Vladimir Aleksić, glumac - La dolce vita

(Foto: mozzart sport)

Zaobilazni put priznanja u sopstvenoj sredini, kojim je išao Vladimir Aleksić, proživelo je i proživljava mnogo naših sunarodnika. Mladi, talentovani glumac za MOZZART Sport priča kako ga je prvo prihvatila pozorišna scena u Italiji, da bi tek onda i u rodnoj Srbiji postao prepoznatljivo lice zahvaljujući TV šou "Ja imam talenat", ali i ulozi legendarnog Radovija Koraća

Vraški je bilo teško realizovati intervju sa Vladimirom Aleksićem, sve popularnijim prestoničkim glumcem koji je prepoznatljivost u širokim narodnim masama tekao u velikom stilu i to kao voditelj veoma gledanog šou-programa "Ja imam talenat" koji uskoro ulazi u četvrtu sezonu prikazivanja. Jer, ako se za nekoga može reći kako je svetski putnik koji ima privilegiju da vodi sladak život, onda je to svakako riđokosi Zrenjaninac kome Beograd u poslednjih desetak godina služi kao baza za planetarna pozorišna osvajanja.

Strpljenje se na kraju isplatilo i reporterska ekipa MOZZART Sporta sa Vladimirom se družila u ambijentu SC "Milan Gale Muškatirović" u kome on, kad je u srpskoj prestonici, svakodnevno brusi formu za brojne profesionalne izazove koje je vremenom natovario na svoja široka plivačka pleća...

- Moja putovanja su produkt saradnje koja već 10 godina traje sa italijanskim pozorištem "Motus". Sasvim slučajno sam postao deo njihove trupe, tako što smo se upoznali posle jedne predstave Sonje Vukićević koju smo igrali u Bolonji. Naime, prišao sam u pozorišnom restoranu stolu za kojim je sedeo reditelj sa devojkom i dvoje glumaca da bi ih pitao gde se izlazi u Bolonji. Na kraju smo zajedno izašli u grad, družili se tu noć i zgotivili. Normalno, ostali smo u kontaktu – kaže Vladimir Aleksić na početku razgovora za MOZZART Sport.

Čija je bila inicijativa da im se pridružiš i na "daskama"?

- U jednom momentu Italijani su došli na ideju da u predstavu ubace stranog glumca i tako je sve počelo. Tada nisam imao jasnu sliku o njima, ali vremenom su postali najpoznatije savremeno italijansko pozorište. Savremeno, ne toliko u smislu da je avangardno, nego zato što tretiraju savremene teme, puno koriste video u predstavama itd. Sa Italijanima sam gostovao 2005. godine na BITEF-u.

Je l’ bilo muke sa učenjem jezika?

- Na početku im je baš trebao stranac i sve je išlo preko transkripcije, da bih vremenom progovorio i na italijanskom. Danas već imam agenta, a pre dva meseca sam dobio i italijansko državljanstvo.

S kojim predstavama u poslednje vreme osvajate publiku?

- Reč je o dve predstave koje su inspirisane delima o Antigoni. U prvoj se radi o odnosu Antigone, Kreonta i pobunjenika, dok je u drugoj akcenat na aktuelnoj krizi u Grčkoj, pobune i ostalo. Te dve predstave su veoma uspešne i da ne bilo da sam sebe hvalim, reći ću da smo pobedili na festivalu u Njujorku. Od tada svuda putujemo.

Kuda svuda?

- Prokrstarili smo celu Evropu, bili u Argentini, Australiji, Skandinaviji i trenutno se spremamo za put u Montreal.

Au, pa ti si češće u avionu od Novaka Đokovića?!

- A ha, ha, možda, samo što on leti u biznis, a ja u ekonomskoj klasi.

Bez šale, ti si unikatni dokaz kako iz zemlje Srbije talentovan čovek može da ostvari inostrani transfer iako nije fudbaler, košarkaš ili odbojkaš...

- Jeste tako i, kao što rekoh, sve se odigralo na sasvim slučajan i spontan način. Danas te ljude doživljavam kao svoju porodicu.

Primećuješ li dozu ljubomore kod ovdašnjih kolega?

- Moglo bi se reći da zavide, samo u pozitivnom smislu, zato što s mojom pozorišnom trupom dosta putujem po svetu. Sumnjam da ispoljavaju ljubomoru zbog nekih drugih stvari.

Sećaš li se dana kada si sebi i drugima kazao: "Ja imam talenat za glumu"?

- Pre nego što sam krenuo u školu stalno sam pred familijom izvodio neke priredbe, imitirao, recitovao pesme. Definitivnu odluku da postanem glumac doneo sam u petom razredu, za vreme učešća u dramskoj radionici koju je vodila Dušica Žegarac. Kasnije sam u srednjoj školi pohađao časove u dramskoj radionici "Centar" zajedno sa drugaricom iz klupe, danas koleginicom, Nadom Šargin. Super je bila ta ekipa koja je iznedrila brojne muzičare i umetnike.

Kada si se odvažio da polažeš prijemni na Akademiji?

- U trećem razredu srednje škole i odmah su me primili na novosadski FDU, kod sjajnog profesora i glumca, sada na žalost pokojnog, Pere Banićevića. Diplomirao sam 1999. i počeo da radim u Zrenjaninu i Novom Sadu, posle čega su se pojavili Italijani. Istovremeno sam dobijao uloge u pozorištima "Ateljeu 212", "Duško Radović", "BDP-u" i "BITEF-u". Odnedavno ponovo radim u "Centru za kulturnu dekontaminaciju" u drugoj predstavi koju u životu režira Jovan Ćirilov i koja je rađena po Krležinom putopisu "Izlet u Rusiju".

Na koji način ti se dogodio šou "Ja imam talenat"?

- I to je bio splet slučajnih okolnosti. Devojka koja je radila u organizaciji šoua, gledala me u jednoj predstavi i producentima me predložila za voditelja. Ivanu sam znao od ranije na zdravo-zdravo, ali smo sada super prijatelji. Uglavnom, imali smo probu i pokazalo se da možemo odlično da funkcionišemo.

Kako si se pripremao, jesi li gledao kako to rade engleski voditelji?

- Svakako, odgledao sam sve njihove emisije i ustanovio da oni to rade na vrhunski način. Moram da kažem kako sam na početku, pošto sam glumac a ne voditelj, malo više imitirao Engleze. Ubrzo sam se opustio kad sam shvatio koji je cilj i poruka programa ili što bi mi glumci rekli, kad sam shvatio gde je levo-gde desno. E, onda smo počeli da radimo po našem, onako kako nama prija, posle čega smo od producenata dobili slobodu da budemo autori najava.

Više puta si vodio provokativne dijaloge sa Ivanom Tasovcem. Je l’ to bilo po scenariju?

- Mnogo ljudi mi je prilazilo s pitanjem zašto sam u nemilosti Tasovca i zašto se ne volimo. Istina je da se Ivan i ja mnogo volimo i super smo drugari, ali smo obožavali da na sceni jedan drugoga peckamo. Zabavno nam je bilo da se takmičimo ko će koga više da "spusti".

Može li se reći da ste svi skupa uživali radeći "Talenat"?

- Naravno, a pogotovo otkako smo počeli da propagiramo lepote Srbije snimajući najavne špice i van Beograda. Ivana i ja uveliko razmišljamo o konceptu za sledeću sezonu.

(Foto: mozzart sport)

Misliš li da posle toliko njih koji su prodefilovali kroz šou ima još talenata vrednih pažnje?

- Uvek ih ima, to nije sporno, samo bih voleo da oni budu raznovrsniji, mada mi nismo Engleska u kojoj se prijavi i do 70.000 kandidata.

U žižu interesovanja javnosti, potom si dospeo kao glavnu junak dokumentarnog filma o Radivoju Koraću. Da li si tu ulogu dobio samo što si visok ili si uzgred i dobar košarkaš?

- Samo što sam visok a ha, ha. Ovako je bilo. Prvo su Gordan Matić i Dušan Ivanović, direktor fotografije, snimili dokumentarni deo filma. Sa Ivanovićevom sadašnjom ženom sam studirao glumu, tako da ga znam. U jednom momentu su shvatili da bi to mogla da bude i dobra igrana priča. Ubrzo su dobili finansijska sredstva od grada i Dušan je predložio da ja glumim Žućka. Odlepio sam od sreće, što bi rekli mladi.

Šta si tada znao o Koraću?

- Znao sam užasno malo. Znao sam da je bio košarkaš, znao sam kako izgleda, da je bio riđ, da je studirao i voleo pozorište. Znam i za Kup "Radivoja Koraća". I ništa više. Radeći film, uvideo sam koliko je bio veliki čovek svog vremena. Razgovarao sam sa njegovim saigračima, drugarima koji su ga poznavali i tokom tih druženja sam video koliko su ga voleli.

Mali broj ljudi zna da je Žućkova majka živa i da ima 101 godinu. Jesi li se upoznao s njom?

- Upoznao sam Žućkovu majku Zagorku pre dva meseca kada je postavljena spomen ploča na zgradi u kojoj je njen sin živeo. Ona živi u Nebojšinoj ulici i komšije joj svako jutro donose "Politiku" koju ona redovno čita. Rečju, to je jedna sjajna žena.

Da li si "tabao" narandžastu loptu pripremajući ulogu i da li si morao još malo da porasteš?

- Podrazumeva se da sam trenirao, a što se tiče visine, u jednoj sceni gde se srećem sa Ivom Andrićem, stao sam na neko postolje kako bi izgledalo da sam puno viši od našeg čuvenog nobelovca. Još je bilo caka, poput one sa nešto kraćim rukavima sakoa, da bi izgledalo da sam jako visok.

Jesi li zadovoljan kako je projekat propraćen u javnosti?

- Mislim da je film medijski izuzetno propraćen, jer su ljudi u startu prepoznali značaj priče o jednom takvom čoveku. Nadam se da će se ubuduće snimati više sličnih priča iz naše istorije koja je puna aktera koji zaslužuju da se o njima zna mnogo više.

Postoji li opravdanje za činjenicu što je dokumentarac o Radivoju Koraću snimljen tek posle nekoliko decenija od njegove smrti?

- Postoji i to u smislu da svi živimo savremeni život i trčimo u sutra i malo kad stanemo i pogledamo za nama, u ono što je bilo juče. A, svi smo učili u školi da je jako bitno poznavati istoriju, da bismo razumeli sadašnjost. Ulazak u Koraćev lik za mene je bio dragocen, jer sam puno naučio o tom vremenu. Zanimljivo mi je bilo što su Žućko i njegova generacija osavremenili Beograd, tako što su donosili ploče "Bitlsa" iz sveta, novu modu, rečju, bili su trendseteri tog doba. Zahvaljujući njima, glavni grad je poprimao novo lice, a pri tom su svi oni bili nenormalno skromni. Zbog svega nabrojanog smatram da bi trebalo uraditi i seriju o Koraću, kao i plejadi genijalnih trofejnih igrača iz tog vremena. Kad bolje razmislim, ta serija bi trebalo da bude urađena u regionalnoj koprodukciji.

Da li si trenirao neki sport?

- Kako da ne, plivanje i to jako dugo. Trenirao sam od drugog razreda osnovne, do prvog razreda srednje škole. Mogu da se pohvalim sa nekih 20-ak medalja. Bio sam majstor za prsni stil. Baš sam bio disciplinovan. Ustajao sam u cik zore, leti i zimi i odlazio na trening. Posle škole bih uradio domaći, malo se odmorio, pa na večernji trening. Dakle, bio sam dobar plivač, ali ne mogu da kažem kako sam baš bio Čavić! Jednoga dana mi je dosadilo da plivam od zida do zida i prevagnula je ta moja ljubav prema glumačkom pozivu. Na moju sreću, dobio sam podršku roditelja da se bavim zanatom od koga mnogi jedva sastavljaju kraj sa krajem ili uopšte nemaju posla. Gluma je jedan krajnje nestabilan posao.

Baviš li se rekreativno plivanjem?

- Uvek kad sam u Beogradu ne propuštam termine na SC "Milan Gale Muškatirpvić" u kome, moram da ih pohvalim, radi sjajna ekipa profesionalaca. Dogodi se da ne preskočim nijedan dan u sedmici. Uz to, plivanje kombinujem sa nekim vežbama u teretani, trčanjem i vožnjom bicikla.

Imaš li neki omiljeni ugostiteljski objekat u prestonici?

- U poslednje vreme to je kafana "Od usta do usta" koji su preko puta "Andergraunda" u prizemlju zgrade, u dvosobnom stanu, otvorila dva momka. Sami spremaju hranu, služe dobro domaće vino i tu se skuplja neko fino društvo s kojim se u principu privatno i družim. Takođe, imam običaj da navratim u kafić "Pastis", kao i u restorane sa kvalitetnim ribljim specijalitetima.

Za koga navijaš?

- Cela familija navija za Crvenu zvezdu i to se kod nas Aleksića izgleda prenosi sa kolena na koleno. Istovremeno, to ne znači da ne umem da se radujem uspesima Partizana na međunarodnoj sceni.

(Foto: mozzart sport)

Odlaziš li u rodni Zrenjanin?

- Moji su se u međuvremenu preselili u Novi Sad, ali bio sam nedavno i to kada sam sa Natašom Marković, Goranom Jevtićem i Anđelikom Simić igrao novu predstavu pozorišta "Vuk". Reč je o komediji koja govori o prvim seksualnim iskustvima. Pozorište je bilo krcato, tako da je to bilo jedno divno, emotivno veče.

Pratiš li i u kojoj meri našu političku scenu?

- Volim da gledam "Utisak nedelje" koji Olja Bećković godinama unazad sjajno radi. Upućen sam šta se dešava, ali ne bih mogao da nabrojim imena svih ministara u prošloj vladi. Generalno, čini mi se da ljudi gube strpljenje, međutim, ja sam uprkos svemu optimista i verujem da ćemo uskoro početi lepo da živimo.

BEOGRAD SE MENJA NA BOLJE

Postoji li nešto što te u startu deprimira kad se iz Italije vratiš u Srbiju?

- Ne. Naprosto, malo su stvari po tom pitanju prenaglašene, jer je potpuno isto kad sletite u Rim i kad sletite u Beograd. Rim je možda malo lepši, međutim, daleko od toga da je naša metropola neki treći svet u odnosu na njega. Jedino što može uvek da me izvede iz takta to su ljudska glupost, bezobrazluk i bahatost u saobraćaju. Ta nevaspitanost me izluđuje. I na kraju, bez obzira na to što mi još uvek ne živimo život koji smo hteli, Beograd se mnogo promenio na bolje u minulih 10 godina i to je fakat.

POVRATAK LJUDIMA

Kada bi se ti pitao koji bi se sledeći projekat tipa dokumentarca o Žućku, radio? Možda Zvezdin put do Barija i Tokija?

- Zašto da ne, to bi bila odlična tema. Samo, pazite, nije tu toliki problem tema, koliko činjenica da takvi filmovi puno koštaju. Na primer, da bi se ekranizovao Zvezdin osvajački put morali biste da snimate po inostranstvu, na brojnim stadionima, pa statisti, ludnica… tako da ta fenomenalna priča iziskuje puno novca. Ipak, vredela bi ta investicija kako bi bar na određeno vreme napustili vreme ajpeda, ajfona, lap-topova, svega što danas otuđuje čoveka i čini ga sebičnim i samodovoljnim i uplovili u neko vreme jednostavnosti, skromnosti i posvećenosti. Suština je povratak ljudima.

izvor :