Čedomir Jovanović, političar - Retoričar
Đinđić, i sam suviše brz, pitao bi ga: "Gde tako žuriš?".
Sve je počelo 1996. godine uličnom porukom: "Nema smisla više ćutati, nešto moramo da uradimo". Usledila je četvoromesečna šetnja i borba s policijskim kordonima u centru Beograda, tokom koje se transformisao od ćutljivog, staloženog studenta dramaturgije u kožnoj pilotskoj jakni u studentskog lidera jezgrovitih poruka. Godine političkog iskustva, međutim, nisu gotovo ništa promenile u njegovom nastupu. I ono što je zahtevala nekada ulica, u cilju svrgavanja režima, verbalna agresivnost, bes i bunt nisu prerasli u ozbiljnu, dovoljno ubedljivu retoriku doraslog političara, naprotiv.
Poslednji takav istup dogodio se u parlamentu. Krtitikujući Jeremićev stav prema Libiji i Gadafiju, rekao je "Umesto što odlazi kanibalima u Africi, treba da reaguje na stradanje civila u Libiji".
Preokret koji se dogodio posle promena nije prijao mnogima koji su ga sledili. Studentski lider u džipu, u odelu bez ijednog nabora, arogantnog stava. Prizor koji nisu želeli. Prijatelj biznismena poput Dragoljuba Markovića, vlasnika "Krmivo produkta". Mediji su ga razneli kada su čuli da mu je darovao rasnog konja i pitali šta je Marković dobio zauzvrat. Ne objašnjavajući ništa, čak se preselio u Markovićevu kuću okruženu ergelom konja. Malo ko je bio spreman da poveruje da mu je Marković, tada jedan od ključnih finasijera Demokratske stranke i Đinićev kum, zapravo ponudio sklonište od mafije. Koštuničin tim, predvođen Aleksandrom Tijanićem, oslikavao ga je upravo kao jednog od članova mafije, provocirajući javnost asocijacijama o Čedinoj sklonosti ka narkoticima. Nije bilo onih koji su verovali da je Jovanović meta mafije i javnost je odbijala da prihvati kao činjenicu informaciju da je džip, koji je dobio na korišćenje zbog bezbednosti, dignut u vazduh i da je puka slučajnost to što on nije bio u njemu.
Đinđić mu je verovao, ma koliko se mnogi trudili da ukažu na sasvim suprotno. Ubistvo Đinđića tu nije ništa promenilo, naprotiv. Šta je radio u Šilerovoj? Odgovoran za ubistvo premijera, jer, šta je radio u Italiji u to vreme. Sudska retrospektiva događaja pokazala je da je zemunski klan imao ideju prvo da likvidira njega, a potom Đinđića. Ali i da je od te ideje odustao nakon zaključka da bi to samo razbesnelo premijera i da stoga "zmiju treba seći od glave".
Nervozan u javnosti, kao neko kome ne treba verovati, bilo ga je lako isprovocirati. "Prljave su mi ruke, ali mi je savest čista". Umesto da mnoge uveri u svoju nevinost, ova izjava donela je još veće nepoverenje. Shvaćeno kao potvrda svih optužbi da je obavljao prljave poslove za Đinđića, ali i protiv njega. Tražio je poligraf, da pitaju što god ih zanima, uključujući i sve vezano za ubistvo Đinđića. Rado su omogućili. Rezultati su bili takvi da su ih njegovi politički protivnici dugo krili. Ali oni su ostali zabeleženi i u sudskim spisima, a u presudu za ubistvo Đinđića sud mu se zahvaljuje na pomoći i iscrpnom svedočenju. Drugi sud donosi odluku o drugoj stvari, tajnim posetama Dušanu Spasojeviću u zatvoru. Zatvorski čuvar koji je govorio da je Jovanović posećivao Spasojevića, pripadnika zemunskog klana, u zatvoru - kako je utvrđeno - dao je lažni iskaz. Legija je tvrdio da se Jovanović dokopao 600 kilograma heroina iz sefa Komercijalne banke. Bilo je to nakon njegovog hapšenja i nešto sasvim u skladu s pričama zemunaca da je iz Šilerove izlazio noseći kokain u džepovima. Utvrđeno je da je ta droga spaljena pod nadzorom policije, ali ona u to vreme, pod Koštuničinom kontrolom, oklevala je da to javno i saopšti. Član mafije ili neko za kim traje sezona lova u svim godišnjim dobima? Odgovor je konačno stigao od onog ko je to indirektno priznao - tadašnjeg ministra policije Dragana Jočića. Policija je 2004. godine potvrdila da je stepen ugroženosti Jovanovića tako visoka da mu je neophodna policijska 24-satna zaštita. Nije odbio. I taj stepen ugroženosti do danas je na snazi.
Ali nije sve to ono što ga je odbacilo na margine političkog života nakon što je istupio iz Demokratske stranke, smatrajući je presporom, niti to što su ga smatrali demokratom radikalnih metoda, koji traži prečice za Srbiju u EU. Ono što on govori o Kosovu o pristupanju NATO, Srbija ne želi da čuje. Velika doza arogancije i nizak prag tolerancije da sasluša druge. To je ono zašto su mnogi odlazili iz njegove Liberalno demokratske partije. Ali njegova smelost da kaže ono što gotovo niko ne sme ne donosi mu poene.
(Napomena: tekst je preuzet iz lista "Blic" od 2.4.2011.)