Predrag Cune Gojković, pevač - Srpski Orfej s preciznim centaršutom

(Foto: mozzart sport)

Legenda srpske izvorne pesme za MOZZART Sport priča o fudbalskim i bokserskim treninzima, prvoj tuči koju mu je namestio Bata Živojinović, krađi trešanja, Draže Mihailovića, isleđivanju DB-a, deljenju cigara s Titom i tome kako "učestvuje" s Novakom u svakom njegovom meču

Odakle početi priču o Predragu Gojkoviću Cunetu, bez dvojbe najlepšem srpskom tenoru, čuvaru izvornog zvuka i jedinom pevaču što refren od šesnaest taktova bilo koje od četiri hiljade pesama, koliko ih zna, može bez problema da otpeva u jednom dahu. Verujem da i njemu samom kroki njegovog bogatog umetničkog života ponekad zvuči neverovatno. Dok na samom ulazu u Cunetov dom na Julinom brdu stresamo sneg s kaputa, srpski Orfej, kako ga je svojevremeno nazvao Svetislav Vuković, u šali dobacuje svojoj nasmejanoj suprugi Leposavi, koju od milja zove Lela: "Kafu nam, draga, ispeci", te se uz opšti smeh u toploj i srdačnoj atmosferi, kao kontrastu zavejanom Beogradu, skoro samo nameće pitanje: plaši li ga ovaj smak sveta napolju?

- Ma ne... Ovo vreme je idealno za gledanje televizije - počinje priču Cune - Moja supruga Lela i ja imamo običaj da gledamo televizijski program do negde iza ponoći. Najradije gledamo sportske programe. U ovoj kući se ne propušta nijedno prvenstvo.

Čula sam da mečeve Novaka Đokovića pratite s posebnog mesta kako biste mu osigurali pobedu?

- Novak nas je navikao da dobije dva seta, pa izgubi sledeća dva, pa onda kao po pravilu... Zato ja lepo, da mi ne bi skočio pritisak, negde kod trećeg seta odem da odspavam jedno sat vremena koliko ta agonija otprilike traje, pa kad se probudim, bojažljivo pitam svoju Lelu: "Jel’ pobedio"? Ona mi onda odgovori: "Jeste, nego nisam smela da vrisnem da te ne bih probudila". Kada pak skupim snage da gledam meč od početka do kraja, uvrtim sebi u glavu da Novak obavezno dobija ako ga gledam s jednog veoma neudobnog mesta na kauču. Lela me obično pogleda u čudu kada vidi gde sedim, a ja joj uvek samouvereno dobacim: "Sad ćeš da vidiš dva Novakova asa jedan za drugim"... I tako i bude! Čim Novak počne da gubi, odmah znam šta mi je činiti - premestim se na ono mesto na kauču i on nepogrešivo trijumfuje.

Interesantno, dan kada ste se rodili obeležio je za vašu porodicu jedan važan sportski događaj…

- Moj otac Jovan bio je zaljubljenik u fudbal. U vreme kada je bio u upravi Radničkog, ovaj klub je bio u prvoj jugoslovenskoj ligi. Te nedelje, 6. novembra 1932, Radnički je igrao protiv mađarskog Ferencvaroša, kada je usred utakmice na teren istrčala babica i tati saopštila da je dobio sina. Tata je te večeri imao duplo slavlje - dobio je sina i Radnički je uspeo dalje da se kvalifikuje! Inače, tata je za ceo život popio različitih alkoholnih pića tako malo da bi se sva mogla smestiti u jednu pivsku flašu. Kada sam ga jednom pitao kako je proslavio tog dana duplo radovanje, on mi je prilično šturo uzvratio: "Ne pitaj"! Čim mi nije dao nikakav odgovor, odmah sam znao da je bilo opasno.

Da li ste na očevo insistiranje počeli da trenirate fudbal?

- Moja ljubav prema fudbalu više je bila ona dečja, ulična ljubav. Za vreme okupacije, kao aktivista predratnog jugoslovenskog tima Jugoslavija, koji se u to vreme zvao "SK 1913", prodavao sam značke i zastavice. A na terenu sam se isticao kao "brzanjac" i dobro sam centrirao. Inače, bio sam levak, što je u predratno vreme bilo veoma nepopularno. U fudbalskom klubu Rudnik na Pašinom brdu trenirao sam sve do ’48. godine. Igrao sam levo krilo. Moja dužnost je bila da pređem beka, centriram... I to je sve.

Pa kako dođoste do Crvene zvezde?

- Na jednom Zvezdinom treningu moja igra se svidela pokojnom Branku Stankoviću, koga su saigrači i navijači zbog gospodskog držanja i stila igre zvali "Ambasador", te mi je predložio da dolazim na treninge. Problem je bio u tome što sam baš u to vreme počeo da pevam. Naime, te ’48. položio sam audiciju u Radio Beogradu i spremao sam se za prvu emisiju, koja je, razume se, išla uživo. U jednom trenutku postalo je neizvodljivo da paralelno idem na fudbalske i pevačke treninge i uz sve to postižem dobre rezultate u srednjoj ekonomskoj školi. Najzad sam dobio jedan veoma koristan savet od doktora Ace Obradovića (funkcioner Crvene zvezde, prim. aut.): "Slušaj, mali, bez obzira kako ti krene u fudbalu, karijera će ti trajati najviše desetak godina, a pošto znam kako pevaš, prognoziram ti - pevaćeš sve dok ne umreš"! I ja sam ga poslušao.

Jeste li otac i vi navijali za isti klub?

- Otac je navijao za BSK, a ja za Jugoslaviju. Uvek smo se raspravljali oko kvaliteta ta dva kluba. Inače, iako sam od malih nogu bio zvezdaš, daleko veći broj prijatelja imao sam u Partizanu. Bila su to srećna vremena u kojima su zvezdaši i partizanovci posle nerešene utakmice odlazili zajedno na piće. Zvezda i Partizan su od vajkada bili rivali, ali taj rivalitet nije u ona vremena kao danas prerastao u haos i mržnju.

Koje su se anegdote s fudbalskog terena prepričavale u to vreme?

- Sećam se čuvenog duela partizanovog beka Čolića i zvezdine polutke Šekularca. Šiba Šekularac s loptom, u stopu ga prati Čolić. Šekularac potom daje lopti malo veći for, a onda najednom stade. Umesto da pojuri za loptom, stade i Čolić. Lopta završi bog te pita gde, njih dvojica stoje jedan pored drugog, a stadion se trese od smeha. Dragoslav Šekularac je bio vanserijski virtuoz. Driblao je kao niko. Pa nije mu uzalud svojevremeno veliki Pele rekao: "Da si se rodio na južnoameričkom kontinentu, nikada ja ne bih bio čuveni Pele, nego bi ti bio čuveni Šekularac".

Šta ste još od sportova stvarno voleli, pored fudbala?

- Skijanje. Ta ljubav se zapravo izrodila iz klizanja. Još kao dečak klizao sam se s drugovima na Tašmajdanu, ili kada nismo imali gde, onda u našoj ulici Grčića Milenka. Bile su to klizaljke koje su se stezale na šraf. Cipele su nam ionako bile slabe, pa još kada s tim klizaljkama odvalimo đon, kod kuće nas obavezno čekaju batine. A da ne govorim kako smo sami pravili sličuge od drveta, pa nosili kod kovača zbog onog metalnog dela... Ma bilo je tu lomljavine ruku, nogu, svega! Elem, iako sam prvi put stao na skije u pedesetoj, ono dečije klizanje pomoglo mi je da odmah proskijam. Sećam se s kojom sam strašću iščekivao januar kako bih s porodicom i prijateljima išao u Gerlicen na skijanje.

Pomenuste ulicu u Beogradu u kojoj ste odrastali. Da li je to bila ona u kojoj vam je jedan od komšija bio general Draža Mihailović?

- On je u to vreme bio potpukovnik. Živeo je u Bregalničkoj ulici i tik do ograde imao - veliku trešnju. Mi, klinci, imali smo običaj da se iz Osme muške gimnazije vraćamo kući tako što smo se prvo "kešali" o tramvaj broj šest, a onda peške šipčili kroz Bregalničku. Tu bi obavezno zastali da ukrademo koju Čiča Dražinu trešnju. Samo ako bi neko u halapljivom naletu polomio granu, on bi izašao i rekao nam: "Deco, ja sam posadio tu trešnju da biste vi imali šta da kradete, jer sam i sam kao mali više voleo voće iz tuđeg dvorišta, ali nemojte mi lomiti grane. To je kao da čoveku lomite ruku".

U kraju, tačnije na Pašinom brdu, u klubu Radnički trenirali ste i boks. Mora da je vaša prva tuča izgledala prilično profesionalno?

- Tačnije, bio sam na dva-tri treninga. Dobijem tamo batine, a onda kada se iz kluba vratim kući, dobijem još jedne - od majke, kada je saznala gde sam bio. Pošteno me je dokusurila, tako da mi više nikada nije palo na pamet da navučem bokserske rukavice. Inače, Beograd je, kao i svi evropski gradovi u to vreme, pored navijačkih imao i snagatorske gangove, čiji su predvodnici zakazivali tuče. Na Dušanovcu je, na primer, glavni bio Bora Glavonja. Nepisani kodeks nalagao je da se u tim tučama tuku isključivo predvodnici, dok je na ostatku grupe bilo da bodre "svoje".

A ko je bio odgovoran za prvu ozbiljnu tuču u vašem životu?

- Bata Živojinović. S njim sam išao u Osmu mušku gimnaziju, a sve je počelo tako što je Bata nagovorio izvesnog Šniclu, koji je inače za glavu bio niži od mene, ali je verovatno imao dva srca za razliku od mene, da mi kaže nešto uvredljivo. Posle tih reči, kojih se danas više i ne sećam, Šnicla mi je bez pardona prišao i opalio šamar. Ja sam mu na to samo rekao: "Sad nisam spreman, ali vidimo se sutra". I tako sam sutradan na zakazanoj tuči dobio batine. Sećam se da nas je Bata na kraju razdvajao jer je bio najjači u školi. Inače, on je kokao koga je stigao. Zbog toga smo ga među sobom zvali Bata Životinja.

Bilo je kasnije u vašem životu još nezgodnih situacija. Kao na primer ona kada ste ’66. na predlog Hrvatske bratske zajednice i Srpske narodne odbrane, zajedno s Vice Vukovim otišli u Ameriku…

- Nezgodna situacija dogodila se već na prvom koncertu u 41. ulici na Petoj aveniji, kada su Vice Vukovu prišla dvojica starijih muškaraca - jedan sa šahovnicom na levom reveru i drugi sa srpskom zastavom sa četiri ocila, takođe na levom reveru, da ga zamole "da otpjeva nešto na našem jeziku, jer im je dosta tih italijanskih pjesama". Pritom nijedan od njih nije precizirao šta podrazumeva pod "našim jezikom". Vice se krajnje neprijatno obratio onome sa srpskom zastavom na reveru, našta mu je on odgovorio: "E, moj balavče! Strašno grešiš! Ja sam Ante, a ovo pored mene je Jovo. Ja sam Hrvat, a on je Srbin, i mi smo braća"! Ante se potom okrenuo ka meni i rekao mi da nastavim da pevam, našta sam ja uzeo gitaru i pevao do jutra sve! I "Lepe ti je Zagorje zelene", i "Šumadijo šumovita" i "Oj, svijetla majska zoro"...

Zahvaljujući bratu vaše supruge, u Americi ste ostali čak tri godine, da bi vas na povratku u zemlju isleđivao DB. Kako je to bilo?

- Brat moje supruge me je pozvao da svratim kod njega na nekoliko dana u Čikago. Pozvao sam i Lelu i stariju ćerku Natašu da mi se pridruže na mesec-dva. Lela je potom rešila da se porodi u Americi, jer su kumovi njenog brata bili izvanredni akušer i ginekolog, i tako smo, pošto je moja mlađa ćerka Katarina došla na svet, malo po malo ostali u Americi čitave tri godine. U međuvremenu sam nastupao prvo u klubu kod Milije Spasojevića, a potom i po američkim noćnim klubovima, a u Jugoslaviji se naveliko pričalo kako po Americi pevam četničke pesme. Kada smo konačno odlučili da se vratimo, na aerodromu su me dočekala dvojica iz DB "da im ispričam nešto o svom boravku u Americi". Na njihovo pitanje kako se zovu ti četnici kojima sam pevao, odgovorio sam da ne znam njihova imena jer mi se niko od njih nije predstavio, a da im na čelima nije bila ucrtana ni kokarda ni petokraka.

Pevali ste u sali Čajkovski u Moskvi, pariskoj Olimpiji, Linkoln centru u Njujorku, Opera hausu u Sidneju... Na koji nastup biste se vratili da možete?

- Voleo bih da se vratim u Opera haus u Sidneju da ispravim neke stvari... Naime, kako bi napravio ustupak zbog programske šeme, Mića Orlović me je, iako zvezdu večeri, rasporedio da pevam na kraju. Imao sam tek toliko vremena da otpevam tri pesme. Publika je, naravno, negodovala, jer je devedeset odsto njih došlo da sluša Cuneta Gojkovića. Iako sam kasnije ponovo pevao u Opera hausu, i to dva i po sata, ipak bih voleo da se vratim na to prvo gostovanje.

Pre gotovo pedeset godina, na Svetom Stefanu ste se na prvi pogled zaljubili u prelepu devojku u plavom kupaćem kostimu s belim tufnama... Priznajte, kojom pesmom ste osvojili svoju suprugu Leposavu?

- Tek sam kasnije saznao koje pesme ona voli. Ima ih nekoliko, ali ključna pesma koju uvek pevam na solističkim koncertima i na koju ona uvek plače je "Curo, bićeš žena".

(Foto: mozzart sport)

A vaša omiljena pesma?

- Volim da kažem kako glumac glumeći tuđe karaktere, izgubio svoj. Tako sam i ja pevajući pesme po željama drugih, izgubio svoju želju. Slušam zaista najrazličitije žanrove. Od mog omiljenog kompozitora Gustava Malera preko narodnih, zabavnih melodija, džeza do repovanja.

Da sada počinjete, da li biste se bavili muzikom?

- Ne, u ovim uslovima se ne bih bavio muzikom. Bio bih advokat. Mislim da sam za to imao talenta i da bih bio jedan od najuspešnijih advokata u zemlji. Možda to sad govorim iz ove perspektive, posle 60 godina upoznavanja ljudi kroz kafanu, gde sam stigao do stadijuma u kojem na osnovu pogleda ili grčeva na licu prepoznajem kakva je kom čoveku duša.

TITO U ZAMENU ZA BOMBONE

- Sećam se da je ’41. ceo Beograd bio oblepljen Titovim i Dražinim plakatima, na kojima je pisalo da se i jedan i drugi traže živi ili mrtvi. Onome ko ih uhvati sledovalo je 100.000 rajhs maraka u zlatu. Mi, deca, žarko smo želeli da uhvatimo tog nekog Broza, za kojeg nismo bili ni čuli, pa da dobijemo pare i kupimo bombone! Čiča Dražu ni slučajno ne bismo prijavili, jer je on bio naš dragi komšija.

Da li ste nekada ispričali ovu anegdotu Titu?

- Nisam, premda sam nekoliko puta večerao sa njim. Jednom mi je bilo neprijatno jer je na meniju bila riba, a ja nikada nisam voleo ribu. Izvinio sam se i zamolio da me izuzmu, na šta mi se Tito obratio: "Nema nikakvih problema. Da li, možda, imate nekakvu želju"? Ja sam rekao: "Imam, samo da uzmem jednu vašu cigaru". "Ma, boga mu, evo vam cela kutija", uzvratio je on.

ŠTA DRAGI URADI KADA STIGNE KUĆI

Rušili ste barijere i s pesmom "Kafu mi draga ispeci". U to vreme bilo je hrabro pevati ono "da legnem kraj tebe"?

- Umesto stiha koji je u originalu glasio "da kafu popijem", pevao sam "da legnem kraj tebe". Pa prirodno je kada dragi dođe posle dvanaest sati da neće piti kafu, nego da će leći kraj drage... E, to je bila jeres! Čak je legendarni Vlastimir Pavlović Carevac napustio koncert u Domu sindikata, jer ga je publika izviždala. No, to vam je publika. Ona te digne do zvezda, pa te onda tresne u blato da ne možeš da se oporaviš dok si živ.

Piše Katarina VUKOVIĆ

Foto Branko STARČEVIĆ

izvor :