Konstantin Kostjukov, prvak Baleta Narodnog pozorišta - I fudbal i balet su težak fizički rad

Te u svetu prelomne 1989. godine, kada je kao igrač kijevskog Nacionalnog baleta stigao iz SSSR-a u Beograd, za njega malo šta ovde nije bilo novo. Najveće čudo bili su mu Beograđani koji dane provode u kafani - mislio je da je u pitanju neki praznik koji se na taj način slavi. Danas Konstanstin Kostjukov, prvak Baleta Narodnog pozorišta, uveliko kao pravi Beograđanin ume da uživa u roštilju i ribiću na kajmaku, u kafani naručuje Svilen konac, a rado zapeva i Harisovu Rano je za tugu...

Nama je pre svega bilo interesantno da li postoje sličnosti između baleta i fudbala, koga je morao da se odrekne zarad baletske karijere

Praveći paralele između sporta i scenskog pokreta, prvak Baleta Narodnog pozorišta Konstantin Kostjukov, rođeni Kijevljanin a uveliko Beograđanin, kaže kako "balet u neku ruku jeste teško fizičko zanimanje, negde je i sport, ali izdignut na jedan umetnički nivo". Ono što im je, kako kaže Kostjukov, nadasve zajedničko jeste svakodnevni i, po dva puta dnevno, fizički rad s mnogo povreda i bolova. Do te mere da pucaju mišići, meniskusi...

- Moja poslednja povreda, pucanje Ahilove tetive, više je fudbalska povreda nego baletska, samo što u fudbalu do nje dođe od udaraca po nozi, a kod nas u baletu do zbog nekih velikih skokova – objasnio nam je Kostjukov nastavljajući nadalje u fudbalsko-baletskom stilu...

Da li kod vas ima onih čestih fudbalskih povreda zadnje lože?

- Hoće i do toga da dođe zbog skokova. Sve što fudbaler nesvesno uradi u vazduhu idući na loptu, mislim na okret ili neočekivani potez nogom, mi u baletu radimo svesno. To su tehnički elentni kao što su "makaze", pa vrtlog u vazduhu... Naročito često u pomenutim makazama strada zadnja loža...

Čekajte, beše li to i kod Dejana Savićevića najčešća povreda? Genije je uvek pravdao sedenje na klupi ili promašene šanse "zadnjom ložom i primicačem"…

- A-ha-ha... Da, da, zato mi i jesmo negde, kako se kaže, srodne duše sa sportistima. Od priprema pa nadalje.

Imate li i vi karantin pred premijeru?

- Sami ga napravimo kako se ne bismo slučajno povredili... Ali zato smo, kada samo na godišnjem odmoru, kao pušteni s lanca – kreću sve čarolije života, od hrane, pića...

Škola, baletski studio koji vodite sa suprugom, primabalerinom Duškom Dragićević, odnedavno je započela s radom. Kakav je podela grupa?

- Počeli smo 3. oktobra i već imamo dosta đaka, zaljubljenika u baletsku profesiju. Mlađa grupa je od četiri godine, a starija od sedam. Mada, sve zavisi od pripreme deteta. Neko dete od šest godina ide i u stariju grupu ako je ranije pohađalo časove baleta. Mlađe uvodimo u svet baleta i, kako volim da kažem, da još više maštaju u baletu. S drugom grupom radimo pripreme za baletsku školu Lujo Davičo, bavimo se njihovim predispozicijama, pojačavamo ih... Onim starijima od ove dve grupe dajemo individualne časove. Biće tu časova za postdiplomce, za polaganje završnih ispita i priprema za odlazak na dalje školovanje u inostranstvo.

U kom uzrastu može da im se objasni da uz balet ne bi trebalo da kombinuju razne sportove, poput fudbala?

- Objašnjavali ili ne objašnjavali, nikada se ne zna koliko će ti saveti vredeti. Tako su i meni u baletskoj školi zabranili pre svega klizanje, zbog zglobova, pa fudbal.

Dobro, ovo za klizanje i nije tako strašno. U Srbiji taj sport i nije toliko popularan...

- Da, ali ja sam odrastao u Rusiji, a tamo je to najpopularniji sport. Fudbal su nam zabranjivali zbog grubih startova, a otac mi je govori: "Noge su tvoj hleb, što nogama uradiš, toliko ćeš zaraditi".

Dobro, a šta ste vi skao dečak želeli da budete?

- Odbojkaš. Rusija ima veoma veliku tradiciju odbojkaškog sporta. Tamo su malo veća i šira dvorišta nego u Beogradu i svaka zgrada je imala svoj teren. Leti se tu igrala košarka, fudbal i odbojka. Voleo sam podjednako fudbal i odbojku, ali sam u fudbalu igrao u odbrani, što mi se nije svidelo, a u odbojci sam se više isticao.

A kako je bilo zimi?

- Zadatak domara zgrade bio je da donese crevo, onda bi na svaka tri-četiri dana zalivao taj isti teren gde se leti jurilo za loptom, kako bi napravio led. Tu smo se klizali, igrali hokej...

Tako je bilo organizovano?

- Nije se to tamo smatralo nekom organizacijom, normalno je bilo da u svakom dvorištu domar zgrade leti zaliva cveće i održava travu, a zimi pravi led. Deca su bila najbolji prijatelji domara. Kad god je nešto trebalo da nam se napravi ili popravi u dvorištu, mi smo jurili domara da nam to uradi.

I kad loptom razbijete prozor?

- I to se dešavalo, ali i kada smo želeli novi koš ili gol. Domar je bio tu da donese alat i da nam pomogne da to uradimo onako kako smo zamislili. Ali ako napravimo neku glupost, poprilično smo ga se plašili. Ne znam kako je sada u Rusiji, otkako je evropski orijentisana, možda su i domari drugačiji.

A kako ste objašnjavali drugarima da više nećete s njima igrati fudbal ili hokej jer ste upisali baletsku školu? Jesu li vas zadirkivali?

- Ne, zavideli su mi. Ipak je to Rusija, sredina s dugom i uspešnom baletskom tradicijom. Fudbal može da igra svako, a balet ne. Posebno su mi drugari zavideli što ću biti u društvu balerina... U Srbiji je slabija tradicija baleta, ali doći će i ovde takvo razmišljanje. Računajte s tim da je tamo balet kao ovde fudbal ili košarka. Kada sam ja išao na prijemni u školu baleta, prijavilo se 200 dečaka, a prošlo je samo nas 20. U Srbiji se u pozorištu više favorizije drama, a balet, reklo bi se, malo ćopa...

Ipak je ovde drama deo tradicije. Srbija je imala velike dramske pisce, a baletska scena je u to vreme bila slabo razvijena.

- Samo to nešto dugo traje...

Kod nas sve dugo traje...

- A-ha-ha, ne smeta mi, navikao sam.

A jeste li vi baš bili zainteresovani za balet kada vas je otac, baletski igrač, odveo u baletsku školu?

- Imao sam tada sedam godina i više mi se svidelo kako svira gospođa koja nas je pratila uz klavir. Rekao sam ocu: "Ako već treba nečim da se bavim, pre bih da sviram klavir." Išao sam tri godine na klavir u muzičku školu.

Da li je to bilo da biste izbegli balet – ono kao, daj bilo šta drugo...

- Nije, stvarno mi se mnogo više dopala muzika. U tom periodu zanimale su me igre u dvorištu i fudbal, a nimalo me nije dojmilo to što su u baletu tražili da samo protrčim i malo skačem. Muzika mi je bila zanimljivija... Posle sam prelomio, otac mi je baletski igrač, video je moje predispozicije i sve je došlo na svoje.

Da li vam je možda pričao kako se on odlučio za balet?

- Veoma kasno je počeo da igra. Rođen je u Rostovu na Donu, gde nije bilo baletske škole, a imao je već 13 ili 14 godina kada je otišao na audicije u Moskvi, Petersburgu i Kijevu. Stigao mu je poziv iz Kijeva, tamo su formirali eksperimentalni razred od učenika koji imaju 14 godina. Primili su 10 momaka, hteli su da vide do koliko godina može da se počne s vežbanjem. Svi oni su dosta dobro kasnije završili i igrali po pozorištima, ali više nije rađen takav eksperiment. Odlučeno je da se sa školovanjem baletskih igrača mora početi do 10. godine.

Otac vam je bio igrač u Nacionalnom baletu u Kijevu u koji ste i vi kasnije primljeni. Da li se poklopilo vreme da igrate zajedno?

- Manje od godinu dana ranije otišao je u penziju, ali je nastavio da radi u baletskoj školi.

Jeste li se savetovali s njim pre otvaranja baletskog studija?

- On mi je kroz celu karijeru glavni savetodavac. A pritom sam studio otvorio zajedno sa suprugom, koja je balerina i čiji su roditelja baletski igrači koji su godnama u Italiji radili u baletskoj školi. Svi imamo dosta iskustva.

Ubrzo pošto ste došli u srpsku prestonicu, stigla su u Beograd ne baš najsrećnija vremena. Da li ste u poslednjoj deceniji 20. veka požalili što niste prihvatili ponudu koju ste istovremeno imali i iz Nacionalnog baleta Kanade?

- Nikad. Kada bi ponovo birao, izabrao bih isto. Kada je čovek uspešan u svom poslu, nema za čim da se žali. A da li bih dosad mogao da budem milioner da sam otišao u Kanadu? Možda ne – možda da. Beograd mi je pružio uspeh u poslu, publika u Srbiji mi je dala i samopuzdanje i snagu. U prvo vreme u Beogradu nisam ni osetio krizu, rat i sankcije koliko su ih osetili ljudi u unutrašnjosti i oni koji su bili na prvoj liniji fronta. Pogotovo ja to nisam mogao da osetim koji sam došao kao stranac i tih šest-sedam godina radio i u inostranstvu... A i da nije sve bilo ovako, nisam mogao da ostanem u Kanadi. Ljudi su tamo hladni, ovdašnji mentalitet mi je više prijao. To je ono što se zove slovenska duša.

Šta vam je u početku bilo najčudnije u Beogradu?

- Odakle toliko ljudi u kafanama. Dotad sam iz SSSR-a išao samo u Japan i Kanadu, a tamo tako nešto nisam video. Pomislio sam da je u pitanju neki praznik koji se na taj način slavi. Praznik je trajao danas, sutra, prekosutra... I trajao...

Koliko vam je trebalo vremena da se naviknete da i sami odete u kafanu?

- I dalje se nisam do kraja navikao. Shvatio sam da ovde svako mora da ima svoju kafanu, ali ja je, iako idem u kafane, i dalje nemam. Mada, sada posmatram Beograđane, menjaju se, mnogi više nemaju svoju kafanu, prošla su polako ta vremena. Postaju amerikanizovani, sve više stvari rade u kafićima uz kafu.

Kako ne stekoste svoju kafanu?

- Problem nas baletskih igrača je što radimo dvokratno, ujutru vežbe, uveče ili predstava ili vežbe. Potom svi završimo u pozorišnom klubu. Jedno vreme sam dosta vremena provodio u kafani Reka u Zemunu, pa u Brvnari na Ušću. Volim da odem gde je lepo i gde se dobro jede...

Jeste li umeli i sami da zapevate u Reci, tamo se rado gosti prihvataju mikrofona?

- Više sam igrao nego pevao... Voleo sam tamo da slušam Nadu Pavlović i pokojnog Vasketa.

Koje pesme najčešće naručujte?

- Zavisi od raspoloženja, ali pesma Svilen konac je ispred svih, zato što je predivna, umetnička...Onda redom idu Rano je za tugu i Zajdi, zajdi, potom one uz tamburice... Morao bih da počnem da pijem da bi ih se sad svih setio.

A koje meze ide uz pesmu i kafanu?

- Veliki sam gurman, volim gotovo sve iz srpske kuhinje jer je divno i pametno osmišljena. Ne zna čovek šta je bolje od čega, sjajan spoj različitih kuhinja iz okruženja... Toliko je raznovrsna da mislim da je najbolja na svetu. Sve volim, roštilj, ribić... A o kajmaku da ne govorim. Gde još postoji kajmak?

Kako ste prvi put reagovali kada ste ga probali?

- Ne sećam se samo zato što je te 1989, kada sam iz SSSR-a stigao u Beograd, bilo toliko stvari koje su mi se dešavale prvi put. U SSSR-u su bile nestašice svega, a ovde kriza još nije počela. Za mene je Beograd bio otkrovenje, toliko lep život, a niko ne radi ništa, svi sede u kafanama i imaju šta im treba. Ne bi ni došlo do svih problema da se nisu umešale neke političke igre... I to što nam serviraju priče kako je Tito zadužio zemlju... Pa sad su krediti mnogo veći nego što ih je Tito uzimao. Da su sadašnji političari bar pola Tita, sve bi bilo mnogo bolje.

DELIJA PO SINU

Jeste li se kao pravi Beograđanin odlučili između Zvezde i Partizana?

- Kad god su mog oca pitali o klubovima, on je odgovarao: "Ja sam za dobru, profesionalnu igru." A ja nisam stigao da budem veliki navijač. Volim da pratim svaki veći međunarodni meč Srbije, sedim s porodicom i navijam, kao i cela nacija. Nekada sam u Rusiji odlazio na utakmice… Možda je to sramota, ali ovde nisam nikada, a moj sin Aljoša ide redovno.

Ne preostaje vam onda ništa nego da se pridružite podršci onom klubu koji je vaš sin Aljoša odabrao...

-Ako Aljoša odlučuje, onda samo Zvezda postoji.

POTRAGA ZA BATINAMA

Detinjstvo u rodnom Kijevu Konstantin pamti po mnogim dečjim akcijama, od "Olimpijade" koju su organizovali u kvartu do neslavne epizode o potrazi za blagom...

- U Rusiji je, naročito posle Drugog svetskog rata, bilo mnogo priča i filmova o zakopanom blagu, opljačkanom pa skrivenom. A uz to čitaš i knjige za decu, a u svakoj se govori o nekom blagu, pa smo se drug i ja, kada smo imali desetak godina, opremili, u ranac spakovali hleb, salamu i lampu i krenuli put traženja blaga. Jedva smo na kraju uspeli da izađemo sami iz tog toplovoda. Prešli smo popriličnu razdaljinu, u beogradskim merilima, to je otprilike kao da uđete na Banovom brdu, a izađete kod železničke stanice. Trajalo je oko šest sati, a kod kuće skandal - roditelji su zvali policiju. Umesto skrivenog blaga, čekale su nas batine.

izvor :