Veran Matić, glavni i odgovorni urednik RTV B92 - Nezavisnost je kad te svi mrze

(Foto: mozzart sport)

Na jednom skupu u Albaniji, mog prijatelja Sašu Vučinića, koji je tada bio direktor Radija B92, pitali su kako definiše nezavisnost u novinarstvu. Rekao je da je nezavisnost kada vas svi mrze. Ja sam se tada osećao baš tako, kao da sam ostvario vrhunac u nezavisnosti. Tada je počela da se kreira strategija RTV B92 koju smo kasnije primenili - emitovanje na svaki način i u svakom trenutku, bez obzira na stepen represije. Inovacije koje smo zbog toga uvodili sada izučavaju, a negde i primenjuju širom sveta

Tokom 22 godine postojanja, RTV B92 prošla je kroz brojna iskušenja, a Veran Matić, osnivač, alfa i omega te medijske kuće, iz dana u dan pomera profesionalne granice. To se pre svega odnosi na konstantno postavljanje strategija, zasnovanih na tome da vlastima i centrima moći ne dopusti da ponište napor koji svakodnevno ulaže zajedno sa saradnicima.

Služeći se različitim opcijama, prevazilazio je sve zabrane i ograničenja. Plaćao je, a i danas plaća skupu cenu nezavisnosti, ali uprkos svemu, ne pada mu na pamet da se odrekne davno utemeljenih ideala.

- Naša strategija uputila je poruku da mogu da nas zaustave samo fizičkim uklanjanjem. Nadgradnja te strategije bila je u uverenosti da se moramo vratiti bar duplo snažniji posle svakog pokušaja zaustavljanja zabranom, što je ujedno i motivacija da nastavimo dalje. Iz toga je normalno proizilazio efekat "što te ne ubije, jača te". Bilo je rizično, ulozi su bili naši životi, ali uspeli smo. Boravak u zatvoru, u noći kada je naređeno bombardovanje Srbije, bilo je takođe učenje.

Šta ste prvo uradili po izlasku na slobodu?

- Uspeo sam da okupim sve saradnike koji su izgubili posao u jednom danu i obećao da ćemo sve učiniti da ne ostanu bez prihoda, odnosno da ćemo se odmah spremati za nastavak emitovanja. To smo i ostvarili. Pisao sam tekst za Njujork tajms o tome koliko štete nanosi bombardovanje i došao u paradoksalnu situaciju da prijatelji van zemlje posumnjaju da radim za Miloševića, pošto se protivim bombardovanju, a u zemlji nas je Miloševićeva policija zatvarala i zabranjivala. U prvim godinama emitovanja, na jednom skupu u Albaniji, mog prijatelja Sašu Vučinića, koji je tada bio direktor Radija B92, pitali su kako definiše nezavisnost u novinarstvu. Rekao je da je nezavisnost kada vas svi mrze. Ja sam se tada osećao baš tako, kao da sam ostvario vrhunac u nezavisnosti. Tada je počela da se kreira strategija koju smo kasnije primenili - emitovanje na svaki način i u svakom trenutku, bez obzira na stepen represije. Inovacije koje smo zbog toga uvodili sada izučavaju, a negde i primenjuju širom sveta.

U vaše medijsko čedo uložili ste polovinu života. Na šta ste naročito ponosni?

- Serijal "Insajder" je jedan od najizraženijih rezultata, ali ponosan sam na niz uspeha koji su se događali u drugačijim vremenskim periodima i okolnostima. Početkom ratova oko nas se formirao antiratni pokret, pa smo tada nastojali da čuvamo moderno lice Srbije, koja je tada bila satanizovana, inovativnost u razvoju medija, posebno upotrebu interneta protiv zabrana i ograničenja, kao i širinu naše uređivačke politike koja se oslanjala na sve postulate Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima. Posebno sam ponosan na to što je naše postojanje obeležilo ne samo emitovanje veoma kvalitetnog programa, već i stalne akcije, angažman na ulici, nastojanje da se podigne kvalitet medijskog i društvenog izražavanja.

O čemu ste razmišljali kad ste prvi put Brankicu Stanković videli da na posao dolazi u pratnji policije?

- Od početka emitovanja programa B92 vodio sam izuzetno puno računa o bezbednosti novinara i drugih zaposlenih. To mi je bio prioritet u organizovanju posla. Znao sam koliko opasan posao radimo, naročito u slučaju nekih od tema koje smo obrađivali u "Insajderu". Emisije se pripremaju po nekoliko meseci, a pretnje i stvaranje psihoze kreću već sa otpočinjanjem istraživanja. Ako su to bile pretnje vezane za ekonomske pritiske, na primer ukidanje oglašavanja na B92, ili su bili politički pritisci, nismo o tome obaveštavali tim "Insajdera" kako ne bi neko pomislio na samocenzuru. Kada je u pitanju fizička bezbednost, onda razmatramo sve neophodne poteze.

Kako je reagovala Brankica kad ste joj saopštili da će njen život dobiti sasvim novu dimenziju?

- U tom slučaju policija je, prema operativnim podacima, procenila da je ugrožena bezbednost Brankice Stanković i odredili su mere zaštite. Bio sam aktivni učesnik i procesa ubeđivanja Brankice da prihvati obezbeđenje, jer je veoma neprijatno kada vam je ceo život ograničen policijskom zaštitom, nedostatkom intime i slobode da uradite ono što vam se upravo radi. U sve nabrojano uverio sam se samo nekoliko meseci kasnije, kada je i meni dodeljena 24-satna policijska zaštita, pod kojom smo oboje i danas.

Kako biste opisali saradnju s vašim čuvarima?

- Zanimljive su reakcije onih koji su dosad učestvovali u našem obezbeđenju, a koji su imali stereotipne stavove o nama, često onakve kakve je proizvodio Miloševićev propagandni aparat, kasnije i svi oni kojima smo se zamerili. Veoma brzo su se direktno uverili u vrednosti koje zastupamo i za koje nastojimo da postanu opšte vrednosti. Imam utisak da požele i lično da nam se pridruže u poslu. U svakom slučaju, pokazali su visok profesionalizam i posvećenost svom poslu.

Postoji li potez koji ste trebali, a niste povukli, ili potez zbog koga ste se docnije pokajali?

- Bilo je puno takvih situacija, ali živeli smo i živimo u veoma turbulentnim vremenima, vrlo dinamičnim, kada treba brzo donositi bitne odluke, čak i kada nema uslova da se temeljno razmotre sve moguće opcije. Odluke su bile i proizvod trenutka i okolnosti. Nastojao sam da donosim najbolje moguće odluke, vodeći računa prvo o kolektivu i kompaniji, potom o svakom pojedincu, zatim o kvalitetu i etičnosti rada. Imali smo puno strašnih trenutaka jer su odnosi unutar B92 često bili više porodičnog nego poslovnog karaktera, a uz to smo i s publikom imali često taj odnos u kojem smo percipirani kao član porodice. Zbog toga smo imali burnu komunikaciju u svim prelomnim situacijama.

Žao mi je što devedesetih nisam uspeo da odaberem grupu mladih koje bih poslao van zemlje na školovanje i praksu za biznis aspekt rukovođenja medijima, koji bi se posle prakse vratili u B92 i predstavljali budućnost kuće.

Šta vas je konkretno inspirisalo da osnujete Fond B92 i započnete bitku za bolje sutra Srbije?

- Kada je broj naših humanitarnih akcija porastao, imali smo potrebu da razdvojimo neprofitne aktivnosti od komercijalnih i da taj novi entitet registrujemo prema Zakonu o fondacijama, kako ne bi bilo dileme o prirodi organizacije. Humanitarnim i socijalnim akcijama bavili smo se od osnivanja B92. Još 1992. godine imali smo akciju "Sve predsednikove bebe", kada smo zbog prevelikih poreza na odeću i hranu za bebe pozvali roditelje da simbolično poklone svoje bebe Miloševiću. Preko 200 beba i njihovih roditelja pojavilo se na Andrićevom vencu u urnebesnoj akciji koja je urodila plodom, jer su već posle nekoliko dana smanjeni porezi.

Veoma je teško izveštavati o teškom životu građana, pojedinaca i grupa, o diskriminaciji, društvenoj patologiji, nasilju i siromaštvu. Zbog toga smo uvek pored izveštavanja nastojali da ono što možemo i rešimo kao problem. To je nekako više od angažovanog novinarstva. Morali smo da osnujemo Fond i zbog toga što su naše akcije postale izuzetno obimne, a podrazumevalo se da ih vode ljudi kojima je samo to posao, kako bismo obezbedili da budu na najbolji mogući način i realizovane.

U kom trenutku vam je "kliknulo" da vaša sledeća humanitarna akcija treba da bude Bitka za bebe?

- Mi uvek imamo niz potencijalnih akcija, a onda se zajednički dogovaramo o tome koja će biti centralna, najveća. O novoj smo odlučivali neposredno pošto je naša informativna redakcija otkrila katastrofalno stanje sa zastarelim inkubatorima, zapravo veliki deficit ove opreme u našim zdravstvenim ustanovama. Odmah se to nametnulo kao ogromna tema: nehumanost sistema prema najranjivijima, licemerje sistema koji se poziva na to da se bebe rađaju, a ne omogući im se elementarna oprema da ostanu u životu ako se rode pre vremena, ili ako se rode na vreme, a imaju neke zdravstvene probleme. Statistika je pokazala da je to svako peto dete. Napravili smo istraživanje kakvo je stanje u celoj Srbiji i okupili tim Fonda, kao i tim marketinške agencije Satchi & Satchi, koja nam je već bila partner u nekim akcijama. Razmatrali smo mogućnosti - da li da rešavamo samo problem Instituta za neonatologiju, kojem je trebalo pedesetak inkubatora, ili da pokušamo da sistemski rešimo taj problem.

Na osnovu čega ste se opredelili za sveobuhvatnu akciju?

- Na osnovu procene da možemo da idemo na veliku akciju i pokrijemo celu Srbiju kako bi rešavanje problema bilo ravnomerno, a i kako bismo izbegli optužbe da sve ide u Beograd. Potom smo pravili strategiju i kampanju, kao i animiranje kompanija i pre nego što smo lansirali kampanju, da bismo procenili koliko možemo prikupiti sredstava s obzirom na krizu. Odlučili smo da krenemo sa akcijom tek kada budemo zadovoljni napravljenom pripremom. I krenuli smo 1. septembra s najboljom kampanjom kada je reč o ovakvim akcijama, puno vremena u B92 informativnim emisijama, ali i u reklamnim blokovima i već formiranim frontom za bebe.

Da li su "predstavnici naroda" ovoga puta imali više sluha da vam pomognu, a ne da odmognu?

- Uvek imamo dvostruki odnos: s jedne strane mnogi od njih shvataju da je ovo najžešća kritika njihovog nerada i neorganizovanosti, a s druge strane su veoma srećni jer obavljamo njihov posao, onaj posao koji su možda i želeli da urade, ali nisu uspevali iz različitih razloga. Međutim, kada je krenula akcija sa uspehom, svi su se uključili i nije bilo nikoga ko je odbio da na neki način učestvuje. Tako smo došli u paradoksalnu situaciju da jedan medij-fondacija organizuje i državne organe, kao i niz lokalnih samouprava, zdravstveni sistem, kompanije, poslovne sisteme, obdaništa, sportske klubove… Siguran sam da na ovaj način i Vlada može i mora da radi da bi bilo uspešnih, velikih poduhvata. Mi smo dali model koji je, sada sam siguran, sasvim primenljiv. Albert Švajcer je davno rekao: "Onaj ko se odluči da čini dobro, ne treba da očekuje da će mu ljudi zbog toga uklanjati kamenje s puta, već mora biti spreman na to da mu stave još po koji kamen na put".

Dug je spisak onih što su se našli na listi donatora. Koga biste izdvojili?

- Ima nekoliko kompanija koje su redovni donatori u našim akcijama. Pre nego što pokrenemo akciju, uvek prvo pitam Viktorija Grupu i Farmakom da li bi se uključili i koliko su spremni da daju. Oni se brzo odlučuju i zaista su lideri u donatorstvu u svim našim akcijama. Ovoga puta dobili smo puno novih kompanija donatora, kao i pojedinaca. Prijatno su me iznenadili oni koji su ne samo donirali, već su postali i neka vrsta partnera u akciji.

Najavili ste nastavak Bitke za bebe. Planirate li istovremeno početak nove plemenite misije?

- Odlučili smo da iskoristimo to što očigledno postoji velika energija u narodu kada je reč o novim naraštajima, natalitetu, poboljšanju zdravlja beba, za nastavak pod uspešnim sloganom Bitka za bebe. Videli smo da svake godine ostajemo bez jednog grada između 35 i 40.000 stanovnika, da naše porodice jako teško podnose krizu, da ima puno problema po zdravstvenim institucijamakoje treba rešiti, pa ćemo se potruditi da nastavimo da identifikujemo ključne potrebe i pozovemo donatore i tu opremu nabavimo. Nastojaćemo da pomognemo i porodilištima da bismo rađanje učinili što humanijim činom. Želimo da pokrenemo akcije koje će olakšati roditeljstvo i koje će ga činiti radosnim, a ne teškom mukom u kojoj se razmišlja stalno o opstanku i elementarnim potrebama.

Na koji način ćete pokušati da to učinite?

- Borićemo se za izmenu poreske politike kako bi se smanjile cene opreme i hrane za bebe, da se višečlane porodice oslobode različitih obaveza, da socijalna, stimulativna davanja budu redovna i adekvatna, da se, na primer, za porodice sa troje dece omogući besplatno parking mesto, kao i čitav niz drugih poteza koji se lako, bez ikakvog tereta po državu, mogu povući odmah, a što bi roditeljima i deci predstavljalo veliko olakšanje. Hoćemo da narednu godinu proglasimo "godinom beba" i da se svi posvetimo realizaciji ovih pitanja, da 2012. godina bude prelomna i da stvorimo pozitivne osnove i trendove za bolje uslove za život novih naraštaja. Želimo da njihovim roditeljima što više olakšamo život, da stvorimo atmosferu u okviru koje će se slaviti i promovisati život kao najviša vrednost.

Poslovica kaže "kakav narod, takva i vlast". Šta očekujete od predstojećih izbora?

- Naša celokupna elita je zakazala, ne samo političari. Očigledno nedostaju vođe, državnici, ljudi velikog kalibra u svim oblastima koji svojim delovanjem pomeraju, guraju društvo ka boljoj budućnosti. Političari su tu da otvore te puteve za talentovane, inovativne… Umesto toga, i na tim putevima imamo stalno balvane i barikade, te mladi talentovani i inovativni odlaze i nekim drugim državama omogućavaju da se razvijaju. Nažalost, šta god se dogodilo na izborima, ne vidim da će se nešto suštinski poboljšati. Ne vidim da se može dogoditi da vlast preuzmu nove generacije političara posle ove sadašnje, koja je u vrhu političkog života dvadesetak godina. Potrebno je obnavljanje na svim nivoima.

Aristofan je rekao: "Gde je dobro, tu je domovina", a to je nešto što svaki političar mora da ima na umu, da za sve građane stvori ambijent da se oseća dobro. To je onda pravi patritoizam.

Kada ste se pomirili s neminovnošću da RTV B92 u izvesnoj meri mora da komercijalizuje program?

- Počeli smo na tome da radimo jos 1998. godine, kada smo angažovali prve stručnjake iz Britanije. I nije bio problem u tome što program mora da se komercijalizuje, već je problem stvoren kada je podeljeno mnogo više dozvola za emitovanje nego što je tržište moglo da podnese. Time je stvorena neodrživa situacija za sve medije, izuzev onih koji su formirani i koji su se obogatili monopolima za vreme Miloševića. Zbog toga je bilo teško uopšte napraviti neki održivi koncept komercijalnog emitovanja i poslovanja, uz očuvanje vrednosti i kvaliteta po kojem je B92 bio poznat.

Da li je možda to na neki način dovelo do odlaska nekoliko asova iz vaših redova?

- Svakako su različite promene kroz koje smo prolazili donosile i situacije u kojima su se ljudi odlučivali da li žele u tome da učestvuju ili ne… Ipak, rad pod pritiskom predugo traje za jedan ljudski organizam. Očekivalo se da će nam biti lakše posle promena 5. oktobra, a umesto toga dobili smo komplikovaniju i težu situaciju kroz koju mnogi nisu želeli da prolaze. Naravno, bilo je i neslaganja oko toga kojim putem ići, iako je bilo svima jasno da se bez promena ne može preživeti.

U kojoj meri su ti transferi isforsirani od strane konkurentskih kuća u cilju vašeg slabljenja? Možda je kod vaših višegodišnjih saradnika jednostavno došlo do zasićenja?

- Svaki slučaj je poseban i u svakom slučaju je svakome od nas bilo teško: i onima koji su odlazili i nama koji smo ostajali.

Za to vreme ni vi ne sedite skrštenih ruku, vać angažujete zvučna imena. Postoji li bombastično ime koje biste voleli da vidite na špici vaše televizije?

- Želeo bih da vidim više mladih, svežih, pametnih, prodornih novinara koji predstvaljaju novu vrednost u novim okolnostima. Nažalost, naše škole ne prave puno takvih profesionalaca, a mi nemamo snage i sredstava da sami proizvedemo nove generacije novinara. Pokušaćemo iduće godine da napravimo "Insajder školu istraživačkog novinarstva", da na taj način nastavimo sa edukacijom novih, angažovanih, pravih novinara.

Šta treba da se dogodi da biste pored brojnih obaveza našli vremena za dokolicu? Imate li omiljene restorane i koja vas pesma uvek podigne na noge? Prilaze li vam građani na javnim mestima i šta vas obično pitaju?

- Gotovo da nemam privatni život. Moj dnevni posao glavnog i odgovornog urednika informativnog programa je sam po sebi zahtevan, a volonterski posao u Fondu B92 odnosi dnevno takođe jako puno vremena. Sloboda kretanja mi je veoma ograničena zbog policijskog obezbeđenja, pa posle radnog vremena nemam želju da idem po restoranima. Opušta me odlazak na pijacu, tu se najbolje vrši provera informаcija koje imamo o tome gde smo zaista i šta se događa. Najveće zadovoljstvo ovih dana ipak mi predstavlja obilaženje zdravstvenih instutucija kojima uručujemo inkubatore, kao i sreća zdravstvenih radnika i roditelja kada vide da tu ima nekih pomaka. I tu se susrećemo sa elementarnim vrednostima: vidimo bebe od 700 grama koje se snažno bore za svaki udisaj vazduha, za svaki sekund života, a kada bi svako od nas imao svest o tome, siguran sam da bismo svi bili bolji i angažovaniji članovi zajednice.

Na koji način se oporavljate posle nešto stresnijeg radnog dana? Da li je zato vaš kućni ljubimac "avanzovao" u kancelarijskog ljubimca?

- Šnaucer Grej je sada više kod bake i deke, kako ne bi bio sam u stanu većim delom dana. I s njim prolazimo kroz njegove zdravstvene probleme. Puno čitam, neverovatna je količina ubrzanja u razvoju različitih oblasti, a pošto sam veoma radoznao, koristim svaki trenutak da naučim nešto novo. Deca su velika i već nastoje da formiraju svoj život.

Da li ste se u mladosti bavili nekim sportom?

- Nekoliko godina sam igrao fudbal u juniorima šabačke Mačve, ali posle srednje škole, kada mi je i novinarstvo postalo prioritet, prestao sam s tim.

Za koga navijate? Odlazite li na stadione i košarkaške hale?

- Više po inerciji navijam za Crvenu zvezdu, po onom pravilu da morate biti za jedan od dva najveća kluba, ali nisam aktivni navijač.

Utičete li značajnije na uređivačku politiku vaše sportske redakcije?

- Nikada nisam želeo da učestvujem u njihovom radu jer su mnogo veći eksperti u poznavanju sporta. Nastojao sam da obezbedim uslove da imamo što kvalitetniji vrhunski sport na program. Tu se završavala moja intervencija.

Postoji krilatica koja kaže da je novinarstvo sjajan posao ukoliko se napusti na vreme. Možete li sebe, jednog dana, da zamislite u nekoj drugoj profesiji?

- Mislim da je moguće baviti se novinarstvom i ako niste novinar. Danas ima mnogo više načina da delujete na javnu scenu, neki blogeri su moćniji i uticajniji od mnogih medija. Način na koji se ja bavim novinarstvom obuhvata još neke oblasti života, moguće je da ću se nekom od njih baviti više nego novinarstvom, ali novinarstvo svakako neću napuštati. Naročito zbog toga što svaka sfera mog interesovanja ima veze i s novinarstvom.

SAČUVATI ŽIVU GLAVU I NEPOBEDIVOST ISTINE

Jeste li se ikada nosili mišlju o ukidanju Insajdera?

- Moja prva pomisao je da se mora sve učiniti da se sačuva život. Ali i da pronađemo način da odgovorimo kroz ono što je naša profesija, da se ne predamo, da ne ukinemo Insajder i da se time izdignemo iznad svih koji nastoje da zaustave slobodu govora. Za društvo su apsolutno neopohodne institucije koje mogu da prodrmaju, protresu, razotkriju, razobliče, one institucije kojih se kriminalci, korumpirani političari i tajkuni plaše. Najteže nam je bilo da štitimo ugrožene živote ljudi, a istovremeno da im omogućimo da nastave dalje da rade i time dokažu nepobedivost istine. Mislim da smo dosad u tome uspeli. Nadamo se da ćemo i u budućnosti delovati na isti način.

(Foto: mozzart sport)

NAŠE AKCIJE ŽIVE I RAZVIJAJU SE

Možete li da nabrojite sve dosadašnje akcije Fonda B92?

- Dosad smo napravili pet sigurnih kuća za žrtve porodičnog nasilja, pokretni mamograf koji smo kupili je pregledao preko 55.000 žena širom Srbije, transfuziomobil koji smo takođe kupili od sredstava donatora prikuplja krv od dobrovoljnih davalaca, prikupili smo i distribuirali ogromnu količinu hrane za narodne kuhinje, spasili od gašenja narodne kuhinje u Kosovskom pomoravlju i održali ih u životu cele ove godine. Upravo smo odneli hrane za narednih šest meseci, a razvijamo i podstičemo proizvodnju hrane u režiji zaposlenih u narodnim kuhinjama na Kosovu, kako bi se osamostalili što više. Svaka od akcija živi i razvija se, posebno smo ponosni što održavamo kvalitet i kontinuitet.

KOMPANIJA MOZZART DONATOR I PARTNER

Ko vas je od učesnika akcije Bitka za bebe prijatno iznenadio?

- U pojedinim periodima potrebne su te inicijalne kapisle: prvo su to bile Viktorija i Farmakom, potom kompanija Matijević kada je odlučila da donira 10 inkubatora, pa Milan Popović koji je odlučio da donira najveću sumu od 100.000 evra. Imamo niz aktivista koji su dali veliki doprinos dižući na noge čitave gradove i regione, kao što je to uradio Zoran Milovanović u Užicu... Ipak, uvek se pokaže istinitom ona sentenca Duška Radovića: "Samo siromašni znaju da postoje i siromašniji od njih, dok bogati vide samo bogatije od sebe", tako da solidarnost uvek iskrenije i masovnije dolazi od onih koji nemaju dovoljno ni za sebe. Moram da pohvalim kompaniju Mozzart, koja je posle donirana dva inkubatora, kada smo najavili da nastavljamo akciju odlučila da pokloni još dva, odnosno 101. i 102. Prijatno ste me iznenadili jer ste ne samo donirali, već postali i neka vrsta partnera u akciji.

izvor :