Miloš Milovanović, pomoćnik ministra poljoprivrede - Lovac na zmajeve u srpskom agraru

(Miloš Milovanović)

Promenio je šest ministara za osam godina koliko radi u Ministarstvu poljoprivrede. A tek je zakoračio u tridesete. I pri tome nije stranački opredeljen. Sa stereotipima da tako mlad ne može da zna bolje o agraru od onih koji staža na selu imaju više nego on godina, sve manje ima potrebe da se bori. Verovatno, jer je čestim nastupima u javnosti i susretima sa proizvođačima uspeo da opravda svoju poziciju.

O razlozima ulaska u svet poljoprivrede, zašto je dobro provesti neko vreme u inostranstvu, zašto u poslu uspevaju uglavnom samo hazarderi, u razgovoru za "eKapiju" govori pomoćnik ministra poljoprivrede Miloš Milovanović.

Hod po žici između poljoprivrede i ekonomije

Širi krug ljudi ima priliku da ga čuje, ako ne pre, onda krajem leta svake godine, kada po nepisanom pravilu nastane problem sa malinarima. O stavu resornog ministarstva da su zahtevi proizvođača nerealni i ovih dana Miloš Milovanović imao je više puta prilike da govori.

Rođen je 31. jula 1979. godine u Kruševcu. Posle završene srednje ekonomske škole zaputio se ka Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu. Odluku da upiše Agroekonomski smer tog fakulteta vidi kao splet okolnosti ali i u činjenici da je još tada prepoznao značaj poljoprivrede u ukupnoj privredi zemlje. Kaže, verovatno zbog kraja iz kojeg potiče.

- Agroekonomija je bila oblast u kojoj sam ja u tom trenutku video šansu da bih kasnije mogao lako doći do zaposlenja - priseća se za "eKapiju" Milovanović.

Trezveno razmišnjanje vodilo ga je, čini se, kroz ceo kasniji akademski i profesionalni period. Nakon diplomiranja 2004. godine, odmah je dobio posao u Ministarstvu poljoprivrede u tek osnovanom sektoru za Agrarnu politiku i analitiku.

- Suštinski, to je strateški sektor Ministarstva u kome se osmišljava politika, u kome se vodi unutrašnja agrarna politika, ali i spoljna politika tj. međunarodna poljoprivredna saradnja.

Kada se zaposlio u Ministarstvu nije stao sa usavršavanjem, šta više, bio je to tek početak specijalizacije mladog čoveka za koga danas stručnjaci tvrde da je jedan od najpozvanijih da priča u kom pravcu srpska poljoprivreda treba da ide. Upisao je magistarske studije na Ekonomskom fakultetu, gde je 2007. magistrirao na Ruralnoj ekonomiji i agrobiznisu. Opet, ne slučajno, magistrirao je na temu koja posmatra nacionalnu agrarnu politiku između pravila tzv. zajedničke agrarne politike Evropske unije i principa Svetske trgovinske organizacije (STO).

- U principu to je analiza onoga šta zemlja može da uradi i upotrebi od instrumenata koji su joj dozvoljeni, i kako, sa druge strane, da paralelno sa time prilagođava svoje principe principima EU – objašnjašnjava ovaj inženjer agroekonomije i magistar ekonomije.

Uporedo sa radom, usavršavao se i na "St Peter"s" koledžu u Oksfordu, a imao je prilike da nekoliko meseci radi i u Agrobiznis sektoru Evropske banke za obnovu i razvoj u Londonu.

Bez obzira što je 21. vek i što nam globalizacija omogućava da dođemo do informacija gde god bili, što putem Interneta imamo "prozor u svet", sagovornik "eKapije" čvrsto veruje da treba provesti neko vreme u drugoj državi, upoznati druge ljude, razmenjivati iskustva, osetiti i videti kako se tamo živi, a ne samo proći kroz tu zemlju. Jedino tako se, kaže, može dobiti mnogo realniji ugao posmatranja i sopstvenog a i tuđeg stanja.

Milovanović se opet vratio "studentskom životu". Doktorsku tezu prijavio je na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu. Bavi se merenjem efekata integracije Srbije u EU na poljoprivredu. Voleo bi, kaže, da ima više vremena da radi na tezi.

Samo je pitanje šta želite

Iako se brzo navikao na život u Beogradu, i dan danas Kruševac nosi u srcu i smatra ga svojim rodnim gradom.

- Nikada ne propuštam priliku da kažem odakle sam i ponosan sam na svoje poreklo.

Stalno se sreće sa stereotipom zbog godina. Za poziciju na kojoj je, izgleda da smatraju podobnijim nekoga ko nema tek trideset i dve. Ali je tokom ovih osam godina, većinu uspeo da razuveri.

Smatra da bez pune posvećenosti cilju, uspeh nije moguće ostvariti.

- Ukoliko čovek ne da sve od sebe, ne može da dobije to što želi. Tako da, u principu kod mene nema puno kalkulisanja. Ili ili. Ili ćete zgrabiti priliku koja vam stoji na raspolaganju ili ćete ostati nemi posmatrač. Samo je pitanje šta želite. Da li želiti da rizikujete ili ne.

Svrstava ljude na hazardere i nehazardere. Ako bi pratio ovu grubu podelu, kaže, sebe bi svrstao u hazardere, budući da ne preza da prvi načini potez.

Bez obzira o čemu se radi, savetuje da se još jednom potrudite, date maksimum od sebe, čak i ako ne uspete, to je bilo to, prosto ne osećate propuštenu priliku.

Zato je životna borba filozofija u koju on jedino veruje.

Turistički skvošer

Još od klinačkih dana, uvek se bavio nekim sportom. Najduže se zadržao u odbojci. Danas, pored šetnji i povremenih odlazaka u teretanu, ima novu sportsku preokupaciju. Kada nije u kancelariji u Nemanjinoj ulici, možda ga sretnete na nekom od terena za skvoš, sport koji je je "otkrio" u Engleskoj i koji igra već četiri godine.

Skromno, uz osmeh, kaže da možda i nije neki igrač, ali da je bitan osećaj nakon sat vremena pražnjenja na terenu.

Pasionirani je putnik. Najviše ga je oduševio Daleki istok, za koji smatra da ima posebnu filozofiju življenja i mentalitet. Civilizacije Kine i Japana doživeo je kao potpuno drugi svet, gde se cene potpuno drugačije vrednosti u životu. Zato je pomislio da bi Evropljani imali štošta da nauče od njih.

Njujork je grad u kome bi voleo, bar neko vreme da živi. Posetio ga je privatno nekoliko puta, ali opet nije baš sasvim siguran, kako bi tamo izgledao porodični život.

Lovac na zmajeve

Na pitanje kako provodi ono malo slobodnog vremena što preostane, naš sagovornik kaže da uvek nešto čita. Kaže da ga to odmara, opušta, da je to beg iz stvarnosti i ventil koji mu omogućava da na trenutak odluta negde daleko. Voli Ruse, i istorijske romane, sve ono što ga izmešta iz vremena i prostora u kome živi.

Huseinijev "Lovac na zmajeve" je poslednje što mu je privuklo pažnju.

Svestan je da se dela drugačije doživljaju čitanjem u različoj životnoj dobi, ali se ipak nikada ne vraća na pročitane knjige. Čini se da nikada ne gleda iza sebe, ni kada je žvot u pitanju. Jer na pitanje o propuštenim prilikama kaže da se ne kaje se ni zbog čega.

U prvi mah kaže da bi možda bilo bolje da je duži period svog školovanja proveo u inostranstvu, ali se dopunjava sa onim "možda, ko to zna...".

J.Đ.