Serbia Edition
Serbische Ausgabe
Izdanje BiH
Izdanje Crna Gora
Vesti
Cile Marinković, slikar - Učio sam Zorana Radmilovića da slika
Ponedeljak, 19.12.2011.
12:55
Komentari
Probni vozač beogradskog SUP-a Ešhard Amdrija odlučio je da se baš 9. decembra 1960. godine ludo provede vozeći svoj motocikl. Pre tog popodneva je više puta izazivao sudare, ali su ga kolege iz milicije štitile. Sumanutom brzinom je sa severnog Bulbudera izleteo na livadu gde sam sa komšijskom decom igrao fudbal. Na nesreću, naleteo je pravo na mene i ostavio me bez svesti. Drugari s kojima sam igrao fudbal tog popodneva bili su sigurni da me je lišio i života. Fraktura lobanje, kuka, leve ruke... Strašne posledice, ali ostao sam živ. U gipsu od stopala do pola grudi sa nesnosnim bolovima u celom telu, ali živ, započinje ispovest za "Blic nedelje" Milan - Cile Marinković.
Osamnaest meseci sam proveo po beogradskim bolnicama i navikao se na bele čaršave i bele zidove, ali gips u kojem se nalazio veći deo mog tela više nije bio beo, već raznoliko islikan. Kada je doktorka koja se brinula o mom oporavku videla sve to, odvela me je u specijalnu sobu u kojoj po podne nije bilo doktora. Majka mi je donosila pribor i papir, pa sam slikanjem "zaboravljao" bolove. Moja slika "Riblja svadba" ostala je kod nekog lekara. U međuvremenu je moj otac tužio beogradski SUP i posle mnogo godina dobili smo spor. Na rehabilitaciji u Lovranu zavoleo sam Istru, a u Risnu Boku kotorsku. Slikao sam tada obale i ljude. Slike su uglavnom ostale kod tamošnjih lekara.
Stariji od brata 25 minuta
Moji roditelji Melanija Čerevicki, Sremica, Ukrajinka poreklom, i Marko Marinković, poštanski službenik iz Beograda, proveli su dvadeset godina u braku pre nego što su dočekali decu. Blizance. Od brata Miloša stariji sam 25 minuta. Odrasli smo na severnom Bulbuderu, između Zvezdare i Novog groblja, idiličnoj periferiji Beograda u doba našeg detinjstva. Tada je asfaltiran naš kraj, pa smo po ceo dan bili van kuće. Zimi sankanje na brdu, leti fudbal dok ne padne mrak. Razradio sam sa bratom naše interno pozorište u osnovnoj školi. Bilo nas je teško raspoznavati, pa smo se često iz vica pred nastavnicima predstavljali kao "onaj drugi brat". Nismo morali obojica da učimo sve. Miloš je kasnije postao teoretičar književnosti, a ja sam verovao da me čeka sportska karijera.
Prva izložba u školskom holu
Fudbal je bio moj jedini životni izbor do petog razreda osnovne škole. Bio sam golman u mlađim kategorijama OFK "Beograda" i nisam birao ni mesto ni vreme da pokažem svoju veštinu. Gde god bi se našle dve cigle i nekoliko drugara s loptom, za golmana nisu morali da brinu. E, onda nam je u školu došao novi nastavnik likovnog. Slikar Moma Mirčić. Posle nekoliko časova pozvao me je svoj atelje na Trgu republike. Govorio mi je o slikarskim tehnikama i predložio da naslikam nešto po svom izboru. Kada je video motiv grada na moru iz moje mašte na ogromnom belom platnu, samo je klimnuo glavom i kazao mi: "Milane, imaš redak dar." Kasnije mi je poverio izradu ilustracija za školski list. Posle dve godine imao sam samostalnu izložbu u školskom holu. Majci sam uz nedeljni ručak saopštio da ima slikara u kući. Mešavinu ponosa i radosti koja se tog momenta razvukla u osmeh preko njenog lica, pamtim sve do danas.
Roni Vud
U čuvenoj Šumatovačkoj školi pripremao sam se za upis na Likovnu akademiju. Kosta Bunuševac je bio deo moje ekipe koja se okupljala blizu kafane "Desert". Sad je tu neka parfimerija. Rokenrol je ušao u Beograd i Rolingstonsi su nam bili kao neko pop ogledalo. Njihova muzika je budila najbolje i najluđe u nama. Kad smo polazili na prijemni na Akademiju, nalazili smo se kod mog druga Vlaje koji je imao neki rok bend, pa je naslikao Džegera sa nekim zmijama u kosi i drugim čudima. To je bila neka fantastika, a svi smo bili u toj fazi, pa smo se molili Džegeru za pomoć na prijemnom. Posle mnogo godina priznao sam sve to Roniju Vudu na jednoj izložbi u Londonu. On je neverovatan lik. Završio je Kraljevsku akademiju u Londonu i sve vreme crtao Rolingstose. Kratko mi je rekao da je naša opčinjenost njegovim bendom bila logična jer su popularni u celom svetu.
Rokenrol, Prele, Rovinj
Na Likovnoj akademiji sam forsirao pop art i tu moju stvaralačku određenost profesori su podržavali. Rokenrol je i dalje zauzimao važno mesto u mom životu i nije se dešavalo da propustim svirke Zlatnih dečaka, Elipsa, Silueta... Svi smo tada uživali u Beogradu. Sa Dušanom Prelevićem Preletom sam umeo da preteram u istraživanju zabave u Beogradu. Baš kao i ja, Prele je uvek bio samo svoj, i zbog toga mi je bio vrlo blizak prijatelj. Leto me je odvelo u Rovinj koji nije baš bio u reprezentativnom stanju jer ko nije pazio mogao je da nagazi žabu nasred ulice. Umetnici iz čitave Jugoslavije učinili su ga našim Sen Tropeom. Tamo sam toliko vremena provodio, da neke turistkinje iz Beograda nisu želele da igraju sa mnom na igranci jer su verovale da sam domaći. Izlagao sam svoje radove u lokalnom muzeju, ali i na ulici. Bio sam zaštitni znak grada.
Studentska pobuna
Verovali smo da će studentska pobuna 1968. godine promeniti svet. Svi smo danima spavali u slušaonicama. Policija uletala na fakultete i prebijala studente. Na Likovnoj akademiji kod nas uspeli su da izubijaju repliku Rodenovog mislioca. Sve je bilo jezivo i smešno istovremeno. Posle takve brutalnosti odlučio sam da napravim svoj prvi konceptualni rad. Na sredini velikog lanenog platna koje su uz table jute studenti Akademije dobijali u redovnim sledovanjima isekao sam zvezdu i svoj rad rasprostro paralelno sa zgradom Biblioteke grada na kraju Knez Mihailove ulice. Ljudi su kroz tu amputiranu zvezdu gledali na Kalemegdan ili na glavni beogradski korzo u zavisnosti prema čemu se kreću. Verujem da je Komitet razumeo moju poruku, ali da im tada nije marketinški odgovaralo da neki student slikarstva nestane ili bude isprebijan u zatvoru.
Susret sa Dalijem
Stipendija "Moša Pijade" otvorila mi je mogućnost da boravim u Parizu. Bio je to najznačajniji momenat u mom umetničkom razvoju. Pariz sam doživeo kao mesto kojem pripadam. Moje slike su dobile nagradu na međunarodnoj izložbi u Kanj sir Meru. U žiriju su bili i Šagal, Vedrun, zaista velika imena slikarstva. Gledao sam na svet sa prozora svoje sobe u blizini Notrdama u kraju grada koji je vrveo od galerija, umetnosti, muzike, pozorišta. Obilazio sam mesta gde je dolazio Pikaso, mimoilazio se na ulici sa Alenom Delonom... Kasnije sam stanovao u dva ateljea na Šanzelizeu u blizini čuvenog restorana "Raspućin". Potpuno van sebe sam došao u posed pozivnice koja me je odvela na prodajnu izložbu Salvadora Dalija. Velikog majstora sam uspeo da upoznam, ali je fotografisanje s njim bilo zabranjeno. Nismo dugo razgovarali, ali smo se složili da je Dubrovnik divno mesto za svakog umetnika. U Parizu sam izlagao prvo po nekim salonima, pa samostalno, po regionima, u Avinjonu, Avru, Lionu, Strazburu… Onda je krenulo dalje.
Zoran Radmilović
Bio sam omiljeni slikar Zorana Radmilovića, pa smo postali prijatelji. Onda smo utvrdili i da smo komšije jer je živeo dve ulice od mene. Nije dobro odbiti prijatelja, pa sam se tako našao na sceni Ateljea 212 u ulozi slikara na početku predstave "Nesumnjivo lice" koju je Zoran režirao. Ako je Cile Marinković postao glumac, onda je Zoran Radmilović morao da naslika nešto. Prodao sam mu neke slikarske fore. Zoran je imao talenta i volje za slikanje. Voleo sam kada je svojim spačekom razvozio pijano društvo iz čuvenog bifea Ateljea 212 po Beogradu.
Trokrilni orman i Sofi Marso
Francuska diva Sofi Marso i njen dečko reditelj Andrej Zulavski posle Dubrovnika snimali su u Beogradu deo filma "Boris Godunov". Videli su neku moju sliku u Skadarliji i kupili su je. Od produkcije filma su tražili da za vreme njihovog boravka u Beogradu upoznaju umetnika čiju su sliku kupili, pa su došli kad mene kući. Sedeli su na mojoj čuvenoj terasi na kojoj sam stvorio svoja najznačajnija umetnička dela. Odabrali su i kupili najveću sliku koju sam tada imao u ateljeu. Pošto smo moja supruga Beba i ja imali neke kontakte u JAT-u i igrom slučaja već bukirane karte za Pariz, pomogli smo im da bezbedno transportuju sliku kući. Slika je bila veličine trokrilnog ormana. U Parizu smo bili njihovi gosti u apartmanu koji je nekada pripadao Džoni Holidej.
Žurke na vračarskoj terasi
Kada se dogodio raspad Jugoslavije, zvali su me iz svih partija iz Srbije da podržim njihov rad, ali tamo meni nije bilo mesto jer sam sa porodicom živeo paralelno u Parizu i u Beogradu. Moje mesto je u umetnosti i svojim slikama najviše donosim gradu i zemlji iz koje potičem. Na terasi mog ateljea na Vračaru početkom osamdesetih godina prošlog veka zabavljali su se dramski pisci, rok bendovi, pisci iz cele Jugoslavije - Bajaga, Danilo Kiš, Džoni Štulić, Aleksandar Popović... Mnogo zanimljivog sveta. Sazna se kada je zabava, i odjedanput na terasi vidim gomilu ljudi koji se odlično provode. Voleo sam da svojim gostima spremam egzotična jela. Paprikaš od puževa bio je moja specijalnost.
Renome svetskih putnika
Moju suprugu Bebu sam upoznao na jednoj od tih legendarnih zabava. Bilo je to lice koje sam stotinu puta probao da naslikam. Par meseci posle prvog susreta otišli smo u Dubrovnik i više se nikada nismo razdvajali. Naša ćerka Danica je grafička dizajnerka i nastojaćemo svi zajedno da zadržimo renome svetskih putnika.
Lična karta
Milan - Cile Marinković je rođen u Beogradu 1947. godine. Diplomirao je 1972. godine na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Kao stipendista jugoslovenske vlade boravio je tri godine u Parizu (1977-1980).
Od 1966. godine imao je preko 80 samostalnih izložbi, između ostalih, u Beogradu, Parizu, Njujorku, Podgorici, Budvi, Valensiji, Madridu. Učestvovao je na preko 200 kolektivnih izložbi u Jugoslaviji, Francuskoj, Belgiji, Sjedinjenim Američkim Državama, Italiji, Rusiji, Švedskoj i drugim zemljama. Član je ULUS-a i Doma umetnika (La Maison des Artistes) u Parizu. Njegova dela nalaze se u brojnim muzejima i privatnim kolekcijama širom sveta. Do sada su o ovom umetniku publikovane dve monografije čiji su autori poznati srpski istoričari umetnosti.
Od 1992. godine živi i radi u Parizu.
Dobitnik je 10 značajnih nagrada za likovno stvaralaštvo, od kojih izdvajamo: Zlatna paleta ULUS-a, Beograd (1975), La Mention Spesial du Jury, VIII Festival International de la Peinture Cagnes-sur-Mer, France (1976), Nagrada grada Beograda za 1995, Beograd (1989), Otkupna nagrada Grada Beograda (1995), Le Prix de Jury de la peinture Professionalle, Ville d’Orly (2002).
(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Blic" os 18.12.2011.)
Atelje 212
Skadarlija