Dragan Todorić, dugogodišnji sportski direktor KK Partizan - Higijena uma

(Foto: mozzart sport)

Kad na Guglu ukucate ime i prezime sportskog direktora košarkaške sekcije crno-bele familije, prvo ćete naleteti na rečenicu: "Dragan Todorić – Partizanov kolekcionar trofeja". Tekst je na engleskom jeziku pošto je reč o linku koji vas vodi na stranicu sajta Evrolige.

Draganu Todoriću zaista je mesto u sportskim analima. Ne postoji trofej koji je osvojio košarkaški klub Partizan, a da u tom uspehu nije učestvovao ovaj rođeni, sada sedokosi, Kraljevčanin. Dosad ih ima više od trideset. Gotovo jedan godišnje, pošto je Todorić deset godina u Partizanu bio kao igrač, a već dvadeset i šest ima obaveze funkcionera u Humskoj. Lep posao, rekao bi neko. Verovatno i jeste. Da, stvarno je divno radovati se tolikim uspesima i trofejima, prisećati se osvojenih titula i velikih utakmica. Bilo je tu i razočaranja, ne može u sportu uvek sve da bude bajkovito.

Todorić najčešće u kafane odlazi posle podne ili uveče. Ipak, on najviše voli da leškari kod kuće, lista novine i gleda teletekst.

Todorić nam priča da nema mnogo slobodnog vremena. Najčešće je bez obaveza vikendom. U toku sezone subotu koristi za sebe samo donekle, ali nedelju provodi s porodicom, prijateljima, kumovima… Upravo tog dana u sedmici, pre podne, zajedno smo s njim obišli Pionir, a zatim se provozali do kafića kod Kalenić pijace, gde smo upoznali i deo njegovih bliskih prijatelja.

– Funkcija sportskog direktora podrazumeva da sam u vezi s timom. Gde su ekipa i stručni štab, tu sam i ja. Najčešće je nedelja dan kad sam kod kuće tri-četiri sata. Kad govorim o tome s kim se viđam i družim, napomenuću da zaista imam širok krug prijatelja. Ne možemo baš često da uskladimo vreme, to je najveći problem. Gomila obaveza danas nam nameće da najmanje provodimo sate s dragim osobama. Društvo iz kafića su prijatelji s Vračara. Imamo tradiciju da pre podne sedimo, pijemo kafu i pričamo o svemu i svačemu. Da ih ne nabrajam sve po imenima, nekog ću zaboraviti.

Da Todorić ima zaista zanimljive i duhovite prijatelje, uverili smo se u tih tridesetak minuta koliko smo sedeli s njima. Uglavnom su se interesovali za sport i za to kada će biti objavljen intervju. Usput su nam ispričali i jednu ne svima tako poznatu zanimljivost iz Todorićeve igračke biografije. Naime, daleke 1972. godine malo je nedostajalo da Dragan obuče crveno-beli dres umesto crno-belog. Tražili smo objašnjenje do detalja.

(Foto: mozzart sport)

– Partizan je u to vreme počeo da pravi košarkašku ekipu, bo je u senci Crvene zvezde. Ranko Žeravica je 1971. došao u Partizan s grupom entuzijasta. Angažovani su Dalipagić i Kerkez, ja, a posle godinu dana i Kićanović. Ekipa je kompletirana 1973. Prva titula u istoriji Partizana osvojena je tri godine kasnije, a ja sam im stigao iz kraljevačke Sloge. Bio sam interesantan mnogim klubovima. Pljuštali su pozivi iz Hrvatske i Bosne, ali to me nije mnogo zanimalo pošto sam želeo da budem blizu Kraljeva. Razmišljao sam i o čačanskom Borcu, ali sam odlučio da potpišem predugovor s Crvenom zvezdom. Tada me Partizan nije tražio. Međutim, dvadesetak dana posle potpisivanja ipak je stigao i poziv od crno-belih. Procenio sam da ću u Partizanu imati veću minutažu, tek je stvaran tim, a u Zvezdi su na mojoj poziciji već bili asovi poput Slavnića, Simonovića i Rakočevića. To je bio logičan izbor, a mojim odlaskom u Partizan prekinut je i džentlmenski sporazum između crno-belih i crveno-belih da igrači koji potpišu za jedan klub ne mogu da pređu u onaj drugi. Partizan se opredelio za, da tako kažem, "rat" sa Zvezdom. Po mene se sve dobro završilo. U oktobru 1972. postao sam član Partizana, dugo godina to je bio najveći transfer. Obeštećenje koje je uzela Sloga nije premašeno do pojave pokojnog Dražena Petrovića. Otprilike je Slogi u to vreme Partizan platio iznos u visini četiri nova "mercedesa".

Mnogo je vremena od tada prošlo. U međuvremenu je Todorić stekao mnogo lepih uspomena. Naravno, ima i više nego dovoljno razloga da bude ponosan na njih.

– Drago mi je jer, ako čovek traje toliko godina, onda to znači da ima neki kvalitet. Ne drži me niko u Partizanu zato što sam simpatičan ili loš kladilac, već očigledno da postoji određena vrednost. To zaboravih da napomenem. Mislim da ne postoji dobar kladilac. Loši su svi, neki manje, a drugi više.

Kao i većina uspešnih i ostvarenih ljudi, i Todorić se žestoko i mukotrpno borio kroz život. U tom smislu tenzija i napetost sasvim su normalni, prosto se podrazumevaju. Za reč "lagano" u takvim okolnostima ne može da se pronađe odgovarajući prostor. Minut-dva, dve-tri misli… Bilo mu je potrebno neko vreme da odgovori šta su za njega "stvari lagane".

– Zatečen sam pitanjem, niko me nikada nije pitao šta mi je išlo lagano. Navikao sam da radim non-stop, ništa mi nije tek tako došlo u životu. Ni dobro, ni loše. Sve je proizvod rada. Nema spleta srećnih okolnosti. Najlakše mi je možda to što imam svakog dana svest o tome da se budim rano i odlazim na posao. Možda nije ni to prava forma za odgovor na pitanje, ali suština jeste u tome da meni ništa nije lagano.

Piše: Milan Vuković

izvor :