Vuk Jeremić, ministar spoljnih poslova - Đak

Vuk Jeremić (Foto: mc.rs)

Nije baš bio vidovit Vuk Jeremić kada je sa 22 godine, u radnoj biografiji napisao: "Do 35. godine života nameravam doktorat naplatiti u Londonu, Njujorku, Tokiju ili Hongkongu, vršeći surovo kapitalističko izrabljivanje na berzi, a posle toga se baviti humanitarnim radom, posmatranjem ptica i filatelijom, paralelno s držanjem značajnog dela akcija "Playboy"-a i portfeljom ministra za istraživanje ruda i gubljenje vremena u Vladi Srbije".

Nije se ostvario kao humanitarac, nije bilo ni berzi, još manje maraka i ptica, "Playboy" je eventualno mogao da prelistava, jedino što je aktuelni srpski ministar spoljnih poslova donekle pogodio - bila bi ova poslednja "funkcija" koju u malo modifikovanoj verziji praktikuje više od četiri godine.

S tim što je teško utvrditi da li on tamo gubi svoje ili naše vreme, ili je, pak, sam izgubljen u vremenu. Što se za prostor ne bi moglo reći, jer ga je ovaj mladi lav srpske politike koji je na ministarsku funkciju stupio 2007. sa nepune 32 godine, osvajao ne štedeći ni sebe ni kerozin.

Neko je izračunao da je samo za prva dva i po meseca na toj dužnosti 37 puta seo u avion i u vazduhu proveo više od 120 sati. Posle je putovanja bilo izlišno zbrajati, ali o tome koliko ih je bilo govore epiteti "ministra na kerozinu" koji promoviše "diplomatiju na steroidima".

Ipak, poslednjih dana ga na prve stupce novina nije izbacila neka nova diplomatska pobeda u sprečavanju priznavanja Kosova, već "prljav veš" unutar sopstvenog ministarstva gde već duže vreme tinja sukob između Jeremića i njegovog šefa kabineta i političkog direktora ministarstva Borka Stefanovića.

Navodno, Jeremić je imao nameru da smeni svog saradnika, a razlozi u vidu pretpostavki idu od Vukove namere da se tako ponovo pozicionira u stranci gde je skrajnut, ili da povrati ekskluzivitet na bavljenje Kosovom koji mu otima Stefanović u ulozi pregovarača, pa do toga da je sukob posledica nepostojanja jedinstvene spoljne politike Srbije. Šta god bilo u pitanju, požar će biti ugašen šinjelom njihovog neprikosnovenog partijskog šefa i aktuelnog predsednika Srbije ispod kog su izašla obojica.

Veze Vuka Jeremića s Borisom Tadićem sežu još u njegove školske dane kada je ministar bio omiljeni đak predsednika koji mu je bio profesor psihologije u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Otuda će mladi Vuk osvanuti kao savetnik Borisa Tadića kada je ovaj 2000. postao ministar telekomunikacija u Vladi SRJ, a potom će ga savetovati i kada je 2004. Tadić postao predsednik Srbije.

Koliko je poznato, pre toga je neko vreme radio na poslovima finansijskog analitičara u nekim bankama i jednoj farmaceutskoj kući, a u vreme Miloševićevog režima bio je angažovan i kao menadžer Organizacije srpskih studenata u inostranstvu na "širenju istine" o događajima u Srbiji.

Teško je, sa stanovišta životnog i radnog iskustva, dosegnuti o čemu je đak sa 25 godina savetovao bivšeg profesora, ali formalnog obrazovanja mu nije falilo. Vuk Jeremić je diplomirao teorijsku i eksperimenatlnu fiziku na Kembridžu, nakon čega je završio magistarske studije iz oblasti državne administracije na Harvardu, i ne može se poreći da je stavove u vezi sa nepriznavanjem kosovske nezavisnosti koja je postala okosnica srpske spoljne politike i njegovog angažmana saopštavao na perfektnom engleskom jeziku.

Istovremeno, vremenom se iskreno uneo u taj posao da je postao personifikacija "borbe za Kosovo" (nije se libio da poruči: "ako budemo morali da biramo između EU i Kosova, izabraćemo Kosovo") stičući simpatije i naroda i dela opozicije koja, inače, vladu gde ordinira Jeremić smatra izdajničkom i štetočinskom. U sopstvenoj stranci (DS), međutim, stoji daleko lošije i mnogi bi mu rado videli leđa koja mu još uvek, iz njemu znanih razloga, čuva bivši profesor, iako nestašni Vuk često zna da ga dovede u nezgodnu situaciju.

Nekoliko puta se zuckalo o njegovoj smeni. Jeremićeva ostavka je visila u vazduhu nakon mišljenja Međunarodnog suda pravde o nezavisnosti Kosova, a jedva se izvukao i posle bruke s predlogom srpske rezolucije Generalnoj skupštini UN koju je prosledio mimo konsultacija s evropskim partnerima, nakon čega je Tadić morao na "raport" kod Ketrin Ešton, a u UN je posle poslat "prepravljeni" predlog rezolucije. Vuku na dušu pripisuju i gaf sa dodelom Nobelove nagrade za mir koja je dodeljena kineskom disidentu, kada iz Srbije nije otišao niko da se ne bi naljutila Kina. (Posle je navrat-nanos otišao zaštitnik građana!).

Uzburkao je duhove i izjavom da će ako pristanemo na nezavisnost Kosova na red doći i drugi delovi Srbije.

Slaba stranačka pozicija Vuka Jeremića pokazala se i na poslednjim izborima u DS gde nije prošao kao kandidat za potpresednika stranke, što je teško podneo, pa je odbijao da prizna rezultate glasanja, ali daleko od toga da mu je taj poraz naneo nenadoknadivu štetu. Veći je problem ostao Demokratskoj stranci da objasni kako jedan od njihovih najpopularnijih kadrova u narodu, nema prođu u sopstvenoj partiji.

Jer, Vuk im je neophodna kopča s onim "nacionalnijim" delom biračkog tela koje se ne peca na priču o evrointegracijama, pa ga moraju čuvati. Stoga će biti vrlo zanimljivo videti kakva će biti dalja politička budućnost ovog energičnog i ambicioznog političara.

Vuk Jeremić je rođen 1975. u Beogradu i oženjen je voditeljkom RTS-a Natašom Jeremić.

(Napomena: Tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Blic" od 23.07.2011.)