Bisera Veletanlić, umetnica - Sara Von je htela da me vodi u Ameriku

(Foto: Aleksandar Parezanović)

Nastup legendarne džez heroine Sare Von u Beogradu izazvao je veliko interesovanje. Dolazili su ljudi iz Mađarske, Rumunije, Bugarske... Našla sam se zajedno sa njom na sceni i, kada je čula moj glas, Sara mi je kazala: "Pa šta ćeš ti ovde, hajde sa mnom u Ameriku." Zahvalila sam se na komplimentu i uzvratila pitanjem: "Zašto, kada tamo ima na hiljade pevača koji su bolji od mene?" Počela je da se smeje i glasno uzviknula: "Pobogu, nijedan beli. Beli ljudi ne umeju da pevaju kao ti... zapamti to." Pomislila sam da nije loše biti velika džez zvezda u Americi, ali tada mi je Beograd bio već toliko u srcu da nisam mogla da ga napuštam - započinje svoju ispovest za "Blic nedelje" Bisera Veletanlić.

Svi zajedno u hor

Na lutriji istorije moja porodica je sredinom prošlog veka odlično prošla. Iz vihora i strahota Drugog svetskog rata moji roditelji su izašli čitavi sa dve ćerke. Zagreb je prvi grad koji sam u životu srela, ali detinjstvo sam provela Sisku odrastajući uz svoju sestru i najbolju prijateljicu Senku. Događalo se da se noću probudim i vidim Senku kako sluša neku afričku džez stanicu na bež minijaturnom "telefunken" radio-aparatu. Naši roditelji su voleli da zapevaju, često i u duetu, pa je muzika u našoj kući bila najlepši i najubedljiviji životni začin. Sve četvoro smo pevali u horu Radničkog kulturno-umetničkog društva Rafinerije nafte u Sisku gde je, inače, moj otac bio zaposlen. Nije bilo puno para, ali smo se divno družili na putovanjima po Jugoslaviji o okolnim zemljama. Bez neke naročite presije i obaveze muzika je postala značajan deo mog života, a scena mesto na kojem umem i mogu da delim emocije sa publikom.

Sa pauze za doručak u novi život

Krenula sam u Srednju ekonomsku školu u Zagrebu jer se tada muzika tretirala tek kao divan hobi. Moji su želeli da imam neko regularno dnevno zaposlenje kao i većina prosečnih a srećnih Jugoslovena. Život bez muzike nisam htela da zamišljam pa sam u srednjoj muzičkoj školi učila violinu i solo pevanje. Scenu sam u Zagrebu iznova pronašla na školskim priredbama i igrankama. Prijalo mi je to uzbuđenje sekund pre izlaska pred publiku. Posle mature mama mi je našla posao u Dekanatu na zagrebačkoj Šalati. Baš kao i svaka službenica bila sam uredna i tačna čitavih sedam dana. Nisam mogla ni želela da se pomirim sa idejom da će moj život biti mapiran tom rutinom koju sam proizvela u prvoj nedelji na poslu. Osmog jutra sam stigla na posao, otišla na pauzu za doručak, a zatim i u novi život. Ispunjen muzikom, emocijom, dobrim provodom, ali i rizikom i neizvesnošću.

Majčina smrt emotivni šok

Senka mi je mnogo nedostajala pa sam odlučila da odem kod nje u Beograd. Uživale smo zajedno i često bile i društvu odličnih muzičara. Bila sam skroz euforična na probama sa bendom džez saksofoniste Jovana Maljokovića. Njima je trebala ozbiljna pevačica pred odlazak na turneju po američkim džez klubovima u Nemačkoj, a ja sam želela da svetu predstavim svoj talenat i spsobnosti. Onda je stigla vest iz Zagreba da se mama mnogo razbolela. Bila je dijabetičar i nije bila spremna da godinama zavisi od injekcija insulina. Brzo smo je izgubili i zajedno sa Senkom prošla sam kroz težak emotivni i psihološki šok. Bio je to kraj vere u bezbrižnost u mom i Senkinom životu. Na trenutak je naša porodična tragedija prekinula "film" mojih želja i ambicija. Ispred mene je bilo mnogo životnih raskrsnica, a ja sam jedino želela da se bavim muzikom u društvu kvalitetnih muzičara. Iz ponovnog pokušaja uspela sam da odem u Nemačku.

Na sceni sa soul braćom

Ameri sa vojnom službom u Nemačkoj, "opasno" su se razumeli u muziku. Kod njih nije prolazilo "pevušenje i recitovanje". Soul, evergrin, deonice iz mjuzikla... sve su znali. U sedam godina provedenih u Nemačkoj pevala sam sve žanrove i uvek se trudila da zvučim bolje od originala. Savladavala sam "kilometarske" tekstove soul hitova koji su samo na površno slušanje isti i zahtevaju mogućnost situacione improvizacije. Svi su na tim turnejama po Nemačkoj, američkim dolarima kupovali automobile, a ja vrhunsku muzičku opremu. Umela sam sa ogromnom slušalicama na ušima da zaspim jer sam svaki tren koristila da što bolje čujem i stvaralački savladam sve pesme koje su se nalazile u mom programu. Bio je specifičan fakultet koji sam u Nemačkoj završila. Umela sam interpretacijom da dovedem Amerikance na scenu. Oni afričkog porekla su mi govorili da sam "njihova" i opušteno igrali i pevali sa mnom na sceni. Ljudi iz benda su se hvatali za glavu i govorili mi da je to najveći kompliment koji u karijeri mogu da dobijem. Stvarno mi se činilo da skačem po oblacima.

Povratak velikoj ljubavi Beogradu

Beograd mi je mnogo nedostajao. Zapravo ljudi u njemu. Ta toplina i specifičan duh, radost druženja. Kvalitetna muzika se tada podrazumevala u gradu. Umela sam na par dana avionom da skočim do Beograda samo da se vidim sa prijateljima, udahnem proleće u njemu koje miriše kao nigde na svetu. Nisam bežala od naglih emotivnih reakcija u životu pa sam jednog popodneva u Nemačkoj odlučila da kupim avionsku kartu u jednom smeru. Ovako luda kakva sam, za čas sam zatvorila sva vrata kroz koja bi eventualno mogla da se vratim karijeri u inostranstvu. Srce mi je lupalo kao bubanj u afričkim plemenima kada sam stigla u voljeni grad. Verovala sam da vraćam svoj život tamo gde istinski pripada. Pesma Arsena Dedića "Ne plači" na Beogradskom proleću, pa kompozicije Kornelija Bate Kovača... nagrade na festivalima zabavne muzike u Opatiji, Zagrebu, Splitu otvorile su mi prostor za komunikaciju sa publikom, što mi je od početka bilo najvažnije... Uvek sam pevala samo ono što sam osećala i to je publika prepoznavala. Nikada nisam izigravala zvezdu, niti sam umela da se guram sa polusvetom na estradi, zato me moj Beograd često nije pazio i mazio. Prošlog decembra su ljudi u Kolarcu pevali sa mnom kao da smo vežbali danima. Pratio me je perfektan bend Vasila Hadžimanova, jednog od najdivnijih beogradskih mladića. Umalo se nisam srušila od naleta emocija, ali svi smo dugo uživali.

Haljina - kao sa robije

U bogatoj karijeri Bisera stekla mnogo vrednih nagrada

Điđa Karanović je poznavao moju sestru Senku u momentu kada sam se vratila iz Nemačke pa mi je dao manju ulogu u seriji "Grlom u jagode". Svi su se tada čudili kako savršeno plešem, a meni je to bilo najnormalnije jer sam gledala Amere kako pale podijum za igru svojim akrobacijama. Nastavila sam svoju glumačku karijeru u Karanovićevom filmu "Sjaj u očima" za koji sam otpevala naslovnu temu. Reditelj me je obukao u haljinu duvan boje sa nekim notama preko nje. Izgledala sam kao da sam utekla sa robije, ali šta ću prihvatila sam se uloge i nema mrdanja. Rekla sam mu "Pa obući ću se sama, samo da ovo skinem" on se samo nasmejao i rekao da moram da nosim tu haljinu.

Lokator

Bombardovanje 1999. godine sam preživela sasvim slučajno. U podzemnoj garaži zgrade u kojoj sam živela MUP je skladištio cisterne pune goriva. Polako se broj stanara smanjivo kako se bombardovanje nastavljalo sve dok nisu pogodili zgradu MUP-a u Ulici kneza Miloša. Tada sam shvatila da mi je život bukvalno na lutriji i otišla kod kumova na drugi kraj Beograda. Kada je bomba i tamo pala u komšiluk, počeli su da me zovu "lokator".

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Blic" od 13.05.2012.)