Bora Dugić, muzičar - Prva Šekspirova frula

(Foto: mozzart sport)

Maestralni frulaš, umetnik čiji su lik i delo u Srbiji sinonim za virtuoznost, priča za MOZZART Sport o radu na komadu "Henri VI", svetskim nastupima sa ansamblom Vetrovi Balkana i albumu koji je snimao u Njujorku

Ne pamtim period kada mi se nešto nije događalo. Da li me to prati samo od sebe ili ga izazivam, ne znam, ali mi uglavnom nikada nije dosadno - počinje s nama razgovor vrhunski majstor frule Bora Dugić, užurbano spuštajući sako i torbu u najmirniji kutak jednog prestoničkog restorana, pokazujući nam tako gde bi, po njemu, bilo najbolje da se smestimo.

Ovih dana, odmah nastavlja priču, zaokupljen je poslom autora muzike u ambicioznoj postavci Šekspirovog dela "Henri VI", velikoj koprodukciji Narodnog pozorišta, Glob teatra i fondacije "Laza Kostić", čija je premijera zakazana za 12. maj na sceni londonskog Glob teatra. Inscenacija jednog od najređe izvođenih Šekspirovih komada, čiju režiju potpisuje Nikita Milivojević a glumačku postavu predvode bardovi Miodrag Krivokapić, Predrag Ejdus i Branko Jerinić, predstavlja mu, kaže, veliki izazov. Ne samo zato što radeći na njoj nije imao "od čega da pođe", već i zbog toga što samo kombinovanje srpske frule i Šekspira, na prvi pogled deluje prosto neverovatno, iako je frula univerzalni, drevni instrument. Ovdašnja premijera zakazana je za početak juna, "pošto se ekipa izvežba u Engleskoj", šeretski primećuje Dugić, koji odmah nakon londonske premijere putuje u Poljsku. Tamo će na tri koncerta promovisati poslednje izdanje "Zauvek i posle", albuma koji je snimao u njujorškom muzičkom studiju "Legacy", u kome radi njegov sin Bojan:

- On je završio muzičku produkciju na Berkliju. Kao jedan od najuspešnijih studenata u klasi, odmah posle diplomiranja dobio je posao u velikom njujorškom muzičkom studiju "Legacy" - s ponosom priča Bora. - Radi kao muzički producent, aranžer, kompozitor, bas gitarista i inženjer zvuka, a ima i svoju privatnu produkciju. Sarađivao je s velikim svetskim imenima: Entonijem Hopkinsom, Barbarom Strejsend, Stingom, Dženifer Lopez, Selin Dion... Mnoge od njih sam tamo video, to je zanimljiv, ali i veoma bogat svet koji nikako, naročito materijalno, ne može da se poredi s našim zvezdama. Oni su definitivno nosioci glavnih uloga u svetu šou biznisa.

Da li je sin na vas nasledio i ljubav prema Partizanu?

- Sasvim prirodno je, kao mali, ugledajući se na oca bio navijač Partizana, međutim, vremenom smo se obojica daleko više okrenuli muzici, tako da odavno ne idemo na utakmice.

Pa kako sad to, kad ste svojevremeno čak važili i za dobrog golmana?

- I to i u malom, i u velikom fudbalu! Kasnije me je privlačilo planinarenje. Njemu uvek volim da se vratim, baš kao i dugim šetnjama jer verujem da čovek mora da živi u skladu s prirodom. Inače, verujem da su muzika i sport dve velike oblasti same za sebe. Zato su me uvek radovala i poznanstva s velikim sportistima, onima koji su donosili važne uspehe nama kao maloj zemlji. Potrebni su nam ljudi koji nas ponekad učine velikima, poput Džaje ili fantastičnog Vlade Divca, od koga jedino imam kompleks visine.

Ovih dana ste zaokupljeni radom na "Henriju VI". Da li je istina da vam to nije prva saradnja sa Englezima?

- Sredinom osamdesetih radio sam muziku za BBC seriju "Ratne sudbine". Sećam se da je za tu priliku bio formiran poseban orkestar u kojem su bili i čuveni rumunski cimbalista Mirča Erdeljanu, violinista Miloš s Novog Beograda, u to vreme sjajan harmonikaš Zoran Tirnanić i Snežana Savić, koja je odlično pevala pesmu legendarne rumunske pevačice Marije Tanase… I to bosa, iako je napolju bila ciča zima! Sliku smo snimali u Ljubljani, u nekom interesantnom dvorištu popločanom kolutovima hrasta.

Šta vam je ostalo u sećanju s tog snimanja?

- Bio je neki Englez, pomoćnik reditelja, koji je u jednom trenutku sugerisao rukom da stanemo, uputivši se pravo ka meni. Tu je naveliko stao da mi objašnjava kako moram da obrijem bradu! A ja sam u to vreme imao baš "dobru" bradu i nije mi padalo na pamet da je obrijem. Znajući da je bez frule neizvodljivo izvesti scenu, u želji da sredi stvar priđe meni violinista Miloš, inače veoma pragmatičan čovek, pa poče da šapuće: "Razmisli malo o svemu, možda će oni to da plate" Naposletku su me slikali onakvog kakav sam bio, samo su mi malo zalizali bradu. Čak su, gledajući kasnije snimak, ustanovili da je dobro što ih nisam poslušao, jer je sve ispalo baš kako treba. Eto, nekad se isplati biti svoj.

Sa ansamblom "Vetrovi Balkana" obišli ste ceo svet. Ko najbolje razume našu izvornu muziku?

- Slovenski svet razume, lako je tamo biti Srbin... Naposletku, isti smo dah i duh. Ali veoma je interesantno kada naiđete na sjajne reakcije u, recimo, Francuskoj - evropskoj kulturnoj postojbini koja ima izvesnu i veoma izbirljivu intelektualnu konstantu. Ovo pričam jer sam se pre nepunih šest meseci vratio iz Pariza sa sjajnim utiscima. Imao sam čast da nastupam u jednom elitnom baroknom pozorištu interesantne izrade... Naime, potpuno je izrađeno od drveta i ima svega trista mesta. Elem, ta izuzetno izbirljiva publika posle nastupa mi nije dozvolila da siđem s bine. Tako nešto zaista može da ponese čoveka! Pritom to ne znači da treba da se uobrazim, već sam dobio motiv da budem još bolji.

U čemu je vaša tajna? Kako vam polazi za rukom da prenesete tu vrstu emocije na publiku?

- Reći ću vam... Tajna je u pauzi. Ako stalno nešto "rešetate", posle minut ili dva postajete monotoni. Pauza je psihološka stvar, a ne stvar brojanja. Sviraš, staneš... E, odabir trenutka kada ćeš da kreneš je ono što te valorizuje ili devalorizuje.

A odakle ste pošli u dalek svet?

- Iz sela Đurđeva, smeštenog između Rače i Topole, kilometar i po udaljenog od Karađorđevog rodnog mesta - Viševca. Glavno sećanje na detinjstvo, međutim, vrati me u vreme selidbe u Kragujevac, u koji su moji roditelji, kada mi je bilo desetak godina, pošli tražeći bolji život. Kao seoskom detetu bilo mi je veoma teško da se uklopim u novu sredinu. Varoški klinci su me odmah primetili po akcentu, a onda po oblačenju, pa još kada su videli da sviram frulu, enigma je bila rešena! Samo je bilo pitanje iz kog sam sela došao.

Kako ste prebrodili taj period?

- Najveće teškoće prebrodio sam zahvaljujući i divnoj učiteljici Radmili Marin, koja me je svim silama bodrila da sviram frulu. Nikada neću zaboraviti kada mi je na jednoj školskoj priredbi rekla: "Sviraj, jednog dana će ti ta frula značiti više nego sve škole koje budeš završio". Ispostavilo se da je to bila sudbinska rečenica u mom životu, koja mi je dala hrabrosti da dokažem i sebi i drugima da to ima smisla. Naravno, na mom putu je bilo i lovorika i trnja… Reći ću vam nešto: Kada odrastete, praštaju vam samo trnje. Lovorike vam nikada neće oprostiti!

U vreme kada ste upisali gimnaziju, devojčice su bile lude za Bitlsima. Kako je vama s frulom bilo u takvoj atmosferi?

- Pa zamislite sami... Bitlsi haraju svetom, a jedno malo đače za vreme malog ili velikog odmora, umesto da izađe napolje, izvadi frulu, stavi udžbenik ispred sebe da se potseti gradiva za sledeći čas i svira. Onda stigne ogromno čuđenje mojih drugara ili devojaka koje su prosto bile lude za momcima koji bi samo okačili gitaru o rame. Da ne pominjemo sedamdesete i hipi eru, kada sam već postao zvezda jer sam ’71. pobedio na sarajevskoj Ilidži s kolom koje je za mene napisao čuveni Jovica Petković. No, interesantno je to da sam upravo ja prvi počeo na fruli da "ćurličem" i nešto što nije narodna muzika - od Mocartovog "Turskog marša" do "Žute podmornice" od Bitlsa.

Kako je na to gledao vaš otac?

- Nije bio blagonaklon. Iako tada nisam bio svestan toga, moja ljubav prema muzici bila je isuviše velika da bih popustio ocu. On je, istina, bio oduševljen mojim izborom instrumenta, ali ne i s tim da mi to bude posao od kojeg ću živeti. Konačno je prihvatio moj izbor tek kada sam već postao priznati umetnički stvaralac. Otac je zapravo bio i ostao čovek starog kova, čije tipično narodsko razmišljanje o muzičarima najbolje ilustruje čuvena priča Đure Jakšića o razvrstavanju ljudi pri prelasku Srba skelom s Kalemegdana u Zemun. Žandari su ovako razvrstavali narod: na jednoj strani bili su muzikanti, pesnici, žene lakog morala i ostali ološ, a na drugoj - pošteni svet.

Pa kad je već imao takav stav, kako se onda jedino iz vaše kuće čula muzika s Radio Beograda?

- To je interesantna priča. Moj otac je oduvek bio izuzetno talentovan čovek, umeo je da napravi sve što vidi. Doslovno... Selo u kojem smo živeli bilo je bez struje, te se moj otac doseti da uz pomoć jednog tranzistora, diode, magneta, namotaja i nekog kristala napravi detektorski radio prijemnik koji je mogao da hvata Radio Beograd. Tako smo usred sela, koje je bilo u totalnom mraku, slušali Carevca, Cuneta, Zoru Drempetić, Radmilu Dimić, Anđeliju Milić, Maru Đorđević... Moja majka je pevala kao slavuj, na nju sam nasledio gen za muziku. Naročito je lepo pevala na običajnim okupljanjima, posle žetve, vršidbe ili kosidbe. Sa još dve žene pevala je takav troglas kakav sam kasnije još jedino čuo u istarskom pevanju.

(Foto: mozzart sport)

Koju pesmu naručujete za svoju dušu u kafani?

- Najlepša novokomponovana pesma svih vremena za mene je "Malenim sokakom ne prolazim više". Jednostavno ne umem da objasnim šta me dirne u toj pesmi... Na nju uvek mogu da zaplačem. Mene, inače, mogu da impresioniraju samo molske pesme. Ma ja sam sav u molu! Mol može iz vas da izbaci ne samo bol, nego i prkos, nadu i želju. A dur mi je nekako dosadan.

ČESTITAO SAM ŽELJKU

Kako vam se sviđa pesma s kojom će Željko Joksimović predstavljati Srbiju na Evrosongu?

- Od srca sam čestitao Željku. Nisam mogao da verujem kada sam pročitao naslove u novinama i komentare na raznim socijalnim mrežama o tome kako njegova pesma liči na neke kompozicije... To samo pokazuje koliko smo zavidljiv narod. Pa, slušajte, muzika ima samo sedam osnovnih tonova i činjenica je da svaka deseta pesma liči jedna na drugu, naročito kad pošto-poto hoćete da nađete sličnost. Najbitnije u celoj priči je da je Željko komponovao homogenu celinu koja ima zdravu poruku, kao i da to nije pesma u kojoj se na svakom sastavku vidi lepak što se još nije osušio. Željko je dokazao da je sjajan kompozitor i pevač. Što se kaže, maher je u svom poslu i svaka dalja priča je suvišna.

KAFANA BALKAN

Uporedite kafanu nekada i danas?

- Kafana je u Srbiji nekad bila je stecište primitivizma i sujete, gde su se ljudi utrkivali u tome ko može više da potroši para na vino ili kocku. Kafanu nikada nisam voleo i ne volim je ni danas. Nikada neću zaboraviti kada je trebalo kao gimnazijalac, inače već član KUD "Abrašević", za novogodišnje veče da nastupim u čuvenoj kragujevačkoj kafani "Balkan". I sad, pitam ja profesora sociologije, jer je on nekako najbliži zakonu, je l’ u redu da nastupim tamo, a on će onako bojažljivo: "Pa, mogao bi, ali šta ja znam..." Tako sam za svaki slučaj ipak ostao kod kuće.

izvor :