Milojko Pantić, sportski komentator - Miljanova selekcija

(Foto: mozzart sport)

Čovek koji je u antologiju srpskog sporta kročio komentarišući TV prenose utakmica Crvene zvezde tokom njenog pohoda na evropsku titulu, i sam je bio fudbaler u mlađim kategorijama našeg najtrofejnijeg kluba, sve dok nije u đačkoj knjižici kolektirao 11 jedinica. Miljan Miljanić, njegov tadašnji trener, rekao mu je da se pojavi na treningu tek kad popravi ocene, pa je tako Zvezda izgubila igrača, ali je dobila autora kultnog uzvika "Nebo se otvorilo"

U Beograd je došao kao srednjoškolac i ubrzo počeo da kuje snove o velikoj fudbalskoj karijeri u Crvenoj zvezdi. Zato je Milojko Pantić, legendarni sportski komentator koji je najveću slavu stekao tokom pobedonosnog puta crveno-belih do Barija i Tokija, školu bacio u treći plan. To se nije dopalo tadašnjem treneru Miljanu Miljaniću, koji mu je zabranio dolaske na stadion dok ne popravi ocene. Ubrzo je otkrio dar prema glumi i bio na pragu upisivanja FDU-a, ali je trema učinila svoje, pa je bio prinuđen da za sebe traži neko treće zanimanje.

Na početku razgovora upitali smo Milojka da li je prvo upecao ribu na Resavi u rodnom Despotovcu ili je zatresao mrežu na male goliće?

- Ovom prilikom moram da se pozovem na Žaka Prevera, koji je jednom davno rekao da je sve lepo što dolazi u Pariz došlo iz provincije, kao reka Sena na primer. Isto tako je i kod nas - mnoge vredne stvari su u Beograd došle iz unutrašnjosti. E sad, jeste pravo pitanje da li sam prvo upecao ribu ili dao gol, iz jednostavnog razloga što smo istovremeno pecali i igrali fudbal – priseća se dana detinjstva Milojko Pantić.

Da li za sebe, kada vratite film u te dane, možete da kažete kako ste bili talentovani igrač?

- Da, i to toliko talentovan da sam po dolasku u Beograd na školovanje, a srednja škola je u pitanju, postao interesantan Crvenoj zvezdi. Naime, pojavio se oglas u novinama da Zvezda selektira mlade igrače, pa sam se s nekoliko drugara prijavio. Imao sam sreću da je Miljan Miljanić, koji je vršio tu selekciju, bio zadovoljan onim što sam prikazao. Naravno, bilo je to u vreme kad nije bilo ni ove upravne zgrade niti stadiona, a Zvezda je utakmice igrala na Partizanovim terenima. Uglavnom, bio sam toliko srećan da sam istog trena pomislio "kakva škola, kakvi bakrači, mene čeka uspešna fudbalska karijera".

A šta su rekli nastavnici?

- Ganjao sam samo loptu: u decembru, na polugodištu, imao sam u đačkoj knjižici 11 jedinica! Na moju nesreću, Miljan je tražio da donesem knjižicu na uvid i odmah mi je rekao da se pojavim na treningu kad popravim ocene. Godinama kasnije, Miljan je u umeo da kaže kako me je iz fudbala izbacio kroz prozor, ali da sam se prošvercovao i vratio na mala vrata, kao televizijski komentator.

Da li je nadalje bilo kakvih lutanja ili ste brzo otkrili da je sportsko novinarstvo vaša životna misija?

- Ovako je bilo… Završio sam srednju elektrotehničku školu, a nju sam više upisao zbog svog rođenog brata Radojka koji je, za razliku od mene, bio dobar matematičar. Zanimljivo je da su tu istu školu, zajedno sa mnom, završili glumac Milan Gutović i Aleksandar Mandić, nekada poznati TV režiser, a sada profesor. U okviru škole je postojala dramska sekcija, pa smo povodom raznih svečanosti pravili prigodne predstave. Sećam se, na primer, da sam briljirao kao starac Fočo od stotinu ljeta, dok je Lane Gutović tu glumio mog sina.

Jeste li zbog toga kovali planove o profesionalnoj glumačkoj karijeri?

- Sebe sam doživljavao kao ozbiljnog glumca, ali spletom okolnosti nisam upisao FDU. Doduše, uspeo sam da uđem u uži izbor, međutim, trema me je uzela pod svoje kad je bilo najvažnije, pa sam morao sreću da tražim na drugoj strani.

Hoćete da kažete kako vam je novinarstvo bilo suđeno?

- Očigledno. Planovi o slavi koju sam zamišljao na pozorišnim daskama zamenio sam za snove o karijeri sportskog televizijskog komentatora. Istini za volju, morao sam da prođem pojedine faze na koje nisam baš ponosan, ali dobro.

Na šta konkretno mislite kad to kažete?

- Na primer, na komentarisanje jednog svečanog događaja koji je upriličen u čast druga Tita. Tom prilikom sam se s kolegom Božom Sušecom prosto takmičio ko će vođi naroda da udeli lepši epitet. Mnogo godina kasnije sam se stideo zbog toga.

Ipak, to je samo jedna epizoda koju valjda samo vi pamtite, a ono što pamti armija

Zvezdinih navijača su upečatljivi komentari utakmica na putu ka osvajanju svetskog trona. Koliko vam to danas znači?

- Sad moram da budem iskren i kažem da sam došao u godine kad sebe pitam da li je išta od onoga što sam napravio čemu vredelo! Stvarno, ne znam kako da se tako nešto ne zapitam kad vidim kako nam je razoreno društvo i kako bumbari lete na sve strane. A kako se život reflektuje na sport, dogodilo se da bumbari lete i na Marakani. Zvezda je nekada bila matičnjak od koga je sve počinjalo i koja je stvorila, da se tako izrazim, energiju mase koja je iznedrila evropskog i svetskog šampiona.

Svedok ste jednog veličanstvenog fudbalskog osvajanja. Zbog čega se, kako to vi rekoste u onom antologijskom prenosu, posle autogola Augentalera nebo otvorilo za Srbe?

- Jednostavno, sve se poklopilo. Rukovodstvo jeste bilo političko, ali predsednik tadašnje Crvene zvezde nije se mešao u posao struke. Dragan Džajić je bio sportski direktor, Vladimir Cvetković šef administracije, navijačka masa je bila tu, podrazumeva se, uz sjajno selektiranu generaciju igrača. I krenuli su u osvajanje titule.

Da li vam se u jednom trenutku "javilo" da bi Zvezda mogla na evropski tron?

- Kolega Bobi Janković i ja družimo se 40 godina. Posle trijumfa od 4:1 nad Grashopersom u gostima, shvatili smo koliko je sati. Otišli smo kod Vladimira Cvetkovića i rekli mu da postoje svi preduslovi da Zvezda pokori Evropu. Tom prilikom smo mu napomenuli da bi, zarad ostvarenja tog cilja, morali da se ugledaju na nekadašnje prvake Evrope koji su pomno skenirali utakmice rivala. Na taj način su se Politika i TV Beograd stavili na raspolaganje, ispostaviće se, budućem šampionu, pošto smo Bobi i ja odlazili na mečeve Zvezdinih rivala, pažljivo sve snimali i izveštavali trenera Ljupka Petrovića i igrače.

Postoji li neka anegdota iz tog perioda?

- Išli smo da snimimo Dinamo iz Drezdena na gostovanju Bohumu. Ali kako nismo imali prava da to radimo, krišom smo iz gledališta komentarisali meč, dok je kamerman radio svoj posao. Jednom od redara smo postali sumnjivi i izbacio nas je sa stadiona. Na sreću, već smo imali dovoljno materijala. I na taj način smo na svakoj narednoj utakmici Zvezdi davali logističku podršku, da to tako nazovem.

(Foto: mozzart sport)

A koja je viša sila uticala da Augentaler i Auman pomognu crveno-belima u onom istorijskom duelu s Bajernom?

- Pa, kao što sam rekao u prenosu, "nebo se otvorilo" i Bog je pogledao Crvenu zvezdu. Nešto kasnije se pričalo da je tu umešao prste onaj čudak iz okoline Jagodine, koji je sagradio crkvu u crveno-beloj boji. Urbana legenda kaže da je taj čovek stajao iza gola Nemaca i navodno hipnotisao pomenuta dva gostujuća fudbalera. Ipak, mislim da je na taj način samo vraćena doživljena nepravda na brojnim važnim mečevima tokom njene istorije. Pre svega na onom finalu Kupa UEFA protiv Borusije Menhengladbaha.

S obzirom na sve, u kojoj meri ste se trudili da na odmeren način komentarišete Zvezdine utakmice?

- Na početku moje karijere pokojni Vladanko Stojaković mi je lepo objasnio kako treba da se postavim. Kod nas brojne sportske uspehe ne prati adekvatno pisanje i komentarisanje novinara, nego se sve svodi na dosetku, vic ili primitivnu duhovitost. Za to vreme, u svetskim medijima sve vrvi od eseja i analitičkih tekstova pisanih na vrlo stručan način. Može se reći da oni dosežu i filozofski, naučni nivo o sportu baziranom na ideji profita. Sport je odavno postao religija kojoj su posvećene velike mase, zato ne čudi što se pametni ljudi bave pitanjima šta se krije iza tih svakodnevnih spektakala i kuda oni vode.

Prilikom komentarisanja jednog večitog derbija navodno ste rekli "a evo su i naši" kad su iz tunela istrčali igrači Zvezde. Da li je to tačno?

- Naravno da nije! Tu rečenicu meni je u usta stavio čovek koji je bio veliki partizanovac i zvao se Slobodan Novaković. On je takođe radio na TV Beograd. U jednom trenutku sam predložen za urednika redakcije, na šta je on izjavio kako može da bude urednik neko ko je u prenosu derbija rekao "evo su igrači Partizana, a evo su i naši"!

Decenijama unazad restoran Madera je sastajalište fudbalskih ljudi. Da li je vremenom i s promenama enterijera ona pomalo izgubila na tom duhu?

- Ambijent jeste svetski, međutim, ljudi su ti koji daju dušu nekom mestu. Oni koji više nisu s nama gledaju nas s fotografija, poput Miljana Miljanića i nezaboravnog Ace Obradovića, koji je u Maderi dobio i spomen obeležje. Dakle, taj duh održavamo mi "maderaši", a u poslednje vreme nam se pridružuju i partizanovci, kao na primer bivši predsednik crno-belih Zdravko Mrvić. Pritom, nema navijačkog ratovanja, zato se može reći da je Madera vrlo demokratska institucija jer za istim stolom sede ljudi različitih zanimanja i stavova.

NE DAVITE GLEDAOCE

Šta mislite o srpskim sportskim komentatorima? Ima li koji po vašem ukusu?

- U moje vreme nisi mogao preko noći da dobiješ mikrofon u ruke. Morali smo najmanje godinu dana da skidamo agencijske vesti, pa tek onda da počnemo s komentarisanjem. Iz tog razloga danas je moguće da jedna novinarka kaže kako je atletičar skočio u pesak, a ne u dalj. Sport mora dobro da se poznaje kako bi se kvalitetno izveštavalo. Davljenje gledalaca pričama s interneta je u startu pogrešno.

U PENZIJU ODLAZIM KAO KOORDINATOR ISTRAŽIVANJA

Kada vas negde vide i čuju, da li ljudi reaguju na vaš glas i pojavu, uprkos činjenici da

dugo ne radite na RTS-u?

- To me ljuto peče i boli. U maju će biti 40 godina mog staža na RTS-u, a mesec dana kasnije punim i starosni osnov za odlazak u penziju. Ono što mi teško pada je što u penziju odlazim ne kao sportski novinar, nego kao koordinator istraživanja. Za to je odgovoran onaj što misli da sve počinje od njega, direktor RTS-a koji me je, pošto sam dobio sudski proces, poslao u Istraživački centar na Zvezdari. Za utehu mi je što me ljudi prepoznaju na ulici i oslovljavaju s "legendo". Posebno mi imponuje što me zaustavljaju klinci od 15 godina i žele da se fotografišu sa mnom.

izvor :