Gorica Popović, glumica - Jubilej magije

(Foto: mozzart sport)

Autentični velikan domaće kinematografije i teatra priča za MOZZART Sport o ljubavi prema fudbalu i košarci, sećanjima na kultne uloge i pevačkim danima s Borom Đorđevićem

U godini kada obeležava jubilej - tri decenije na sceni Ateljea 212, Gorica Popović ima toliko posla da, kako kaže, naleti i na dan kada najradije ne bi ništa radila. Ali taj osećaj, objašnjava nam Gorica, kratko traje. Glumac ponekad živi u nadi da će, kada i nije najodmorniji, predstava zbog nekog razloga biti otkazana pa neće morati da izađe na scenu, ali onoga trenutka kada zakorači na nju, sve slabosti i bolesti nestaju. Tada magija može da počne.

S Goricom razgovaramo nekih sat i po, pre probe komada Kad Stevica operiše, u bifeu UK "Vuk". Kako to obično s velikim glumcima biva, i oni koji je znaju i oni koji je ne poznaju prilaze da je pozdrave, a ona s osmehom stiže svima da izađe u susret. Uzgred nam priča kako u jubilarnoj godini ubira plodove napornog rada. Pored predstave Matica u Ateljeu, posebno je ponosna na autorski komad Zvezdarske zvezdice, u kojem potpisuje režiju, tekst, muziku i kostimografiju, kao i ostvarenu ulogu u pank operi Emira Kusturice Dom za vešanje, koja je 24. i 25. marta prikazana u centru "Sava". Otkriva nam da će u septembru početi emitovanje dugo najavljivane serije "Jagodići" na RTS, da priprema interesantnu autorsku humorističku TV seriju i uveliko piše komad o glumcu Aci Cvetkoviću, koji je streljan posle oslobođenja zbog "saradnje s neprijateljem":

- Aca je bio moj deda-ujak. Komad će, dakle, na neki način biti moja porodična priča. Moram da kažem da mi je familija izašla u susret s brojnim neophodnim podacima i fotografijama... Aca Cvetković je bio veliki glumac, sjajan komičar koji je ubijen zato što je igrao komedije za vreme okupacije. Streljan je zajedno s glumcem Jovanom Tanićem na Banjici i ne zna se gde su sahranjeni. Pričalo se da je kasnije Milivoje Živanović pitao Leku Rankovića: "Što streljaste Acu Cvetkovića, takvog majka ne rađa 500 godina", na šta je Leka odgovorio: "Da se sklonio negde mesec dana ranije, on bi danas sedeo ovde, s nama"! Znate, veoma se trudim da se u komadu o Aci Cvetkoviću ne stavim na nečiju stranu, jer sam svesna toga da je bilo i glumaca, poput na primer Ljubinke Bobić, koji nisu igrali za vreme okupacije. Dakle, pokušaću da istražim pitanja šta glumac u takvim previranjima treba da uradi, da li mora da bira stranu, da li treba da zaćuti ili da nastavi da uveseljava svoj narod.

Znate li kome će biti poverena uloga Ace Cvetkovića?

- Igraće ga Marinko Madžgalj zato što je sjajan glumac, izvanredno peva i čitavim habitusom podseća na mog deda Acu. Ne samo da fizički, već ima i onaj mediteranski, šeretski karakter. U stvari, on je tipična mediteranska duša.

I vaš otac Mojsije, čuveni slikar u kragujevačkom pozorištu Joakim Vujić, imao je, kažu, šeretski duh. Šta ste od tog njegovog duha nasledili?

- Pored umetničkog izraza, nasledila sam i ljubav prema sportu. On je bio golman predratne Šumadije, tog perioda seća se i Puriša Đorđević, koji je s njim išao u školu u Čačku. Kasnije je otac bio veliki navijač Radničkog. Bio je i u upravi kluba.

(Foto: mozzart sport)

Da li ste nekada s njim išli na utakmice?

- Naravno. Nikada neću zaboraviti kada je Radnički igrao protiv Partizana, ceo Kragujevac je došao na utakmicu u Beograd. Sećam se ljudi koji su stajali u kolonama ne bi li zauzeli svoja mesta na tribinama... Taj dan, razume se, nisam otišla u školu, a opravdanje mi je napisao moj tata. Takav događaj jednostavno nismo smeli da propustimo. A možete li tek da zamislite kakav je haos nastao kada je Radnički pobedio sa četiri prema jedan? Danima smo slavili.

Šta je otac još voleo osim fudbala?

- Nije bilo mesta u Jugoslaviji na kojem nije pecao, pa smo, sećam se, ubrzo istraživali i terene van zemlje. Išli smo u Grčku na pecanje, na Ohridu smo imali naš drveni čamac... Svugde sam ga pratila.

Je l" to onda znači da ste i vi strastveni ribolovac?

- Eto, to bi bilo sasvim logično, ali istina je da nisam. I to samo iz jednog jedinog razloga: nikada nisam mogla da nataknem crva na udicu.

A kako je otac reagovao kada ste ste u trinaestoj godini odigrali prvu ulogu u amaterskom pozorištu?

- Dva meseca nije govorio sa mnom. Znala sam da je to učinio pre svega zato što je znao koliko je glumački hleb gorak. On se zapravo bojao za mene, ali nikako nije moglo da mi bude svejedno što sam kod njega naišla na "zid ćutanja". I sama sam se premišljala da li da upišem glumu, sve do četvrtog razreda gimnazije kada sam s postavkom Budilnika stigla do saveznog takmičenja na Hvaru. E, tada više nije bilo dileme.

Dve godine posle filmskog debija u Mirisu poljskog cveća, 1979. igrate u kultnom ostvarenju Nacionalna klasa. Za ulogu Šilje, devojke Dragana Nikolića, dobili ste Zlatnu arenu u Puli. Kako ste se slagali s Draganom u to vreme?

- Ma cela ekipa je bila sjajna. Po završetku snimanja odlazili bismo u Klub književnika ili bismo se vozili čamcima po Savi... S Gagom sam se odmah složila, on je neverovatno duhovit čovek. Sećam se da me je stalno ubeđivao kako mi je kao studentkinji telefonom zakazivao sastanak. Ja sam mu, valjda, obećala da ću doći posle neke predstave u Ateljeu, ali se nisam pojavila... Kad se god vidimo, on se šali kako sam mu, eto, čim me je sreo u životu odmah dala korpu.

A s Batom Živojinovićem ste se posle venčali…

- Živa istina. U filmu Kraj rata venčao nas je pravi pravoslavni pop, u crkvi, po svim običajima. Otad me Bata često pominje kao drugu zakonitu suprugu.

Vaš pravi suprug, saksofonista Nenad Petrović, predaje u muzičkoj školi "Stanković" i svira u Kusturičinom bendu No smoking orkestra. Ima li neka pesma koju za svoju dušu volite da izvedete zajedno?

- Nenad i ja dobro sarađujemo, ali nema neke njegove pesme uz koju bih ja sada zapevala. Radio je brojne songove za razne moje predstave, uradiće i muziku za predstavu Kad Stevica operiše.

Pa jedno vreme ste pevali sanjim u Kustinom bendu, zar ne?

- Otpevala sam nekih tridesetak koncerata s njima širom sveta i moram da kažem da sam zapazila jedno: publika isto reaguje na dobru muziku u Kolumbiji, Meksiku, Moskvi, Argentini, Islandu...

Pre neki dan je u centru "Sava" prikazana Kusturičina pank opera Dom za vešanje, u kojoj igrate Perhanovu babu, a zatim vas čeka turneja po Francuskoj. Šta vam je s ranijih gostovanja u Francuskoj ostalo u sećanju?

- Recimo, podatak da nas je u pariskoj Bastilji opsluživalo više od sto ljudi, ali i da su nam, zbog poslednje scene u kojoj sve glumce podignu dvadeset metara u visinu, uzimali mere pojedinačno. Samo su tako mogli da naprave specijalne sajle za svakog od nas... Naravno, ne smem da zaboravim ni da pomenem impozantnu scenografiju. Samo jedna kulisa, koja predstavlja katedralu, bila je teška više od dve i po tone.

Bili ste poznati kao dobra pevačica još na studijama, u klasi koja se inače isticala muzikalnošću. Sećate li se tog doba?

- Pevale smo Tanja Bošković, Ljilja Dragutinović, Jelica Sretenović, Rada Živković i ja. Imali smo neki klavir u slušaonici, a naš profesor Predrag Bajčetić obožavao je da nas sluša. Jednom smo pevale i pred Jovankom Broz. Sećam se da sam za tu priliku iskomponovala monolog Anđelije iz drame Maksim Crnojević, Laze Kostića. Privatno smo slušale Led Cepelin, Džimija Hendriksa, Dženis Džoplin... U to vreme bili su popularni rokeri, a za najbolje frajere važili su Goran Bregović, Dado Topić i Janez Bončina iz grupe Septembar.

I pošto se pročulo kako pevate, Ljuba Ninković pozove Tanju, Ljilju i vas da odmenite neke članove benda S vremena na vreme koji su otišli u Moskvu… I onda vas primeti Bora Đorđević. Je l" tako bilo?

- Da. Bora me je pozvao da se pridružim njegovoj grupi Suncokret, a ja sam naravno pristala jer sam obožavala muziku. Sećam se da sam Snežani Jandrlić, mojoj kumi Biljani Krstić i sebi šila specijalne kreacije od zavesa na koje sam onda ušivala neka ogledalca... Dane i noći smo provodili na probama. Putovali smo na koncerte u Mađarsku, Ukrajinu, Zagreb (…), a u muzičku istoriju otišle su pesme Moje bube i Prvi sneg. Bora je kao mladić bio lep kao jabuka, zvali smo ga "šef Boriša". Bio je uvek tačan, uredan i vredan. Sećam se da se nije odvajao od neke torbice koju je nosio oko ruke… Zvali smo je pederuša, a nosio je neke žute pantalone koje su mu divno stajale.

Postoji li pesma koju za svoju dušu naručujete u kafani?

- Uvek me dirne ona Pogledaj me, nevernice. Prvi put sam je čula u istoimenom filmu Srđana Karanovića 1974. godine, otad mi je ostala u srcu. S muzičarima često volim da zapevam A što ti je mila kćeri jelek raskopčan ili Kopao sam dubok zdenac.

PARTIZANOVCI U ATELJEU

- Igrala sam košarku u kragujevačkoj Zastavi. Bile smo, sećam se, prilično dobre. Kasnije sam na košarkaške utakmice išla u svojstvu člana Partizanove komisije za kulturu... Bilo je to u vreme one generacije partizanovaca u kojoj su bili Vlade Divac i Miško Marić. Sećam se da smo Bogdan Diklić i ja bili članovi te komisije i da sam redovno išla na utakmice. Kad se setim tog perioda prvo mi na pamet padne slika kako košarkaši, onako visoki, moraju da pognu glave ne bi li ušli u bife Ateljea, gde smo se često sastajali. Kad se napuni naš mali bife Partizanovim košarkašima, to je uvek bio događaj.

Autor: Katarina Vuković

izvor :