Pavle Komnenović, automobilista i vlasnik "Komnenović auta" - Dragan Nikolić me, ipak, poslušao

Nekad jedan od najboljih naših automobilista još vozi i priča o pobedama, o tome kako su ga izdali prijatelji, o Đokoviću kao teniskom Kleju, Eklstonu, "formuli 1", ulogama u dva filma...

Pavle Komnenović, nekad jedan od najboljih automobilista Jugoslavije, uprkos ulasku u 60. godinu, i ove sezone kreće u borbu za najboljeg vozača na Balkanu. Prvu trku, u specijalnom "be-em-veu", voziće 22. maja u Kragujevcu, a zatim slede nadmetanja u Banjaluci, pa u Rijeci...

Svoj sportski hobi je pretvorio u biznis, ima dva salona automobila i 52 zaposlena.

Posle gimnazije završio je visoku školu za kontrolore leta. Trinaest godina je na beogradskom aerodromu navodio avione na pistu ili ih je s piste slao u nebo.

U braku s Milenom, profesorkom španskog, ima sina Miloša (31), a od njega jednoipogodišnju unuku Helenu.

Kad ste ušli u svet automobilizma?

Bilo je to 1971. Vozio sam u svim klasama, od "fiće", u "Nacionalnoj klasi", preko "alfe", "poršea", "be-em-vea" do "ferarija". Šampion sam bio oko 200 puta, vlasnik sam oko 400 pehara, a polovinu sam dobio za drugo ili treće mesto. Imam i 18 zlatnih medalja, 23 srebrne, 13 bronzanih i "gomilu" izgubljenih trka.

Kad Vam je bilo najteže?

Kad su me izdali prijatelji. Kao šampion Češke, došao sam u Beograd 1994. novim "be-em-veom", a trka je vožena na beogradskom aerodromu. I "oduvao" sam sve rivale. Međutim, neki su posumnjali u snagu mog bolida. I na zahtev vozača Tanasija Kuvalje, a po nalogu nekih loših ljudi, moj automobil je rasklopljen. Naravno, majstori "21. maja" nisu otkrili ništa nepropisno. Ali, vratili su mi motor u delovima – u korpi! A plaćen je 248.000 maraka! Posle toga dugo nisam hteo da vozim trke u Srbiji.

Da li se plašite brzine?

Plašim se iz sve snage. Ali, to nije strah koji me parališe, koji mi ugrožava život. Taj strah me tera na maksimalnu budnost i preciznost u svim situacijama. Pri brzini od 200 kilometara na sat život mi čuva – korisna upotreba straha!

Gde je tu talenat?

Podrazumeva se da svaki talenat mora da prati velik rad. U mom slučaju talenat je besprekorna tehnika vožnje, ali i dobra "saradnja" s motorom. S njim se, u toku vožnje, o svemu "dogovaram". Uvek osetim šta mi motor "nudi", a šta "traži". Tako sarađujem sa svim konjskim snagama svog automobila. I to je normalno, jer ni na hipodromu ne pobeđuje samo konj već – džokej i konj.

Koga, po talentu, izdvajate?

Tu je, bez premca, na svetskom nivou naš Novak Đoković. U tom karavanu tenisera svi su tu negde, a on je, zahvaljujući velikom talentu, najčešće iznad svih. Ali, njegov talenat ima više dimenzija. On je i talentovani strateg, vešto čuva snagu za odlučujući napad, za presudni gem. Doživljavam ga kao teniskog Kasijusa Kleja, neponovljivog šampiona sveta u boksu, koji je oko rivala "leteo kao leptir, a ujedao kao osa".

Šta je to "formula"?

To je u pravom smislu te reči formula za pripremu nekog vozila. Tako, po snazi motora i opremi bolida, postoje "formula 1", "formula 2", pa "formula porše"... "Formula 1" je nedostižna za vozače iz istočne Evrope. Izuzetak je samo Poljak Robert Kubica iza koga je, finansijski, stala država. Prvih 12 vozača "formule 1" su debelo plaćeni, a ostali moraju da imaju sponzore. Učestvovao sam više puta u trkama klase "porše superkup" koja je predigra "formule 1". U šampionatu sveta 1995. osvojio sam deseto mesto!

Po čemu pamtite te trke?

Bile su to teške borbe za svaku poziciju. Vremenska razlika između bolida, pri ulasku u cilj, bila je manja od sekunde! Kola koja sam vozio koštala su 28.000 maraka po trci, a trka je trajala 40 minuta! Posebno pamtim trke na pistama "Manjikur" u Francuskoj, "Silverston" u Engleskoj, "Hokenhajm" i "Nirburgring" u Nemačkoj, "Hungaroring" u Mađarskoj, "Spa" u Belgiji.

Kako je bilo u gradskim trkama?

"Formula 1" se u Monte Karlu vozi na gradskim ulicama. Kad sam 1996. nabavio "alfa-romeo 155" počeo sam da vozim gradske trke "super turizmo". To su vozila od 2.000 kubika, 300 "konja". I tu se vozi brzinom "munje". Na ravnim delovima ulica i do 200 kilometara na sat! S tih trka imam 18 titula prvaka u raznim državama.

Da li vidite "formulu" u Beogradu?

Vidim je negde u okolini Beograda, ali zašto ne i na Ratnom ostrvu, na ušću Save u Dunav. Bila bi to svetska atrakcija. Uz pistu, koja u kružnom toku može da ima od tri i po do pet kilometara, tu bi trebalo izgraditi i sve prateće objekte, pa most, kej... Ovo ulaganje bi bilo skupo, ali i zarada je ogromna. Rusi sad u Moskvi pripremaju teren za "formulu 1". Reč Barnija Eklstona, vlasnika "Formule 1", presudna je, a mi do njega imamo lakši prolaz, pošto mu je prva žena Slavica Srpkinja.

Šta Vam je dao film "Nacionalna klasa"?

Jednu novu dimenziju života. U opasnim scenama sedao sam za volan umesto Dragana Nikolića koga sam ubedio da ne učestvuje na pravim trkama. Kad mi je rekao šta želi, kazao sam mu: "Gago, ovo je samo film. Trke nisu za amatere". I poslušao me je. Bilo je to 1979, a Goran Marković, scenarista i reditelj filma, mogao bi opet da krene istim putem. Čuo sam da bi taj kultni film trebalo uskoro da dobije i drugi deo. Jedan veliki proizvođač automobila finansirao bi ceo projekat. Sarađivao sam i s rediteljem Šijanom. Bio sam vozač "fantom" u filmu "Davitelj protiv davitelja".

Žalite li za nečim?

Što god sam hteo to sam i ostvario. Ali, sve želje sam gradio na realnim osnovama. I nikad se, presudno, nisam oslanjao na bilo čiju pomoć. Jer, taj oslonac često može da bude i trula daska. Obožavam rad. Uvek sam u akciji. Ne volim praznike. Za mene je nerad gubljenje vremena.

(Napomena: tekst je prreuzet iz lista "Politika" od 15.5.2011.)