Miodrag Pantelić, bivši fudbaler i sportski direktor FK Vojvodine - Kad sam bio mali

Negde pred zaključivanje ocena, bilo je to na polugodištu sedmog razreda, znao sam da me čeka kec iz matematike. Nije bilo šanse za popravak, ali sećam se da razredna još nije bila zaokružila te konačne ocene. E tu sam video svoju priliku: ušunjao sam se u pogodnom trenutku u praznu zbornicu i sam sebi prepravio tog keca na dvojku. I to tako prođe, razredna mi zaključila dvojku. Bilo mi je najvažnije da nemam jedinicu, jer sam se plašio reakcije roditelja. Iako nisu bili preterano strogi, po svaku cenu hteo sam da ih ne razočaram. E, a kada je krenulo drugo polugodište, naravno da me je profesorka vrlo brzo "provalila", pa sam po hitnom postupku fasovao ukor pred isključenje, ali bar sam prošao bez keca na polugodištu...

Jedna od glavnih atrakcija u Novim Kozarcima događala se kada u tom selu pored Kikinde "gostuje" Brus Li. Za Miodraga Pantelića, fudbalsku legendu novosadske Vojvodine, to je bio praznik. Skidao je svaki pokret čuvenog Kineza, a njemu u čast čak je "dogurao" i do narandžastog pojasa u karateu. A pored karate, zanimao ga je i posao – vatrogasca.

- Čak sam i to "trenirao" i išao i na opštinska takmičenja u Kikindu. Ma sve me zanimalo kao klinca, ali sport najviše.

Miodragovi roditelji u Nove Kozarce došli su iz Sanskog Mosta. Otac Miloš takođe se bavio fudbalom, bio je solidan igrač, ali nije dostigao slavu brata Ilije Pantelića. I trećem bratu, Jovi, fudbal je bio u krvi.

- Veoma sam zahvalan svojim roditeljima što su mi dozvolili i omogućili da potpuno slobodno rastem i razvijam se. Nisu vršili nikakve pritiske, niti su išta preterano zahtevali, pa sam imao vremena za igru koliko hoću. Dobro, školu nisam mogao da zapustim, ali nisu me terali ni da budem vukovac. A ja sam im to uglavnom vraćao, ako izuzmemo nekoliko nestašluka koje bi više pripisao dečačkoj znatiželji. Na primer, nije bilo boga koji je mogao da me spreči da s drugarima idem na peskaru na kupanje. Tako smo zvali neku rečicu iz koje se vadio pesak, pa kad ostanu one rupe, ne bude ni malo bezazleno. Za čas te odnese vir...

Vojvođansko selo sa oko dve i po hiljade duša krajem sedamdesetih bilo je bezbrižno mesto sa odrastanje.

- Svi smo imali isto i niko se nije naročito izdvajao. A nije za tim bilo ni potrebe. Roditelji su u svakom trenutku znali gde smo: pikali smo loptu po ceo dan, išli na lubenice, šjive... Ne, nije to bila krađa, pa svaka kuća je tada imala u bašti neko voće, lubenice naročito. Kada se vraćamo s nekog sporta, samo svratimo i poslužimo se. To je bilo najnormalnije.

Miodrag je, kaže, kao klinac bio poprilično stidljiv, posebno kad su devojčice bile u pitanju.

- Moja prva simpatija bila je košinica Jelena, ali nikada nisam skupio hrabrosti da joj to kažem. Uvek sam bio više sportski orijentisan, nije me naročito zanimalo ni da probam cigarete, ni alkohol... Mi smo, na primer, živeli za utakmice sa susednim mestima. Sećam se okršaja s vršnjacima iz Banatskog sela, pa dođu devojčice da nas gledaju, a mi kao da igramo finale Lige šampiona.

Panta je, kao i većina njegovih drugara, počeo da trenira u lokalnoj Slobodi.

- Pred prvu utakmicu nisam oka sklopio, toliko me je udarao adrenalin. Ali dobismo ih. Rezultat je bio 3:1 za nas, nisam dao gol, ali sam dobro odigrao. Znam da smo kao "premije" dobili po sendvič. Otad sam tačno znao šta hoću u životu. Bio sam zaluđen fudbalom, svake srede redovno sam kupovao "Tempo", počeo da gledam utakmice...

Ubrzo je dobio poziv da se priljuči pionirima Kikinde.

- Svaki dan sam putovao na trening u Kikindu, trebalo mi je oko pola sata do tamo, da li pre ili posle škole, zavisi kad su bili treninzi. Bilo je naporno, ali sam to veoma želeo. Izgarao sam, još kao klinac, na svakom treningu. Jednostavno, fudbal je postao moj život.

A onda ga je pozvala novosadska Vojvodina.

- Prelazak u Novi Sad nije bio baš lak. Vukla me kuća, roditelji, društvo...Upisao sam mašinsku školu, a klub mi je sredio da živim u đačkom domu "Brankovo kolo". Relacije kojim sam se kretao bile su vezane samo za trening i školu. Nisam mnogo izlazio, pogotovo u početku - dosta sam trenirao i rezultati su se pokazivali. Upao sam i u kadetsku reprezentaciju Jugoslavije. Na jednom turniru u Izraelu, bilo je to 1988. godine, posetili smo čuveni "zid plača". Rekli su nam tamo da zamislimo tri želje. Moje su se, eto, sve ispunile, ali su nam takođe rekli da ne smemo da govorimo koje smo to želje zamislili.

Prvi novac od fudbala Panta je počeo da zarađuje kada ga je Vojvodina poslala na kaljenje u Novi Sad.

- Imao sam jedva 17 godina, dobijali smo premije posle svake pobeđene utakmice, a igrali smo stvarno dobro. Zamislite u ono doba kada gotovo svake subote dobiješ po 100 maraka. Ali nisu mi ti novci dugo trajali, pogotovo u početku. Sećam da sam bio jedva punoletan kada sam kupio prvi auto – "jugo". Ukrali su mi ga s parkinga posle nekoliko dana. Prijavim ja krađu policiji, a oni me posle nekoliko meseci nazovu i kažu da su mi pronašli auto. Doduše, u Banjaluci… Pregazio ga tenk...

Karijera

Miodrag Pantelić rođen je 4. septembra u seuo Novi Kozarci kod Kikinde. Fudbalom je počeo da se bavi u lokalnoj Slobodi, a njegov talenat vrlo brzo primetili su ljudi iz Kikinde i pozvali ga da igra za njihove mlađe selekcije. Nedugo zatim, usledio je poziv novosadske Vojvodine, a kasnije je nasupao i za Crvenu zvezdu, Dalijen, Sečuan i Peking u Kini, kao i za bugarski Levski. Dva puta osvajao je titule šampiona Bugarske i Kine i dva puta je osvojio nacionalni Kup s Crvenom zvezdom.

Pantelić je igrao za sve mlađe reprezentativne selekcije, a upisao je i pet nastupa za A tim. Trenutno je sportski direktor Vojvodine.

izvor :