Tanja Petrović, karatistkinja - Obučena da pobeđuje

Borili smo se bez odličja, skidali su nam zastavu sa kimona, a kada bismo pobedili umesto naše himne svirala je "Oda radosti" i dizala se zastava Olimpijskih igara. Osećaj je bio grozan i plakala sam zbog toga. Kad si posvećen nečemu, sve sile ovoga sveta se udruže da se to ostvari. Ti samo koračaš

"Dajte mi papir i napraviću svilu", samouvereno kaže Tanja Petrović, svojevremeno prvakinja sveta u karateu.

Tako je i izlazila na bojište. Sigurna da osvaja zlato, vođena spartanskom krilaticom "Sa štitom il’ na njemu". Pravo na grešku u karateu ne postoji. Filosofija ili živ ili mrtav datira iz samurajskog perioda i borbi sa mačem. "Moraš da pobediš jer želiš da živiš", kaže ona.

Mnoge stvari koje su joj se desile u životu je videla pre nego što su se zbile. Kada je odlazila na takmičenja znala je da uzima medalju, samo je to trebalo da pokaže i drugima. "Kada sam 2001. izašla iz aviona, stala sam da preispitam osećaj i videla sam sebe kao prvaka sveta", kaže Tanja Petrović.

Zbog nje se prekidao Dnevnik Radio televizije Srbije, da bi javili da je osvojila zlato na nekom od brojnih takmičenja na kojima je učestvovala. Za vreme sankcija bila je jedan od retkih sportista koji je uopšte mogao da se takmiči. Zato su sve oči i bile uprte u nju i njene rezultate. Zahvaljujući njoj karate je postao popularan i iz četvrte kategorije sportova prešao u drugu gde je i danas. Nešto je, ipak, falilo.

"Borili smo se bez odličja, skidali su nam zastavu sa kimona, a kada bismo pobedili umesto naše himne svirala je Oda radosti i dizala se zastava Olimpijskih igara. Osećaj je bio grozan i plakala sam zbog toga", kaže Tanja.

Zbog želje da čuje himnu svoje zemlje kad osvoji zlato odustala je od ponude da snima filmove u Holivudu. Tu ponudu je dobila nakon što je postala prvak Amerike 1995. Nekako se poklopilo da tada ukinu sankcije Srbiji i sledilo je Evropsko prvenstvo u Helsinkiju.

"Medalja me nije nikada dirnula niti motivisala, već himna i to parče prostora na koje se penješ kao prvak jer se zapravo penješ na zemaljsku kuglu".

Političari su je, naravno, dočekivali. Dobijala je ponude da se učlani u stranku. Učinila je to kada je Nebojša Čović izašao iz Socijalističke partije Srbije i osnovao svoju partiju jer je, kako ona kaže, imao ideju da okupi sportiste. Posle toga se nikada više nije politički angažovala.

"Politika određuje život i to je naša stvarnost. Ako živiš u Srbiji moraš tom sistemu da se prilagodiš. Ipak ne mogu da se učlanim u partiju zarad neke koristi. Taj deo sebe ne mogu da prodam. Pre ću da odem da živim u neku drugu zemlju".

Imala je prilike da živi i u Japanu i u Kanadi. Malo je falilo da ostane u Severnoj Americi jer je dobila ponudu da bude trener. Morala je da se vrati jer je želela da pokuša da napravi svoj klub u Srbiji što je i učinila 1997.

"Nisam želela da postanem uspešna u nekoj drugoj zemlji i da kažem kako to nisam mogla postići u Srbiji jer bi to bila laž ako ne pokušam. Želela sam da se vratim makar zatvorila klub posle pet dana", kaže Tanja Petrović. Uspela je. Njen klub Nippon traje 14 godina, kroz njega je prošlo oko 4.500 dece, a iz njega su izašli karatisti svetskog renomea. Ona je organizator i takmičenja Nippon Top 10 na kojem uvek promoviše vrednosti kodeksa starih samuraja, Bušido.

"Jedne godine smo promovisali poštovanje, slogan je bio ’Poštovanje - ono što nam nedostaje’, a promoter je bio Franjo Mihalić. Kroz njegov lik smo želeli da prikažemo tu vrlinu. Bušido kodeks je, zapravo, odnos prema životu, drugima i okolini u kojoj živimo. Upornost i dostojanstvo prožimaju život i rad samuraja pa smo jedne godine doveli paraolimpijce da promovišu te vrline".

U jednoj situaciji, kad ju je anonimna osoba iz Karate saveza Srbije optužila da organizuje događaje u svoju korist i da zloupotrebljava humanitarne događaje, kaže da je pogrešila što se nije javno odbranila jer se na takve stvari mora reagovati. "Molim pametne da više ne popuštaju, stanje je kritično", kaže ona i dodaje da se tada radilo o zavisti i ljubomori

Japan kao Meka

U Japan mora da ode svake godine ili bar svake druge. "Moram da osetim tu energiju. To je za mene kao neko sveto mesto koje moram da posetim". Ona kaže da Japanci gledaju Srbiju kroz slavnu prošlost jer su Srbi ratnički narod baš kao i oni.

"Slično nam je što se borimo za slobodu, čast, dostojanstvo, porodicu. Spremnost da damo život za ideju je bliska njima. Japanci su vrlo tradicionalni i okrenuti porodici. Nama niko nije rekao da ne poštujemo svoju prošlost, a nekako olako prelazimo preko toga ko smo u stvari".

Nikad nije prestala da trenira i uči. Okinavska điuđica, rukovanje japanskim mačem, kendo, aikido, wind surfing, samo su neki od sportova koje je usavršila. "Svaka ta veština razvija nove dimenzije moje ličnosti koje su međusobno vezane".

Imala je sreću, kako kaže, da radi sa najboljim trenerima. Da sada poželi da nauči kako se šutira trojka sigurna je da bi naišao Medžik Džonson i pokazao joj. "Kad si posvećen nečemu sve sile ovoga sveta se udruže da se to ostvari. Ti samo koračaš".

Tako je bilo i sa željom da na jednom mestu okupi borilačke veštine. Pošlo joj je za rukom ove godine na Adi Ciganliji gde je sa ljudima iz svog kluba otvorila Budo park.

"Na tom mestu na Adi najlepše šušti lišće. Visoki beli javori doprinose da ceo predeo podseća na Japan", priča ona ushićeno.

Ovog leta uspeli su da obezbede novac uz pomoć Ministarstva za sport i Sekretarijata za sport Beograda da naprave drvenu platformu i Tori, pet metara visoku kapiju.

"Sve smo sami uradili. Tori smo dizali kanapom. Ta kapija simboliše ulazak na naše sveto mesto, borilište, što je trenutno lep drveni plato. Kad prođeš kroz nju ostavljaš svakodnevni život, ulaziš na borilište prazan i spreman da učiš".

Spavala je u kućici na drvetu da bi videla kako u zoru izgleda jezero kroz Tori. "Takva slika postoji na razglednicama Japana".

Sada im treba novac za japanski dođo od 150 kvadrata u kom bi vežbali cele godine i sedam kućica koje bi simbolisale sedam nacionalnih blaga Japana (japansko pismo, tradicionalno ispijanje čaja, pozorište, izrada grnčarije na specifičan način, muzika, bojenje tkanine, japanski vrtovi). One bi trebalo da čine broj osam koji je srećan broj u Japanu jer predstavlja kruženje energije i kada se piše donji deo se širi što znači širenje sreće. "Promovisali smo ovog leta sve što je vezano za Japan, crtanje, pravljenje origamija, kuhinju, suši".

U maju je postala trener iranske ženske karate reprezentacije. Jedina je žena na svetu, kako kaže, koja je ispunjavala uslove da postane njihov trener pa su je zato sedam godina uporno zvali. Sledeće godine, Tanja Petrović će ih dovesti u Beograd jer želi da one ispričaju kako vide svoj položaj u svojoj zemlji i svetu.

"Učena sam da predosećam jer sam za to trenirana. Apsolutno pratim svoj osećaj i zato sam savršeno opuštena. I kad imam problem nemam problem. Kad razmišljam, kuća, klub, dugovi, možda u nekom trenutku nemam racionalan razlog da budem dobro, ali se tako osećam. Kad se stvarno nečemu prepustiš onda možeš i da očekuješ".

poziv na pretplatu na - www.emportal.rs