Milan Vilotić, fudbaler - Normalno stanje

Kada smo pitali Milana Vilotića šta su za njega "stvari lagane", odgovor je završio sledećom konstatacijom: "Treba ostati normalan". Boraveći s njim, s njegovim drugarima i devojkom Tijanom, a opet znajući koliko toga je morao da izdrži u veoma kratkom vremenskom periodu, bilo nam je kristalno jasno šta je mislio kada je to rekao

Milan Vilotić je jedan od najboljih defanzivaca u Srbiji i to niko ne dovodi u pitanje. Uostalom, ne bi bez razloga bio nezamenljiv u startnih jedanaest Crvene zvezde i u poslednje vreme redovan na spisku selektora naše fudbalske reprezentacije Vladimira Petrovića Pižona.

Čak i učestalo interesovanje brojnih klubova iz inostranstva potvrđuje igračku veštinu momka rođenog u Beogradu, ali nema on samo fudbalskih kvaliteta. Vrlo brzo smo se uverili da je vedar, nasmejan i spreman da razgovara o mnogo čemu.

U goste smo smo mu došli s namerom da saznamo nešto novo i drugačije o njemu, da razgovaramo o temama drugačijim od onih koje se poslednjih nedelja pojavljuju u dnevnoj štampi i na internet portalima. S vrata stana sačekao nas je neko koga nismo očekivali – papagaj. Sve u duhu rubrike "Stvari lagane", pa smo, naravno, odmah počeli da pričamo o neočekivanom sustanaru.

- Zove se Mićko, to je moj prvi kućni ljubimac. Poklonila mi ga je devojka Tijana za rođendan posle operacije na koju sam išao. Čini nam život kompletnijim, lepšim i srećnijim, a Tijana je pažljivo birala kog će papagaja kupiti. Tada nije mogla ni da nasluti koliko će nam Mićko doneti radosti.

Kako je tekao razgovor, shvatili smo zbog čega je Vilota to rekao jer Mićko, kao i svaki kućni ljubimac, traži pažnju. Zato je od prvog minuta našeg razgovora boravio na Milanovom ramenu i nije mu padalo na pamet da se pomeri. Kao da je znao o kome se priča, pa nije želeo da mesto na "javnoj sceni" prepusti drugome.

- Uvek mu je maksimalno posvećena pažnja. I brzo se navikao na nas, iako nije ručno hranjen. A brzo shvata šta mu se govori, bar takav utisak ostavlja. Ima tu sposobnost da nauči reči, ali je zasad stigao do toga da izgovori svoje ime. Ne voli kavez i da je zatvoren, pa strogo vodimo računa da slučajno ne izleti napolje.

Vilotiću nije potreban budilnik jer ima Mićka. Otprilike svako jutro doleti do kreveta i traži da mu se fudbaler Crvene zvezde obrati. Bude i te kako uporan sve dok ne shvati da je uspeo.

- Odmah dođe u krevet, stavlja do znanja da je tu. Kao da kaže "mazite me i pazite, evo me". U suprotnom gricka, ali ne u nameri da povredi. Ma s Mićkom je uvek lepo i zabavno. Primetio sam i da je ljubomoran, nekoliko puta je oštro reagovao kad je neko hteo da mi priđe. Ta vrsta papagaja, braonouki konura, je s brazilskih vodopada. Obožava vodu, kupa se svakog dana. Ma samo je žubor dovoljan da se bućne.

Mićko je toliko privilegovan da se posude s hranom nalaze svuda po stanu. Prethodno su se Tijana i Vilota edukovali kako će ga hraniti.

- Imao sam kao mali kanarinca, ali je to bilo davno, a i potpuno drugačije. Tijana je dosta istraživala o tome kako se vodi računa o vrsti papagaja koju je kupila. Knjige, internet, a postoji i specijalizovani sajt, www.papigica.com. Tu sve može da se sazna, postali smo i registrovani članovi.

Nedoumice oko ljubimca su se ređale jedna za drugom…

- Imali smo čudnih trenutaka, naročito u početku. Nismo znali da ptica kad spava uvuče jednu nogu i menja je u toku noći da bi se odmorila. Ma mnogo nekih sitnica... Bilo nam je potrebno sigurno mesec dana kako bismo saznali sve što je neophodno, ali ne znamo još koji je pol. Poslali smo u Nemačku DNK analizu, nadamo se da Mićko nije žensko, a-ha-ha... Inače, rođen je 2009. u Novom Sadu, ali je kupljen u Beogradu.

Pošto smo o Mićku saznali gotovo sve što se moglo, razgovor je krenuo u drugom smeru. Najpre smo čuli da se Vilotić osamostalio od dolaska u Crvenu zvezdu: objasnio nam je šta to znači u njegovom slučaju i zbog čega je izabrao baš stan u kojem nas je ugostio.

- Nisam ovde otkad sam prešao u Zvezdu, prethodno sam živeo u drugom stanu, a ovaj smo iznajmili pre nešto više od četiri meseca. Uz mene je sve vreme i Tijana, zajedno smo više od tri godine. Mogu da kažem da je naša veza lepa.

Lokacija su izabrali zbog blizine Šumica, a i stadion Crvene zvezde je takođe nadohvat ruke.

- Odrastao sam blizu Košutnjaka, navikao sam na prirodu. Potreban mi je mir, što mi omogućava šuma. Svež vazduh, šetnja, zelenilo...

U stanu su, pored devojke i papagaja, bili i Vilotini najbolji drugari i vršnjaci, Strahinja i Nemanja. Sa Strahinjom se poznaje od prvog razreda osnovne škole, igrali su zajedno i fudbal. Kako je priznao Vilota, a videlo se da mu nije teško palo, Strahinja je bio dosta bolji u mlađim kategorijama.

- Strahinja je prvi iz naše generacije ušao među seniore Čukaričkog, ali igrom sudbine i određenih okolnosti nije više u fudbalu. Nemanju sam upoznao kada je iz Partizana došao u Čukarički. Bili smo tada u uzrastu kadeta, imali smo otprilike šesnaest godina. Vrlo brzo je svako otišao na svoju stranu… Nemanja je odustao zbog povrede, ali smo ostali sjajni drugari. Fudbal je spojio svu trojicu, mogu da kažem da su mi to najbliži prijatelji.

S Vilotom, Tijanom, Nemanjom i Strahinjom nismo išli do reke (papagaj je iz razumljivih razloga ostao u stanu, iako mu to možda nije prijalo), ali jesmo evocirali uspomene iz Milanovog detinjstva. Košutnjak, Čukarica, trim staza, bazeni, Osnovna škola "Miloš Crnjanski", a preko puta nje zgrada u kojoj je Milan nekada živeo s roditeljima. Svuda smo se nakratko zadržali, ali najpre smo bili na stazi za trčanje u Košutnjaku, o kojoj naš sagovornik zna i najsitniji detalj.

- Pomenuo sam već da sam vezan za Košutnjak i šumu. Počeo sam da treniram u sedmoj godini u Čukaričkom, a pripremni periodi su podrazumevali trim stazu. Tada sam se osećao kao da sam mučen zbog trčanja. Bilo je teških trenutaka, osam kilometara, 12 kilometara... Najteže bi mi bilo da se psihički pripremim. Nikada nisam uspevao da se izolujem od toga. Uf, brojao bih metre i svaki korak preživljavao, ali, zanimljivo, čim bih završio, osetio bih ogromno zadovoljstvo. Nemam predstavu koliko sam hiljada kilometara pretrčao na ovom mestu. Generalno, sav prostor oko trim staze, livade i slično, koristili bismo za treninge u mlađim kategorijama. Sad na te uslove gledam zaista kao na pozitivan segment moje biografije. Zanimljivo je i to što je cela moja generacija iz Čuke, osim Nemanje, bila tu, iz kraja. Homogena celina u svakom smislu. Voleo sam treninge i osećaj pripadnosti ekipi, bilo mi je super da dođem i kažem: "Ja treniram fudbal". Stvarao bih tako neku vrstu identiteta.

S trim staze smo se preselili na bazen na Košutnjaku. Obezbeđenju smo objasnili zbog čega smo tu, pa su nam ljubazno ustupili prostor za fotografisanje. Od Vilote smo kasnije čuli da je samo dva puta u životu kupio kartu za ulazak.

- Sreća da ne postoji retroaktivna naplata. Bilo je čuvara, ali je to veliki krug... A bio je i to jedan od načina dokazivanja. Letnji raspust nije mogao da prođe bez bazena, negde od 20. juna pa do kraja avgusta. Ma šou-program smo tamo pravili. Nekada bi se događalo da bazen otvore još oko 1. juna - nama škola nije još gotova, a ide se na kupanje. Ma nije bilo veće sreće. Od sramote u društvu nisi smeo da ne znaš da plivaš, odmah bi se skakalo u najdublji bazen i mlataralo rukama da se ostane na površini. Tako sam naučio da plivam negde u trećem razredu. Skakaonica je posebna priča: sećam se da su samo dvojica momaka u vreme kad sam bio klinac skakala s najviše tačke, odnosno tornja. Vremenom je, međutim, postalo normalno da to i drugi rade, negde od naše generacije. Za moje skokove je kriv brat. Uvek bi me zadirkivao i hvatao na foru "e ne smeš". Skočio sam na kraju i s tornja, ali uvek na noge. Poslednji put sam bio na bazenu prošlog leta, ne idem sada često. Izbegavam sunce, a i drugačije su mi obaveze.

Vilotić ima godinu dana starijeg brata Milorada. Milana je u kraju pratio nadimak Piksi mlađi, a brata - Piksi stariji.

- Neverovatan fudbalski tehničar, što se kaže mozak u igri. Daleko bolji igrač od mene… Takođe je trenirao u Čukaričkom, samo što je godinu dana stariji. Nosio je kapitensku traku u selekciji u kojoj je bio i Aleksandar Kolarov, očekivalo se da napravi veliku karijeru. Niz različitih situacija je uticao da se to ne dogodi, ali stariji momci s kojima bismo igrali mali fudbal su ga zbog perfektne tehnike prozvali Piksi. I tako su tu nastali Piksi stariji i Piksi mlađi. Doduše, imali smo i takve frizurice. Samo, distancirao sam se od tog nadimka, ne bih da ga kao štoper narušavam.

Druženje smo završili u dvorištu Osnovne škole "Miloš Crnjanski". Nismo bili unutra, ali zato spolja izgleda fenomenalno. Više puta je dobijala razne nagrade, a Vilotić je bio tek druga generacija u školskim klupama. Škola mu nije bila daleko, terasa stana u kojem je tada živeo gleda na ulaznu kapiju.

- Sve dok nisu napravljeni školski tereni šutirali smo loptu na ulici. Otvori od šahti bili su nam stative. A onda je napravljena škola, s terenima na kojima bismo se bavili svim sportovima. Košarka, rukomet, odbojka, fudbal... Imali smo i teren za klikere, bilo je to naše carstvo lepog odrastanja.

Ni Milan Vilotić nije izuzet od pitanja šta su za njega "stvari lagane".

- Lagana je ova naša priča, društvo koje ti nikada neće napraviti pritisak. Voda, more, putovanja… Pre neki dan sam bio u Košutnjaku, eto tako neke stvari. Treba ostati normalan…

Piše: Milan Vuković

izvor :