Goran Dimitrijević, voditelj vesti B92 - Komšija, je l’ može jedan predlog ?

Goran Dimitrijević, voditelj vesti B92 i vlasnik najpoznatijeg TV glasa, koji prepoznajemo u mnogim reklamama i Bi-Bi-Si serijalima, uz kaficu priča o svojim počecima na Radiju B92, šta kaže komšijama kada ga zamole da im malo pojasni neku vest, ko je bolji u kuglani - on ili kolege Dušan Šaponja i Dragan Ilić, te kako ostati profesionalac dok vam u toku čitanja vesti dosadna muva šeta po nosu

Po ocenama gledalaca i većine kritičara, najbolji je prezenter vesti u muškoj konkurenciji. Karijeru voditelja započeo je 1994. na Radiju B92, gde je proveo oko pet godina. Tokom demonstracija 1996/1997. bio je član tima koji je pokrenuo vesti B92 na internetu i englesku verziju sajta te kuće, a na TV B92 prešao je po njenom osnivanju 2001. godine.

Dan pre odlaska na odmor s porodicom, pre popodnevnih vesti, porazgovrali smo uz kaficu. Gde drugde do u kafiću tik uz zgradu B92. Valjda svako ima pravo da bar malo zakasni, ali kako da kasni voditelj vesti? Zamislite "opravdanje" na ekranu vašeg televizora u 16 sati: "Poštovani gledaoci, vesti B92 će kasniti 10 minuta iz opravdanih razloga. Voditelj se zaglavio u gužvi na Brankovom mostu." Priznajte, ne ide. Za stolovima naokolo sede gosti obučeni "po propisu", kravate i košulje su nezaobilazne bez obzira na beogradske tropske vrućine. Goran Dimitrijević stiže ležerno, sportski obučen, u majici i pantalonama, takoreći u "civilki", a za "kravataše" oko nas dodaje: "To su ovi iz banke, ima nekoliko banaka u okolini."

Okreću li se ljudi na ulici kada čuju vaš glas?

- Da, na ulici, pa i u radnjama kada nešto kupujem. Mnogo češće me poznaju kada počnem da govorim nego kada me samo vide. Interesantno je koliko ljudi zapravo pamte glas… Većina ih ne gleda s pažnjom televiziju, pa mi tek kada progovorim kažu: "Izvinite, vi ste meni nešto poznati. Jeste li glumac, radite li na televiziji?"

Desi li se da vas koji penzioner iz komšiluka zamoli da mu pojasnite poneku vest?

- Naravno, ima i toga. Naročito onoga: "Komšija, je l’ može jedan predlog?" Ako si ljubazan, moraš da kažeš da može, pa to traje otprilike dok ne stigne lift. Na svako komentarisanje poneke vesti obavezno odobravajuće klimam glavom...

Gde je početak priče, kako ste se vi pre osnivanja televizije obreli na Radiju B92?

- Ovo čime se bavim počelo je potpuno neočekivano i spontano, iz neke sasvim druge priče i, što je veoma bitno, u neko radikalno drugačije vreme. Reč je o ranim 90-im, dok sam ja još bio student. Hteo sam da se bavim muzikom, pošto sam celog života voleo rokenrol. Enciklopedijski sam tip čoveka, dosta toga sam znao o istoriji muzike, naročito o žanrovima i izvođačima koje sam voleo. Moj prvi ozbiljniji angažman, ono kada svaki dan dolazim na posao, bio je u muzičkoj redakciji Radija B92.

Kako stigoste do informative?

- Bilo je to vreme hiperinflacije. Radeći i privodeći kraju studije na Filološkom fakultetu, počela je da me zanima politika. U vreme studenskih protesta već sam uveliko bio u informativnoj redakciji. Kontinuitet karijere nije postojao jer je B92 bio više puta zabranjivan, tako da su neki od nas radili razne poslove. Iz muzičke redakcije prešao sam da radim neke administrativne poslove vezane za samu strukturu B92, zajedno s rukovodstvom radija, koristeći svoja znanja interneta, engleskog jezika...

Ko vas je nagovorio da pređete na televiziju?

- Za razliku od mnogih, nisam došao u već etabliranu televizijsku kuću, već sam učestvovao u njenom osnivanju. Ideja je bila da se prepoznatljivi duh Radija B92, koliko je to moguće, prenese na televiziju. Tako su neki ljudi koji su radili na radiju, od onih prepoznatljivih po svom duhu i glasu pa do novinara koji su bili prepoznatljivi po svom razmišljanju, kao što je bio pokojni Zoran Mamula, regrutovani da rade u stvaranju televizije.

Vi ste dobro prošli, odmah ste uskočili u fensi odelo...

- Nije baš odmah odelo bilo fensi. U početku stil oblačenja na B92 je bila, pristojno rečeno, sportska elegancija, a narodski rečeno - ležerno picnuto.

Odavno vas već "prozivaju" da ste najelegantniji voditelj, pored toga što hvale vaš glas.

- Priznajem da moj stajling na televiziji nije moja zasluga, već ljudi kojima je modna estetika struka i koji su, znajući me kao čoveka i ličnost, procenili šta mi leži.

Pojavite li se negde u tom odelu?

- Zapravo, to odelo beži od mene, pa me opominju da ga vratim gde treba. Privatno nikada nisam otišao dalje od sakoa i košulje. Laneni sako leti, somotski zimi, a kravatu nisam nosio čak ni na svom venčanju.

Kako to?

- Bilo je usred leta, nosio sam košulju i pantalone, a venčao sam se nasred reke. Prilično sam siguran da sam prvi put u životu stavio kravatu kada sam počeo da vodim televizijske vesti... Lažem, setio sam se, nosio sam kravatu i u vojsci, krajem osamdesetih.

Postoji li praksa tokom igranja nekih važnih utakmica da vam, dok vodite vesti, kolege iza kamera javljaju da je pao gol?

- To se stalno dešava. Tokom proteklih uspeha Novaka Đokovića na Vimbldonu i programska šema se pomerala. Čak ni vesti nisu išle ako igraju naši teniseri, emitovane su na našem drugom kanalu. Nas je sve toliko zanimalo šta se dešava dok traje meč da su nam kolege iza kamera sve javljale. Isti slučaj je i kada je Svetsko prvenstvo u fudbalu. Dok čitamo vesti, a utakmice idu na nekoj drugoj televiziji, režija nas obaveštava koji je rezultat.

Ko je od kolega sa B92 najžustriji u razgovoru o sportu?

- Da tu ne pominjemo kolege iz sportske redakcije, oni su ipak najenergičniji. Od nas drugih, iz informative, uglavnom je u pitanju muški deo redakcije, mada ni koleginice ne zaostaju. Neke od njih mnogo vole tenis i bliciklizam.

Ima li podele između zvezdaša i partizanovaca?

- Ne, osim u šali. Ta podela je više nasleđena. Ja obično kažem da sam nekada navijao za Zvezdu. Kada sam poslednji put bio na stadionu, pevalo se "Na-na-na-na-na-na, Robert Prosinečki, Robert Prosinečki", ali ne govorim o periodu kada je Robi postao trener. Navijam za Zvezdu, ali foteljaški, pasivno - ne idem na stadion i ne pratim domaću ligu. Ali volim da gledam Ligu šampiona, mečeve Lige Evrope u kasnijim fazama i svetska i evropska prvenstva. Ta prvenstva pratim i u košarci.

Sećate li se s kim ste išli prvi put na utakmicu?

- Prvo kao dečak s ocem, a potom s prijateljima. Ali nikada nisam bio pasionirani navijač.

A igrač?

- Nikada me roditelji nisu pritiskali da se bavim sportom, niti me je to nešto posebno zanimalo. Sportovi kojima se trenutno bavim su kuglanje i bilijar. U bilijaru sam amater koji se loži a ne zna ništa, dok sam u kuglanju već vrlo ozbiljan rekreativac koji sme da izađe na crtu i "pravim" kuglašima.

Da li ste to s nekim od kolega počeli da igrate?

- Da, posle stotog odlaska u kuglanu uvideo sam da sam postao baš dobar. A u bilijaru i dalje može da me pobedi ko hoće. Uvek odem u kuglanu koja ima i nekoliko bilijarskih stolova i pikado, pa spojim sve te sportove. Uvek je tu i neki kafić. Radnim danom, uveče od 22 do ponoći, kada su osvetljene samo staze, sve izgleda moćno.

Koga od kolega redovno pobeđujete u kuglanju?

- Kolege koje dolaze na kuglanje su prilično dobre. Najviše kuglam s Dušanom Šaponjom i bivšim kolegom iz kuće Draganom Ilićem. Ali moram da priznam da su i oni, kada im ide, ozbiljni konkurenti.

Da li ste se navikli na to da je Dragan prešao na RTS?

- Navikli smo se da više nije na radiju. Ali ja sam s Draganom i privatno prijatelj, s njegovom ženom Živanom radim, porodično smo bliski, deca nam se druže, tako da se prilično redovno viđamo. To što je on prešao u drugu kuću, to je već poslovna stvar.

Takmičite li se, bar u šali, čija će televizija dobiti prava za neke od sportskih prenosa?

- Kod nas, normalnih ljudi, koji radimo po svim tim medijima, to se ne doživljava tako.

A koji vas je sportista dok ste bili dete naviše oduševljavao?

- Kao dečak sam, uz oca, veoma voleo fudbal. Sećam se, uvek mi je najzanimljiviji igrač bio Franc Bekenbauer. Pamtim svetska prvenstva na kojima je igrao, komentare svog oca i njegovih prijatelja koji su dolazili da zajedno gledaju utakmicu na crno-belom televizoru. Jedva da sam zapamtio, bio sam mnogo mali. Pored njega uvek sam voleo Maradonu i Marka van Bastena. A u košarci je nesumnjivo najbolji bio Majkl Džordan. Sećam se da sam terao sebe da budem budan kako bih gledao meč, samo da vidim kako će skakati i zakucavati.

Jesu li pomenuti sportisti bili na zidovima vaše sobe?

- Ne, na posterima su isljučivo bili Ajron Mejden, Metalika...

A zato vi ne nosite privatno odela, da ne izdate u potpunost taj rokerski duh…

- Šta da vam kažem, a-ha-ha... Sad smo ozbiljni i shvatamo da sve ide u svoje vreme. Povremeno volim da izađem u neki klub, koliko mi vreme i moj ritam života dozvole. Tokom godina sam postao poklonik principa da je manje važno gde si, a više s kim si. Volim da odem na piće u krugu, trouglu, četvorouglu i petouglu bliskih prijatelja ili kolega, kao i na kuglanje, koncert.

Kao veliki ljubitelj i poznavalac muzike, da li ste ove godine stigli da odete na Egzit?

- Nažalost ne, iz organizacionih razloga nisam mogao. Kada god sam išao na Egzit, to je značilo neprospavanu noć i razne druge stvari...

Koje stvari?

- A-ha-ha... Ne znam, čisto mi izletelo da to kažem. Međutim, ove godine ću već prvog dana godišnjeg odmora voziti skoro 20 sati. A ne idem sam, vozim porodicu, pa to sebi ne mogu da priuštim. U ovim godinama čovek postaje odgovorniji. Moraću da preskočim Egzit.

Ima li neki bend koji biste rado slušali u Srbiji?

- Ove godine je na Egzitu bila grupa koju mnogo volim - Arcad Fire. To je fenomenalan kanadski bend i više puta sam govorio da bi bilo sjajno da oni dođu. Ispostavilo se da imam vidovnjački dar. Prošle godine sam to rekao, a oni su ove bili na Egzitu. Pre nego što su u Inđiji bili Red Hot Čili Papersi, rekao sam da bi bilo dobro da Pepersi dođu i makar da napune jedan stadion.

Jeste li bili u Inđiji na Pepersima?

- Ne, i tada sam bio na moru. Ja inače leti, sticajem okolnosti, propuštam razne stvari. Tri Egzita sam propustio jer sam bio na letovanju. Ovaj je četvrti. A profesionalno gledano, bio sam na moru kada je uhapšen Radovan Karadžić...

Mladića su uhapsili pre nego ste uspeli da odete na more, a to bi već mogli da vidimo kao teoriju zavere…

- Ne bih išao baš tako daleko, a-ha-ha... Ali tako ispada.

Šta nas očekuje posle leta na B92? Da li je u planu nešto novo?

- B92 se intenzivno menja, od septembra će dosta toga drugačije izgledati, biće nekoliko novih emisija. Kao i kod svih televizija, nove programske šeme i redizajn uvek kreću od jeseni.

Da li će u toj promenjenoj šeme mesto naći neka vaša autorska emisija?

- Za razliku od mnogih kolega, nemam ambiciju da se bavim autorskom emisijom koja se zasniva na tome da sedim u studiju s gostima. Takva vrsta forme me ne zanima. Mislim da se previše ljudi time bavi i da se dovoljno veliki broj ljudi time dobro bavi.

A da radite neku emisiju po uzoru na Bi-Bi-Sijeve serijale?

- Rado, ali mislim da to nije moguće u Srbiji. Niko neće dati novac za to. Donekle u tome uspeva kolega Memedović na RTS-u, ali na neki domaćinsko-narodski način, koji opet nije moj senzibilitet. A za ono što bi mene zanimalo da radim, mislim da bi svaki urednik bilo koje srpske televizije rekao: "Ma super ti je to, prijatelju, ali ko će to da plati?"

Zamislite da Veran Matić kaže: "Evo ti pare." Kakav bi to serijal bio?

- Mešavina popularne kulture i putopisa. Ne znam tačno, nemam projekat. Bila bi to "Geografska popularna kultura", ili još bolje "Popularna geografija" sa stvarima kojih nema u udžbenicima ni u turističkim prospektima. Otprilike, Politikin zabavnik uživo.

Koju biste zemlju voleli pre svih da predstavite na taj način?

- Pod jedan Ameriku, pa potom razne druge.

Da li bi tu bilo i nekog gurmanluka? Da li ste uopšte gurman?

- Jedem vrlo pasionirano i predano, a kuvam krajnje amaterski. Znam iz svog okruženja čitav niz osoba oba pola koje bolje kuvaju od mene.

Ima li bar neko jelo koje vam supruga prepušta da vi napravite?

- Možda supu iz kesice i još ponešto te složenosti. Mada, kada se sve pristavi, pa ona nema vremena, da mi da ja dovršim po upustvu. Ono kao, promešaj i posle tog i tog vremena stavi to i to, isključi i ništa više ne diraj.

Udružite li se ponekad s ćerkom Milom u kulinarskim zahvatima?

- Mila ima 11 godina. Ona, kao i sve mlade devojke, nema preteran afinitet da bude kuvarica, ali voli da kada se moja supruga odluči da spremi nešto složenije, što traži dužu pripremu. Onda uživa u seckanju i ređanju. To joj je više igra. A tata se uglavnom brine da sve s dobijenog spiska kupi, plati i donese. Imamo mi podelu uloga, a-ha-ha... Ja sam, između ostalog, ministar finansija.

To je i u državi najbolja pozicija...

- Uuu, ne znam baš, ali ja sam odgovaran kućni ministar i ne zloupotrebljavam položaj.

Loša vam je uloga, morate da raspolažete svojim novcem.

- I to što kažete, ali menadžer praktičnog života je moja supruga. Ona brine o funkcionisanju domaćinstva.

Znači, ona bira gde će se i kada ići na letovanje?

- Kod nas troje je prisutna prilična demokratija. Svo troje volimo more i Grčku, a kada se njih dve zagreju da idemo negde, ja sam taj koji uvek kaže "može". Išli smo na razna mesta u Grčkoj, ali ispostavilo se da se uvek vrćamo Krfu i mestu koje se zove Barbati.

Pa to je omiljena plaža Vladimira Putina...

- Stvarno? Nisam znao. Lepa je, s belim oblutcima. Prošle godine smo bili na Halkidikiju, ali demokratija u kući Dimitrijevića je ove godine rekla: "Opet Barbati". Iz iskustva sam uvideo, iako mogu dugo da vozim, da je mnogo bolje voziti u etapama. Na odlasku spavamo u jednom malom mestu blizu autoputa, a u povratku u Solunu. Mi uvek idemo kod jedne žene u isti aprtman. Uživanje, terasa, pogled na more...

A laptop i najnovije vesti?

- Laptop nosim, ali ne zbog najnovijih vesti već zbog obaveštenja o vremenskoj prognozi i ćerkinog Fejsbuka...

Da li ćerka pokazuje interesovanje za rad na televiziji?

- Kako joj je mama profesor, a ja novinar, ona je u kući naviknuta da je deo nečijeg posla da govori. S tim odrasta. Ne znam koliko to ima uticaja na nju, ali voli da glumi, pokušava da svira više instrumenata. Kao i druge devojčice, prošla je razne školice, od baleta do ritmičke gimnastike, a trenutno je u aktivnoj fazi bavljenja horom i treniranja tenisa. Već nekoliko godina trenira tenis tri puta nedeljno.

Zar ni s njom ne odete malo da zaigrate?

- Ćerkin trener mi je nabacivao nešto u tom pravcu. Rekao sam mu: "Videćemo."

MUVA NA NOSU

Pamtite li neki gaf tokom čitanja vesti?

- Za vreme jednih vesti pojavila se vrlo dosadna muva u studiju, koja je letela oko moje glave i usred čitanja vesti stala mi na nos. Mimikom lica uspeo sam samo da je malo pomerim, pa se prošetala po nosu. Zbog sjaja od reflektora, mi voditelji koristimo antirefleks puder. Međutim, taj puder je verovatno slatkast za ukus jedne muve, pa kada se spustila na nos, mogao sam da je oteram samo rukom. Imao sam neodoljivu potrebu da je uhvatim. Kada sam pročitao vest, a u etru bila druga slika, oterao sam je, da bi se ona za vreme priloga ponovo pojavila i ja sam je ubio lupivši o sto. Iz režije se čuo veliki aplauz. Tako sam je izignorisao i bio hladni profesionalac da to niko nije primetio. Videli su samo ljudi iz režije, a Olja Bećković je sve potom stavila u Utisak nedelje. Zanimljivo je da je tadašnji gost gu studiju, radikal Milorad Mirčić, na pitanje šta je njemu bio najjači utisak rekao: "Moj predlog je vaš kolega. Kao što je on ubio tu muvu i izignorisao je, tako ćemo i mi ove na vlasti." Zvali su me tada iz tabloida za mini intervjue, da pričam o muvi.

GOSPODINE, MALO VIŠE REKREACIJE

Da li je šef Veran Matić nekada uspeo da vas nagovori da odigrate s njim koju partiju tenisa? Njega često viđamo u gradu u teniskoj opremi i s reketom...

- Nije mogao da me nagovori na mnogo šta, a ne samo na tenis, a-ha-ha... Ljudi se rekreiraju kako žele, a ja sam više boemski tip, što se vidi na mom stomaku. Ali zato moram da spustim holesterol i trigliceride. Svaki mi doktor kaže: "Gospodine, maaalo više rekreacije, a maaalo manje sedenja za kompjuterom i u kafani."

Piše : Biljana Bošnjak

izvor :