Anđelija Vujović, manekenka i glumica - Hevimetal modna ikona

(Foto: mozzart sport)

Jedna od najlepših i najpoznatijih srpskih manekenki za MOZZART Sport priča o odrastanju u Africi i Americi, izazovima na koje je naišla u Japanu, svetskom džet-setu i tome kako se snašla u ulozi glumice

Pri prvom susretu s Anđelijom Vujović, jednom od najlepših i najuspešnijih srpskih manekenki, prosto je nemoguće oteti se utisku da je sve ono što je čini posebnom kako u stilskom, tako i u duhovnom smislu, zapravo rezultat njenog interesantnog odrastanja. Ukratko, Anđelija se nekako uvek u pravo vreme nalazila na pravom mestu. Do pete godine živela je u Africi, četvrtu godinu srednje škole završila je usred ere grandža nigde drugo do u kolevci tog pokreta - Sijetlu, a dvadesete je provela na pistama modnih centara poput Milana, Barselone, Madrida, Atine, Tokija, Osake. Kroki uzbudljivog života ove modne ikone na prvi pogled odista deluje kao bajka, no ona nam odmah na početku razgovora otkriva da i nije sve bilo tako lako kako na prvi pogled izgleda:

- Najponosnija sam na sebe što sam sama uspela da izgradim ime i prezime u ovom poslu. I onda kada mi je bilo najteže, svaki novi posao radila sam s osmehom na licu. Nikada nisam bila opterećena time da li ću nešto postići. Od samog početka sam se bavila manekenstvom s bezgraničnom ljubavlju, uživajući u svakom trenutku. Činjenica da mi nikada niko nije pomogao samo je učinila da uspeh koji sam ostvarila u poslu kojim se bavim bude još slađi - počinje razgovor s nama harizmatična manekenka, koja je nedavno svojim uspesima dodala još jedan, možda kako kaže i najvažniji - diplomu menadžmenta na Londonskom univerzitetu.

Na jesen je čeka snimanje filma "Plava krv" pod režiserskom palicom Maje Uzelac, a o skorašnjem boravku u Hongkongu čitaćemo, otkriva nam, u kolumni koju piše za modni magazin Gracija. Pri svakom novom pogledu na Anđeliju zaključujemo da će, s kojim god pitanjem da otvorimo intervju, jedno svakako biti nezaobilazno: Kako održava savršenu manekensku liniju? S osmehom na licu, kao da su je i ranije pitali tako nešto, iz stopa odgovara:

- Bavim se fitnesom, ali više zbog održavanja izvesnog energetskog nivoa, nego zbog linije. Imam sreće da se ne gojim lako. Ako i variram u kilogramima, onda je to kilogram gore-dole, ne više od toga. Inače, u fitnes klubu gde treniram baš spartanski vežbamo i to mi savršeno odgovara.

A kako stojite sa sportovima? Da li je istina da ste jedno vreme veoma dobro igrali tenis?

- Moj otac je sjajno, doduše amaterski, igrao tenis, te me je kao devojčicu upisao u školu tenisa na Partizanovim terenima. Bilo mi je 11-12 godina i sećam se da su mi govorili da sam dosta dobra. No, ja sam jednostavno imala afinitet ka nekim drugim stvarima.

Imate interesantnu životnu priču. Do pete godine ste živeli u Africi. Čega se sećate iz tog perioda?

- Sećam se pustinje u Libiji u kojoj sam provodila mnogo vremena prateći tatu na posao. Mislim da iz tog perioda "vučem" ljubav prema pustinji. Kada god otputujem u Tunis, bez obzira što sam pet puta bila na čuvenoj turi po Sahari, opet uzmem tu turu samo da bih sela na dine... To mi veoma prija. Iz perioda kada smo se preselili u Zambiju sećam se Viktorijinih vodopada, egzotične botaničke bašte, gigantskih insekata kojih sam se baš plašila i druženja s crnačkom decom iz komšiluka, koja su me stalno zvala da jedem s njima. Inače, pošto tamo u to vreme nisu mogle da se kupe čokolade, tata mi ih je nabavljao specijalno iz Švajcarske. A ja sam s druge strane uspela da uspostavim specijalnu vrstu robne razmene sa svojim komšijama. Imala sam običaj da im preko ograde prebacim celu čokoladu od 100 grama u zamenu za po jednu đinđuvu. Tako sam u rekordnom roku ostajala bez ijedne čokolade s utehom u obliku skromne ogrlice od nanizanih đinđuva. Mislim da sam tada shvatila da sam loš trgovac. Sećam se i da smo kratko vreme imali malog tigra u dvorištu, kojeg smo čim je malo poodrastao odneli u zoološki vrt.

A onda se s porodicom vraćate u Beograd i to u žestoki kraj - Dušanovac?

- Dušanovac je oduvek bio poznat kao "opasan" kraj, međutim ja sam zaista imala divno i bezbrižno detinjstvo. Iako su u moju školu "Maksim Gorki" išli i neki, uslovno rečeno, opasni momci, bila sam uvek zaštićena, jer sam svima pomagala na pismenim zadacima... Sećam se da su me svi voleli, a najsmešnije mi je bilo što bi ko god da onako uzgred opsuje, obavezno dodavao: "Izvini, Anđelija!" Kasnije su došli izlasci na "Mašinac" i to petkom i subotom na hevi-metal veče. Nosila sam "levis 501", čizme "komando" i "vijetnamke". Bile su to godine u kojima sam se, kao uostalom i većina tinejdžera, stilski još uvek tražila. No, ono što je ostalo iz tog vremena su moji omiljeni bendovi kojima se i danas rado vratim, a među kojima primat bez premca drži Sepultura.

Četvrtu godinu ste završili u Americi. Kako je izgledalo iz Beograda devedesetih otići u Sijetl?

- U Ameriku sam otišla sa 500 dolara u džepu za godinu dana, a iza sebe sam ostavila sav užas koji je sa sobom nosila Srbija devedesetih - rat, sankcije, plate od dve marke... U Sijetlu sam bila u divnoj porodici. Uvek ću pamtiti naše izlete vikendom. Svi bismo se skupili i išli motornim čamcem da lovimo ribu, krabe i kopamo školjke po okolnim ostrvima. Sijetl se, inače, nalazi na Pacifiku, u predivnom Puget zalivu... Završnu godinu sam upisala u državnoj srednjoj školi i moram da kažem da mi se veoma svideo američki princip prema kojem vas, ukoliko ste dobri u nečemu, obavezno pohvale motivišući vas da budete još bolji. Mislim da sam veliki deo samopouzdanja stekla upravo u ovom periodu života. Bila sam najbolji đak u školi. Maturski rad na temu "Španska inkvizicija" odbranila sam sa 1.000 poena, što nikom pre mene nije pošlo za rukom, pa su me na hodniku, onako u čudu, zaustavljali čak i prvaci ne bi li mi čestitali.

Smatrate li se srećnom što ste usred ere grandža imali priliku da živite baš u Sijetlu, kolevci tog pokreta?

- U to vreme sam slušala isključivo hevi-metal, te sam, nažalost, propustila mnoge dobre stvari jer tvrdoglavo nisam htela da obratim pažnju ni na koju drugu, pa tako ni na grandž muziku. Žao mi je što sam ’93. propustila legendarni koncert grupe Pearl Jam u Sijetlu. Sećam se da su ljudi četiri dana kampovali ispred stadiona ne bi li kupili ulazinice koje su bile rasprodate za nepuna tri sata... E u toj atmosferi meni ponudi drug, čiji je rođeni brat bio nabolji prijatelj Edija Vedera (pevača grupe Pearl Jam, prim. aut.) karte za bekstejdž i ja ih onako nonšalantno odbijem! Inače, u moju školu je išao Lejn Stejli, pevač gupe Alice in Chains, a sestra drugara koji je sedeo pored mene bila je udata za Krisa Kornela iz benda Soundgarden.

Kada ste odlučili da uđete u svet manekenstva?

- Volim da kažem da sam oduvek znala da ću se baviti manekenstvom. Moja mama je na svoju majku nasledila smisao za modu, te se sasvim prirodno ta ljubav i kod mene javila. Odmalena sam bila okružena Burdama i britanskim Vogovima. Sećam se da sam, pažljivo ih listajući, razmišljala: "E ovim ću jednoga dana da se bavim." S druge strane, nekako sam se rano navikla na škljocanje fotoaparata, jer me je tata baš mnogo fotografisao. Nedeljno su i po dva filma "odlazila" na mene, tako da danas imam sjajnu zbirku fotografija na kojima je bukvalno zabeleženo moje odrastanje.

No, zbog previranja u zemlji, tek u dvadeset i prvoj počinjete da se zaista bavite manekenstvom?

- Kada mi je bilo 16 godina, počeo je rat, krenule su sankcije, a pošto nije bilo kompjutera, nisam imala kome da napišem pismo ili pošaljem fotografije, te sam sačekala trenutak kada se zemlja prvi put otvorila, a to je bilo tek ’96. Imala sam 21 godinu i prva agencija koja je došla u Beograd odvela me je u Milano. Bila je to agencija Fashion, za koju su u to vreme radile Jasmin Gauri, Helena Kristensen i prvi "ružni" model u to vreme, čuvena Stela Tenant. Kada sam stigla u agenciju, shvatila sam da sam jedina tamo koja ima toliko godina i da niko ne obraća pažnju na mene, jer su aktuelne devojke od 14 godina. Bilo mi je vrlo teško na početku, jer sam zbog društvenih previranja propustila zlatne godine za bavljenje manekenstvom. No, vrednim radom i upornošću sve sam nadoknadila. Ni za čim ne žalim i mislim da sam ostvarila sjajne prilike u Milanu, Barseloni, Madridu, Atini, Tokiju, Osaki...

Najlepšim periodom u karijeri, međutim, smatrate rad u Japanu?

- Istok je po meni Meka modnog sveta! Ono što mi se u ovoj eri globalizacije posebno sviđa jesu japanski butici, jer za razliku od drugih svetskih butika imaju drugačiju ponudu. Fascinirana sam japanskom šarenom uličnom modom i raznovrsnošću pokreta s određenim stilovima oblačenja po kvartovima. Tamo se devojke i mladići oblače kao da svakog dana idu na maskenbal. Stoga ne čudi što sam baš u Japanu naučila da se igram s odećom. Inače, Japanci su izuzetno vredni i odgovorni. Ako vam se pruži prilika da tamo radite, sve se posle toga nekako promeni. Naučite se beskrajnom strpljenju, uvažavanju i trpljenju. Sećam se, napolju minus 10, a ja se u nekom parku slikam u kupaćem kostimu! Nijednog trenutka jednostavno nije smelo da se primeti na mom licu kako se osećam. E za tako nešto vam je zaista potrebna neviđena moć volje.

(Foto: mozzart sport)

Oprobali ste se i kao glumica. Igrali ste u čak četiri serije "Šta mi spremaš", "Idealnim vezama", "Servisarijama" i "Mile protiv tranzicije". Čiji savet sa snimanja nećete zaboraviti?

- Možda Marka Nikolića, koji mi je ukazao na to da manje mlataram rukama kada govorim, a-ha-ha. Izuzetna čast mi je bila da radim i sa Zoranom Cvijanovićem i neizmerno duhovitim Borisom Komnenićem.

DRUŽENJE S KORTNI LAV

- Nekoliko dana pošto se ubio Kurt Kobejn, zvalo me je društvo da idemo u njegovu kuću, kod Kortni Lav. U tom trenutku mi to nije delovalo zanimljivo, pa sam ih odbila. Sad mi je žao što sam to propustila... Posle su mi pričali kako je Kurt držao čuvenu MTV nagradu na WC šolji. Čak su mi i to rekli na svoje insistiranje, jer mene ništa vezano za grandž muziku u to doba nije interesovalo. Ja sam gledala kako da stignem na koncerte Metalice, Pantere, Sepulture.

ĆASKANJE S TUPAKOM

- Iz svetskog džet-seta na mene je ubedljivo najjači utisak ostavila Paloma Pikaso. Upoznala sam je na Tifanijevoj reviji za nakit koji je dizajnirala. Paloma je retko elegantna, lepa i otmena žena. Inače sam ’96. sasvim slučajno upoznala i čuvenog repera Tupaka Šakura i to na reviji italijanskog dizajnera Romea Điljija u Milanu. Tupak je bio zvezda večeri, a najsmešnije od svega je bilo to što nisam imala pojma ko je on, nego sam, onako oduševljena kako je Romeo Đilji obukao njega i njegove telohranitelje blizance, ušla s njim u neobaveznu konverzaciju. Sećam se da smo svi sa revije sedeli zajedno i da me je on, između ostalog, pitao i da li se u mojoj zemlji sluša rep muzika... Jedva sam uspela da mu odgovorim da se sluša, jer su me pozvali da popravim šminku. Kada sam se vratila, pritrčao mi je jedan od manekena sav usplahiren i pitao me: "Znaš li sa kim si upravo razgovarala?" Rekla sam mu da nemam pojma, na šta mi je on objasnio da je to reper koji peva čuvenu pesmu California Love. Iako sam slušala hevi-metal, ta mi se stvar sviđala, tako da sam tek onda shvatila o kome se radi.

Autor: Katarina Vuković

izvor :