavaju da živimo normalan život, koje nas guše, maltretiraju, a bez kojih, opet, nikako ne možemo. One jesu suva realnost, ali i naš pokušaj da joj umaknemo.

Ohrabren uspehom i dugim životom svoje prve stend-ap komedije "Grupna terapija" Srđan Jovanović se upustio u novu avanturu beleženja svega što nam se događa i pretočio ta zapažanja u smešan opis naše zbilje. Negde još u ranim danima svoje umetničke karijere znao je da će njegova glumačka vokacija biti baš stend-ap komedija, posebna teatarska forma koja svoje začetke beleži pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka u SAD i Engleskoj kao neka vrsta prologa u tada popularnim vodviljima, ali sa korenima još iz doba Šekspira i dvorskih luda.

Pomno je pratio dosetke Lenija Bruksa i Edija Marfija, glumaca koji su bili i autori duhovitih tekstova i sam se upustio u avanturu pozorišne forme kojoj je sam svoj majstor, spreman da prihvati rizik neuspeha, ili, možda, da pobere lovorike ukoliko stvar prođe.

– Tema svih stend-ap komedija, pa time i mojih, jeste svakodnevni život, sva ona događanja kojima smo svedoci, a poseban naglasak je na aktuelnim političarima, apsolutnim "zvezdama" naše svakodnevice. Način na koji ih predstavljam mora da bude smislen, da tačno odražava njihove osobine i metode kojima upravljaju našim životima – kaže u razgovoru za Ekonometar Srđan Jovanović.

– Ovi naši jesu, na neki način, specifični, ali, zapravo i nisu. To vidim po reakcijama publike i izvan granica Srbije, gde odlično razumeju moju priču, bez jezičkih ili ideoloških barijera. Onaj esencijalni život koji čini stend-ap komediju je manje-više svuda isti.

Svoju prvu stend-ap komediju "Grupna terapija" Jovanović je pre tri godine, na poziv slovenačkog producenta Slavka Škvorca, izveo na Lent festivalu u Mariboru, gradu koji je ove godine proglašen za evropsku prestonicu kulture.

Reakcija publike bila je istovetna beogradskoj u Bitef Art Kafeu, gde je "Terapija" imala svoju premijeru i potom niz uspešnih izvođenja. U nekadašnjoj najzapadnijoj jugoslovenskoj republici Jovanović je imao više od 50 nastupa i uvek je odgovor publike bio pun pogodak, što je autoru najbolji indikator da li je pogodio metu.

– Dobra osobina stend-ap komedija jeste što one nemaju čvrstu formu u smislu "zacementiranog" teksta, već mogu da se menjaju, dopunjuju aktuelnim događajima i ličnostima, što ih čini dinamičnim i uvek svežim – dodaje Jovanović.

– Tako one vremenom trpe promene koje treba dobro upakovati u sat i po, koliko obično traju i drže koncentraciju publike. Zgodne su i zato što ne zahtevaju velike prostore, mogu se igrati u malim klubovima ili restoranima, što sam ja u početku i činio. Podjednako je dobar osećaj i kada povratna informacija iz gledališta stigne od pedesetak ljudi, kao i od 1.200, koliko ih je bilo u Skoplju, na Večeri balkanskog stend-apa.

Da je "grupna terapija" neophodna i gledaocima širom bivše Jugoslavije, ali i našim ljudima u dijaspori, potvrdila su mnogobrojna gostovanja Srđana Jovanovića po regionu i Švajcarskoj.

– Zanimljivo je da svi istovetno reaguju na iste delove "Terapije". Slovenci izuzetno vole da vide kako izgledaju viđeni očima Srba i nepogrešivo prepoznaju našu stvarnost kao svoju. Kod njih jeste država uređenija, ali je svakodnevica tzv. običnih ljudi gotovo ista – kaže naš sagovornik.

Pitamo ga od čega "pravi" svoje komedije koje moraju da odražavaju realan život, ali predstavljen na duhovit način, što jeste dvostruka odgovornost za jednog čoveka, istovremeno i autora teksta i njegovog tumača.

– Pravim ga od naše svakodnevice. Ideja nekada "klikne" usred duboke noći, nekada na neobičnim ili običnim mestima gde se živi život. Dešava se da neka situacija, naizgled beznačajna, postane dobar sastavni deo stend-apa – kaže Jovanović.

– Važno je da celu tu priču publika prepozna i da mi smehom uzvrati repliku. Zato uvek sa sobom nosim blokče i olovku i zapisujem sve ono za šta procenim da će biti dobar deo naredne priče. Važno je da se kaže da stend-ap nije puko zabavljanje društva, već odgovorna umetnička forma koja onome ko je izvodi daje prilično veliku moć, ali i odgovornost da ne povredi nikoga, samo da na duhovit način podvuče ono što čini naš životni milje.

Iako, s jedne strane, pisanje i izvođenje stend-ap komedija čini okosnicu glumačkog života Srđana Jovanovića, on je, s namerom da izbegne najveće prokletstvo glumačke profesije, čekanje uloga, deo svoje stvaralačke energije usmerio prema preduzetništvu.

Pre dve godine osnovao je producentsku kuću indikativnog naziva "Give me money production" (Daj mi pare produkcija), registrovanu za kinematografiju, video i audio proizvodnju, u kojoj je "Katica za sve", osnivač, vlasnik, direktor, jedini zaposleni... Preko svog umetničkog preduzeća snimio je DVD predstave "Grupna terapija", ali i naplaćuje honorare od mnogobrojnih poslova u kojima koristi svoje glumačko umeće.

– Pozajmljivao sam glas likovima iz brojnih crtaća, snimio više od 60 drama za Radio Beograd i TV reklame za mnoge proizvode, za Vip, banke, Grand kafu, čije sam i zaštitno lice. Izbor je moj, ja sam svojevoljno iz formalno umetničkih prešao u preduzetničke vode. Istupio sam iz članstva Udruženja dramskih umetnika, jer je tu malo šta ostalo od zaštite i brige za umetnike. Mislim da sam odabrao dobar put, zavisim samo od sebe i svog rada. Odavno sam napustio san o velikoj ulozi Hamleta koja mi je, nekada davno, bila vodilja prema glumačkom pozivu. Shvatio sam da više ne moram da budem glumac koji čeka posao i ulogu života, već čovek koji će sam sebi pronaći način da porodici obezbedi egzistenciju i pristojan život. Verujem u svoju energiju i najviše je čuvam za, nadam se, još mnogo budućih stend-ap komedija.

Nije li odlukom da se prepusti samostalnosti u ovako rizičnom zanimanju stavio svoj profesionalni i lični život u kontekst neizvesnosti? Šta su dobre, a šta loše strane principa "biti svoj gazda"?

– Ukoliko je glumac zaista dobar, stvar je mnogo lakša. Angažmani su, ako ne sigurni, onda barem izvesniji. Kada je reč o našoj sredini, glumci i te kako osećaju posledice ekonomske i društvene krize. Postali smo potpuno nezaštićena kategorija stanovništva, poput mnogih i to nas nikako ne čini nekakvom "elitom", kako se nekada smatralo. Ja lično, odložio sam umetnost za neka bolja vremena i priklonio se samozapošljavanju, uz sve njegove rizike i iskušenja. Glumac "na plati" danas i ovde je čovek sa malo slobode, malo posla i malo para. Ja to sebi nisam mogao da dozvolim, pa ću se boriti kako znam i umem. To, naravno, ne znači da ću prihvatati posao po svaku cenu samo ako je dobro plaćen. U njemu mora da bude vidljiva kreacija i umetnička vrednost, makar on bio i TV reklama. Ja moram da joj dodam umetničku dimenziju da bi ljudi verovali proizvodu ili usluzi koju reklamiram. Ali, prvo ja sam moram da verujem u ono što predstavljam – ističe Srđan Jovanović.

Pitali smo ga i kako miri svoje profesionalne obaveze s porodičnim, s obzirom na "nepostojanje" radnog vremena i ustaljenih dnevnih poslova.

– Gluma je izuzetno stresna profesija, a svaki izlazak na scenu podsvesni je strah od neuspeha. Sve dok ne stupim pred publiku molim neku višu silu da se predstava otkaže. Ali, prve reakcije ljudi ispred mene odagnaju sve te bojazni. Dok, pak, spremam predstavu moram da budem sam kako bih je izbrusio na način kojim ću biti zadovoljan. Pošto mnogo putujem, automobil mi je često i kancelarija i pozornica na kojoj dovežbavam ulogu. S druge strane, činjenica da nemam klasično radno vreme omogućava mi da provodim dosta kvalitetnog vremena sa dvogodišnjim sinom Strahinjom, zbog izuzetnog šarma – glumcem u nagoveštaju.

- Mali dobro zna šta hoće i ima način da do toga dođe. Do oktobra, kada će stend-ap komedija "Privid života" biti na redovnom repertoaru Zvezdara teatra, Srđana Jovanovića čeka još mnogo profesionalnih obaveza. Pre svega susret sa starom publikom na tradicionalnom stend-ap Lent festivalu u Mariboru, zatim gostovanja po regionu, gde će naša stvarnost biti i te kako dobro shvaćena kao nešto što se ne događa samo drugima.

Opasne lutke

Srđan Jovanović je, poput mnogih poznatih i manje poznatih imena domaćeg glumišta, svoje prve korake u sferi umetnosti načinio u legendarnoj dramskoj grupi Bate Miladinovića. Rešen da postane glumac zbog slave i para opredelio se za profesiju koja će mu, viđena očima đaka osmog razreda, do 25. godine doneti, u najmanju ruku, ulogu Hamleta. Sa 17 je upisao Pozorišnu akademiju, a profesionalni debi doživeo je kao student ulogom policajca u "Operi za tri groša", kultnog Ateljea 212. I posle diplomiranja ostajao je na časovima glume u ovom pozorištu, ali i na svojevrsnim lekcijama života u ništa manje poznatom klubu teatra u Svetogorskoj ulici.

Za ulogu u predstavi "Lutka sa naslovne strane" Pozorišta na Terazijama nagrađen je na Danima komedije u Jagodini. Paralelno je tumačio uloge u oba pozorišta, najčešće sa pokojnim Milenkom Zablaćanskim koji je u mlađem kolegi prepoznao talenat za imitaciju. Svoje umeće pokazao je u popularnom lutka-serijalu "Nikad izvini", gde je svoj glas i gestove "pozajmio" tada najinspirativnijem Slobodanu Miloševiću, ali i nizu drugih "vedeta" ondašnje političke scene. Bio je važan deo ekipe koja je snimila animiranu seriju
"Parobrod Srbija", ali i deo glumačke postavke u "Henriju IV" i još nizu predstava.

Otkrivanje talenta za pisanje i izvođenje komedija koji mu je podsticao Zablaćanski i saradnja sa Srđanom Miletićem od kojeg je dobijao veliku profesionalnu pomoć, sve mu je više gasilo želju za Hamletom, a povećavalo svest o značaju novca, tako da se okrenuo, kod nas, relativno novoj formi pozorišta u kojoj je pronašao sebe u ulozi svojevrsnog ukazivača na našu svakodnevicu.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Ekonometar". Poziv na pretplatu www.nirapress.com )