Ana Štajdohar, pop pevačica - Čuvala me Brena za velike stvari

Spletom životnih okolnosti, sve popularnija pop-pevačica Ana Štajdohar samim činom rođenja bila je predodređena za posao od koga danas živi. Naime, osim što joj je bog podario divan glas, "gospodin Slučaj" udesio je da joj kolevku ljulja i uspavanke peva niko drugi do Lepa Brena. Na kraju je po Anu sve ispalo po tekstu jednog od prvih hitova njene bebisiterke "Čuvala me mama", pošto je na dobrom putu da napravi velike stvari na muzičkoj sceni

Da Ana Štajdohar, trenutno član prve garniture ženskih vokala u Srbiji, nije svojevremeno otkrila da joj je bebisiterka bila ni manje ni više nego Lepa Brena, ta superzanimljiva koincidencija ostala bi u domenu teško dokučive urbane legende. Iz tog razloga je potpuno normalno to što smo se zakačili za taj detalj na početku razgovora sa umiljatom plavušicom, koja nam peva svakog petka u emisiji Veče sa Ivanom Ivanovićem.

- Tog perioda se zapravo i ne sećam, jer sam bila beba. Ono što znam, to je ono što sam čula od roditelja. Tada je Lepa Brena bila samo Fahreta Jahić, stanovala je u stančiću koji su joj rentirali moji roditelji, dole ispod Tašmajdana, kod Palilulske pijace. Uzgred je radila kao bebisiterka i čuvala me kad nije imao ko. Ubrzo je njena karijera krenula uzlaznom putanjom, a iz tog perioda je ostala ta simpatična anegdota. Takođe, moglo bi se reći da me je Brena na neki način predodredila za bavljenje muzikom – započinje Ana Štajdohar razgovor za MOZZART Sport.

Posle koliko godina ste se ponovo videle?

- Prošlo je mnogo vremena, tek pre dve godine konačno smo se srele. Našle smo se na proslavi nekog časopisa i jednom njenom muzičaru sam ispričala odakle se znamo. On joj je to preneo i ubrzo smo bile u zagrljaju. Taj trenutak je bio jako dirljiv, osećala sam se kao akter emisije "Sve za ljubav", a-ha-ha.

Ne računajući uspavanke koje ti je pevala Brena, kada si imala prvi kontakt s muzikom?

- Imala sam četiri godine kada sam jednog leta bila na Hvaru. U to vreme bio je neverovatno popularan Danijel Popović, koji je te večeri pevao u našem hotelu. Organizator se dosetio da neko od gostiju otvori koncert i upriličili su malu audiciju. Isprva nisu hteli ni da me saslušaju, pošto sam bila jako mala. Moji roditelji su znali koliko volim pesmu "Džuli", koju sam po ceo dan pevušila, pa su se nekako izborili za moj nastup. Na kraju su me izabrali i na pravoj, velikoj bini, otpevala sam moju omiljenu pesmu, naravno, uz pratnju orkestra. Danijel mi je potom prišao, poljubio me i uručio plaketu koju sam potom brižljivo čuvala.

Da li si već tada prepoznala životnu misiju?

- Upravo tako. Već posle godinu dana počela sam da pevam u horu JNA, kako se tada zvao. Dobro pamtim 1985. godinu i glamuroznu proslavu Dana pobede u Sava centru. Nastupila sam kao vokalni solista, i to ispred pet pratećih horova. Nešto kasnije postal sam član hora Kolibri i istovremeno upisala muzičku školu, odsek klavir. Moja profesorka je čvrsto verovala da ću postati pijanista, pokušavala je potpuno da me usmeri na tu stranu. Žena mi je želela sve najbolje, međutim, to forsiranje kod mene je izazvalo averziju. Prestala sam da sviram i upisala običnu gimnaziju.

Da li si imala bend tokom srednje škole?

- Stalno sam se s vršnjacima nešto dogovarala, kovali smo planove o osnivanju grupe, međutim, ništa nismo uradili konkretno i vredno pomena. Ali zato sam sve vreme pevala u "Krsmancu", da bih po završetku srednje škole donela odluku da se ozbiljnije pozabavim muzikom.

Koje si poteze u tom cilju prvo povukla?

- Sela sam za klavir i snimila nekoliko omiljenih pesama. E onda bih, čim dobijem broj telefona, zvala ljude za koje sam mislila da mogu da mi budu od pomoći. Govorila sam im da lepo pevam, a prvi koji mi je pomogao bio je gospodin Cvele, basista u Bajaginoj grupi. Čovek je stvarno došao na mesto gde smo se dogovorili i uzeo moju kasetu. Ubrzo me pozvao da otpevam prateće vokale u jednom domaćem filmu.

Sećaš li se imena tog filma?

- Jao, znam samo da je glumio Bata Živojinović...

Da nije Valter brani Sarajevo?

- A-ha-ha, pa nisam toliko stara. Znam samo da je Viktorija pevala naslovnu numeru, a da smo Ivana iz Negativa, Ana Stanić i ja pevale prateće vokale. Držala sam se i ponašala kao da znam šta i kako treba da se radi. Uspela sam da ih uverim u to i sve je prošlo glatko. Posle toga sam nastavila da pevam prateće vokale.

Kako je došlo do saradnje s grupom TAP 011?

- Slučajno sam upoznala njihovog gitaristu grupe. U razgovoru mi je "nabacio" kako traže pevačicu, pošto su ih Goca i Ivana napustile. Delovalo mi je kao veliki zalogaj, jer je TAP u to vreme bio top grupa koju su mnogi obožavali. Neverovatno mi je bilo da sebe zamislim u njihovim redovima.

Iz sve snage si pokušavala da izgradiš pevačku karijeru i istovremeno studirala italijanski jezik. Odakle je izvirala ta želja za akademskim zvanjem?

- Kao što sam imala svest o obaveznom završetku osnovne škole, tako sam osećala potrebu da završim i fakultet. To moje studiranje je malo potrajalo, usled velike posvećenosti muzici, ali sam na kraju uspela da diplomiram. Mogla sam italijanski da naučim i na nekom kursu, međutim, izabrala sam teži put da bih sebi dokazala koliko vredim. U principu, kad je čovek uporan, svaki cilj je ostvarljiv.

Jesi li možda negde u podsvesti razmišljala kako je bolje imati školicu u slučaju da ti se pevanje ne posreći?

- Da, definitivno, i to iz jednostavnog razloga što sam u glavi uvek imala rečenicu mog oca koja je glasila: "Lepo je to što se baviš pevanjem, ali bi bilo dobro da završiš fakultet"! Hvala na tom savetu i tati Tomislavu i mami Cveti.

Šta je novo u tvoj život donela fakultetska diploma?

- Rasterećena brige o polaganju ispita, odlučila sam da sve vreme ovoga sveta posvetim muzici. U startu sam imala sreću da zajedno s bendom postanem deo najgledanijeg šou-programa u Srbiji "Veče sa Ivanom Ivanovićem".

Na koji način je došlo do te saradnje?

- Svojevremeno sam, relativno sa istom ekipom, radila šou "Karaoke obračun" koji je vodio Nikola Đuričko, kao i "Evropsko lice" na RTS-u. Igrom slučaja, Aleksa Jelić me pozvao da uradimo duetsku pesmu s kojom smo nastupili na Beoviziji. Ivan Ivanović je sve to znao, a kad smo se sreli u jednom klubu, upitao me da li bih s mojom ekipom muzičara pevala u njegovoj emisiji. U startu sam prepoznala da će taj projekat biti odličan i iskoristila sam ponuđenu priliku. Ipak, to ne znači da nismo obavili probno snimanje, tako da je na potpuno regularan način došlo do saradnje. Sad mogu da konstatujem da sam presrećna što se to dogodilo.

Drugim rečima, hoćeš da kažeš kako je televizija čudo…

- Pojavljivanje u tako gledanoj emisiji je od neprocenjive vrednosti. Narod doživljava TV kao čarobnu kutiju, lica koja u njoj vide automatski im postaju zanimljivija. Još jedna sjajna stvar koja mi se ovim angažmanom dogodila je to što su ljudi konačno naučili da tačno izgovore moje prezime.

Je l" te sada raja prepoznaje kad se nađeš na nekom javnom mestu?

- Pa da, prepoznaju me na ulici, u prodavnici, banci... Dobro sad, nije da mi čupaju kosu i vrište, ali mi priđu. Prvo pitaju da li sam to ja, posle čega pohvale moje pevanje. Stvarno su mi simpatične te situacije.

Da li si pored silne muzike i pomalo stizala da se baviš sportom?

- A-ha-ha, nisam baš bila sportski tip. Ipak, vremenom sam postala fitnes tip. Naime, volim te neke različite aerobne vežbe, upražnjavam ih tri puta nedeljno. Na taj način se praznim od negativnih misli, jačam energiju i hormon sreće.

Znaš li da cigarete i džoging ne idu zajedno?

- Priznajem da nisam idealna i savršena, niti to pokušavam da budem. Mislim da je tako nešto nemoguće. Mogu ja da ostavim cigarete, samo opet ću imati neku manu.

A dokle si stigla u naumu da postaneš vegeterijanac?

- Samo još piletinu nisam izbacila iz jelovnika, gledam da to u nekom momentu učinim.

Od čega se sastoje tvoji obroci?

- Uglavnom od raznih testenina, mada znam da ni one nisu prijatelj moje vitke linije. Veliki sam obožavalac sireva, a naročito morskih plodova. To mogu non-stop da jedem.

Dobro, ali i tu ima mesa!

- Ima onaj vic: šta jede ljudožder kad posti? Odgovor je: ronioce.

U slučaju da dobiješ ponudu da se nađeš u nekom rijaliti-šouu, da li bi je prihvatila?

- Ne mislim da bih se tamo dobro osećala, smatram da mi učešće u tim rijaliti programima ne bi nešto značajno donelo. Verovatno gledaocima ne bih bila zanimljiva jer nisam ni agresivna, ni svadljiva, niti bih pravila nekakve skandale.

Osim muzike, da li imaš još neko životno utočište?

- U poslednje vreme sam se bacila na čitanje knjiga. Uživala sam čitajući Nikolu Amanitija i njegovo delo "Kako bog zapoveda". Od istog autora pročitala sam i "Dolazim po tebe i vodim te sa sobom". Jako mi se dopala i knjiga Vladimira Arsenijevića "Predator", koju bih preporučila onima s jačim želucem. Umalo da zaboravim Pjetra Đordana, koji je napisao "Usamljenost prostih brojeva". To je fenomenalna, stvarno divna knjiga.

Šta te u Beogradu izbacuje iz takta?

- Saobraćajne gužve! Majko moja, samo kad se setim da sam do pre nekoliko godina mislila kako ne bih mogla da živim u mestu bez toliko automobila i ljudske vreve. E sad kad sam ušla u tridesete, jezivo me iritira to što ni auto nije garancija da ćeš negde stići tačno na vreme. Te kolone me izluđuju.

Šta radiš dok se milimetarski pomeraš od tačke A do tačke B?

- Pustim glasnu muziku i zamišljam da sam tamo negde.

Zbog čega još poželiš da si negde drugde?

- Zbog pojedinih Beograđana koji bacaju kese s đubretom kroz prozor, a plastične boce i papir po ulici. Meni je to potpuno neverovatno. Uzdala sam se u tu komunalnu policiju, međutim, izgleda da im treba malo vremena da se zalaufaju i rade svoj posao onako kako bi trebalo. Jedno vreme sam živela u Livornu, tamo su drakonske kazne za sve slične prekršaje, a to je ključni razlog što su građani disciplinovani. Sistem kazni postoji i kod nas, samo je problem što se one ne primenjuju striktno.

TITO I ANA

Osim po ogromnoj ljubavi prema muzici, po čemu još pamtiš detinjstvo?

- Po učiteljici uz koju smo moji školski drugovi i ja bukvalno odrastali kao u domaćem filmu "Tito i ja". Lepili smo slike vođe na prve stranice sveski i morali smo da znamo apsolutno sve o malom Joži i narodnim herojima. Sećam se da smo često odlazili na groblje palih boraca, gde smo nad humkama držali govore i zahvaljivali im se što su položili život za otadžbinu.

STVARI SE ODVIJAJU MIMO NAS

U kojoj meri se interesuješ za politička dešavanja u zemlji?

- Nedavno sam donela odluku da prestanem s čitanjem novina, jer sam došla do zaključka da sam na određen način mazohista koji ranim jutrom sebi pokvari dan. Pored štampe, gledala sam uredno tv dnevnik i pratila najnovije vesti na internetu. Na kraju sam uvidela da me sve to skupa izuzetno iznervira, pošto lepih stvari ima vrlo malo. Dodatnu frustraciju kod mene stvara činjenica da se sve odvija mimo nas, a i to što smo nemoćni da na nešto utičemo. Bar mi se čini da je tako.

izvor :