Predrag Todorović, LG Electronics Beograd - Slikarstvo, kuvanje i ozbiljan biznis

(Foto: lična arhiva)

Ako bi trebalo sebe da definiše, više bi voleo da kaže da je lenj nego radoholik. S tim nije saglasno njegovo okruženje, mada on veruje da je uspeo da nauči da, bez obzira na to koliko mnogo radi, ono malo vremena što mu ostane slobodno iskoristi što kvalitetnije

Glasom kojim bi mogao da konkuriše najboljim radijskim voditeljima, Predrag Todorović nam uz riblju čorbu priča o slikarstvu, kuvanju i ljubavi prema životu na gradskim rekama.

Taj Beograđanin sa Neimara, a od tinejdžerskih dana Zemunac, iako je već 14 godina glavni predstavnik južnokorejske kompanije LG Electronics u Srbiji, nesvakidašnje je relaksiran za ovdašnje poimanje direktora. Možda i zato što je mlad jer je već s 23 godine kročio u upoznavanje sa azijskim poslovnim svetom.

Ka biznisu ga je usmerio delom i neuspeh na zloglasnom prijemnom ispitu za upis na Likovnu akademiju u Beogradu i ostvarenju sna iz mladih dana da svoj slikarski talenat akademski uobliči.

”Nisam odmah posle gimnazije krenuo na Akademiju jer sam stalno slušao o lošim iskustvima i gledao ljude koji su ostajali razočarani. Upisao sam ekonomiju, napravio sebi rezervnu varijantu, da ne tresnem baš jako o zemlju ako ne uspem”, priča Todorović. Slika i danas iz hobija i čini mu se, sa ove udaljenosti, da je nestankom napetosti oko prijema na Akademiju dobio na ličnoj i umetničkoj slobodi.

Danas ne žali što profesionalno pripada poslovnom, a ne umetničkom svetu jer smatra taj put rizičnijim i težim. Od 1997. u LG-u Srbija bio je, sve do otvaranja predstavništva u Beogradu pre pet godina, ”one man band”. Vodeći tu kompaniju, prošao je godine vlasti Slobodana Miloševića, bombardovanje, zatvaranje korejske ambasade, političke promene.

”Tad je to bio popriličan izazov, posao je imao neke druge konotacije i zahteve jer je i tadašnja zemlja u kojoj smo živeli bila nešto potpuno drugačije u političkom, ekonomskom i svakom drugom smislu.“

Ne ide često u Koreju, bio je dva puta za 14 godina. Nije mogao da se odupre potrebi da svaki put, hodajući zemljom koja je prošla brojne probleme, uporedi njih pre 50 godina i danas, sa Srbijom u istom periodu. ”Do kog su nivoa došli za samo tri generacije. Jedan deo menadžmenta u korejskoj centrali LG-a pamti i ističe vremena kad su u celoj zemlji mogli da jedu samo pirinač. A gde su danas”.

Kad razgovara s Korejcima, jedna od najvećih nepoznanica im je zašto je na ovom prostoru od zemlje, od tržišta, s potencijalom od 22 miliona stanovnika, napravljeno nešto rascepkano, što sad stremi tome da završi u Evropskoj uniji, gde mu preti opasnost da se izgubi u moru ničeg. Nikad nije imao konkretan i jasan odgovor na to.

Ipak, kaže da koliko god da su kao narod kulturološki drugačiji i vredniji, ljudi sa obe strane prepoznaju zajedničke karakteristike koje ih povezuju.

”Njihovo najpopularnije jelo se zove kimči i veoma je slično našem kiselom kupusu. Kad god neko od gostiju kompanije proba naš kiseli kupus, doživi euforiju zbog otkrivanja gastronomske bliskosti”, priča Todorović. Druga sličnost koju vidi je patrijarhalnost društva, iako mu smeta što Balkan još ne uspeva da se otrese tog tereta.

Iskustvo od decenije i po u radu s belom tehnikom i elektronikom na ovom prostoru pokazalo mu je da Srbija u tom pogledu živi u konstantnom vakuumu.

”Kao da smo iz XX veka ušli u XIX, pa sad naglo pokušavamo da uđemo u XXI. Ljudi ovde uvek žele da izdvoje za televizor ili mobilni telefon najnovije tehnologije jer je to stvar prestiža, ali kućni aparati su nisko na listi njihovih ciljeva. Kupuje se najjeftinije, a rok zamene se meri decenijama. To očitava realnu situaciju u zemlji. Ljudi znaju šta je dobro, ali je standard nizak.“

Misli da Srbija tek ulazi u ekonomsku krizu, iako političari pričaju drugačije i da se ideja industrijalizacije Srbije umnogome usporava promenama na političkoj sceni.

”Činjenica je da ovde postoje samo blagi pokušaji da se dovedu strani investitori. Sve što mi nudimo nude i ostale zemlje u okruženju.“ Smatra i da pitanje da li je industrijalizacija Srbije dobar izbor u ovom trenutku zavisi isključivo od toga šta će se desiti nakon neke investicije. ”Kao tržište jesmo zanimljivi. Međutim, došle su tri duvanske kompanije u zemlju, što je izuzetan uspeh, ali je onda trebalo malo ozbiljnije pristupiti primeni novog zakona o zabrani pušenja. Mnogo bi bilo pametnije i za državu i za borbu protiv pušenja da su podignute cene cigareta, međutim to će se desiti tek kad isteknu ugovorne obaveze s tim kompanijama”, kaže on i dodaje da je zato veliko pitanje koliko je zapošljavanje 1.000 ili 5.000 ljudi i dobijanje nekog socijalnog mira dugoročno uopšte pametno, ako se ne obezbede i neke druge stvari.

Skoro je kaže, filozofsko pitanje treba li Srbija uopšte da kreće tim putem ili treba da ulaže u razvoj srpske pameti. Ima dosta kvalitetnih prijatelja koji su otišli na razne strane sveta i koliko god bili nostalgični ne vidi kod njih nameru da se vrate jer ovde ne mogu da dobiju iste uslove za rad kao u razvijenom svetu.

Ako bi trebalo sebe da definiše, više bi voleo da kaže da je lenj nego radoholik. S tim nije saglasno njegovo okruženje, mada on veruje da je uspeo da nauči da, bez obzira na to koliko mnogo radi, ono malo vremena što mu ostane slobodno iskoristi što kvalitetnije.

Imao je sreće da bude rođen taman na vreme da danas može da oseti nostalgiju za nekim ranijim Beogradom. Ne dopada mu se današnja načičkanost obala reka, ne dopada mu se divljanje novogradnje, posebno po starom Beogradu. S druge strane, uživa u tome što Beograd poslednjih godina ima veliki izbor dobrih restorana.

Zadovoljan je i što više ne prepoznaje kod stranaca negativnu konotaciju Srba koja je postojala ranije i što ljudi više ne osećaju strah od posete Srbiji. Čini mu se i da, iako nema dovoljno vremena da ga isproba, kulturni život Beograda postaje bolji, iako zbog dve decenije kulturnog vakuuma onaj deo građanstva ne tako sklon popularnim stvarima i dalje trpi posledice.

Kad je imao 25 godina obećao je sebi da će raditi toliko da sebi omogući rasterećenje od stresa i ”penzionisanje” s 35 godina. Tad je bio usmeren na prijateljev splav na Savi na kom je provodio svaki slobodan trenutak. Tamo je video buduće nalaženje mira, mada su mu se planovi izjalovili. Danas, kad je u kuvanju otkrio novu strast, u toj nekoj budućoj penziji kojoj se granice pomeraju vidi se kao kuvar u sopstvenom restoranu. Jesenji kućni specijalitet poslednjih nekoliko godina mu je punjena bundeva. ”Nazvao sam je bundeva iz snova jer sam se jednog jutra probudio oko tri ujutru s receptom u glavi. Da li sam sanjao recept ili pročitao negde, pa modifikovao, ne znam. Nije ni važno jer ima fantastičan ukus.“

poziv na pretplatu na - www.emportal.rs