Neda Arnerić, glumica - pod srećnom zvezdom

(Foto: mozzart sport)

Nekada urbana devojčica jugoslovenskog glumišta vratila se početkom februara sopstvenoj radoznalosti - poželela je da glumi u telenovelama, žanru koji već podugo okupira sve svetske televizije. Prihvatila je ulogu u hrvatskoj telenoveli "Pod srećnom zvezdom", simboličnog naslova u odnosu na njenu karijeru, snima posle više od dvadeset godina ponovo u Zagrebu i igra baku mlade devojke. Dok je gledamo, ne možemo da se otrgnemo od pomisli kako je sudbina nekada veoma duhovita: ej, pa Neda Arnerić, opštenarodno otelotvorenje ljubavnih fantazija mnogim generacijama, sad glumi baku, iako joj u svežini, putenosti i savršenoj liniji može pozavideti većina daleko mlađih koleginica

Trinaestogodišnja devojčica počne da igra u filmovima, a nekoliko godina kasnije, s nepunih 18 kroči i u evropski film… Plaćaju joj stan i učitelja francuskog, predstavljaju je u Kanu kao buduću zvezdu. Bože, kakav li je osećaj?

To u srpskoj kinematografiji zna samo Neda Arnerić. Zaljubila se u nju cela Jugoslavija i deo Evropljana pride, a upoznali su je i van granica Starog kontinenta budući da je glumila u drugom delu popularnog filma "Šaft", koji je sedamdesetih godina prošlog veka harao po bioskopima. Danas se Neda tome smeje. Posle više od 70 filmskih uloga nehajno odmahuje rukom kada joj pomenemo gore najbrojano, a slično se ponaša i kad razgovor skrene ka njenoj tituli seks simbola bivše Jugoslavije. Ima li uopšte onih koji ne pamte scene koje su nam dokučile delikatnu lepotu njenog tela, od gotovo naivnih u filmu "Ko to tamo peva", do istančane erotike u Zafranovićevom ostvarenju "Aloa, praznik kurvi".

Film je, kaže, samo čarobna kutija. Više pamti naporna snimanja, nemanje vremena za obično odrastanje i pravovremeno školovanje, kao i upisanu nižu stručnu spremu u radnoj knjižici, pa potom polaganje ispita i završavanje istorije umetnosti. Valjda je zato već poslednjih šest godina aktivna u humanitarnoj Niš Art Fondaciji, koja pomaže mlade slikare. Pored glume radi i s kolegama… Ne glumcima, već istoričarima umetnosti.

Recite nam nešto o projektu "Pod srećnom zvezdom" ?

- To je urbana ljubavna priča s puno zapleta, koja prati četiri porodice. Snima se jedna epizoda dnevno, dve ekipe rade paralelno, pa je zato i radno vreme 12 sati, od sedam do sedam. Sve su mi predočili, svesno sam ušla u to – objašnjava nam Neda.

I, kakvo je iskustvo igranje u telenoveli?

- Nisam ni znala da se scenario piše za vreme snimanja. Glavni pisac nam je pre potpisivanja ugovora svima predočio u kom pravcu se kreće čiji lik, a tokom rada pomoćni pisci razvijaju dijaloge. Meni je lik koji igram veoma zanimljiv, videćemo kako će sve na kraju da ispadne... Pošto mi je još to falilo u glumačkom iskustvu, htela sam da probam.

Zna li se unapred koliko će biti epizoda - manje od sto, više od 200?

- Kažu da se prvo snima 75 sigurnih epizoda, pa zavisno od gledanosti seriju produžavaju ili ne. Tako se to, kako su mi rekli, svuda u svetu radi. Sad i publika ima uticaja kako će se sve razvijati, postoje forumi, piplmetri... Prvi put sam za to čula od Mire Furlan, sredinom 90-ih. Pričala mi je o nekoj naučno-fantastičnoj seriji koju je tada snimala u Americi. Prvo je igrala s maskom, samo su joj se videle oči i čuo glas. Toliko se to dopalo publici da su na internetu tražili da se ona malo oslobodi te maske. Bila sam baš kod nje u Los Anđelesu kada su joj producenti serije otkrili nos i usta. Posle joj je, na zahtev publike, skinuta cela maska, tako je počela da biva poznata u Americi. Takođe je publika tražila da se jedan glumac, koji im nije bio simpatičan, ukloni iz serije. I uklonili su ga. Nemilosrdna je to industrija.

Dodatno iskustvo je to što igrate baku. Jeste li se navikli?

- Igrala sam verovatno bake neke male dece, ali prvi put igram baku devojke, mlade glumice koja po scenariju ima 18 godina. Dobro, ali i ćerka mi je mlada rodila, sa 18 godina. Hm, taman, 18 plus 18 je tek 36, i dodajte još koliko treba do mog godišta...

Je l’ se vi to tešite?

- A-ha-ha, ne tešim se. To mi se strašno sviđa. Igram tačno ono što bih mogla da budem u žvotu.

Koliko baka iz telenovele ima sličnosti s vašom bakom?

- Ni malo me ne podseća. Ma ja sebe ne podsećam ni na kakvu baku, a-ha-ha…Stvarno ne. Ali me mlada glumica koja igra moju unuku podseća na mene kada sam počinjala: slatka, nemirnog duha, radoznala, prćasta. U seriji su to i shvatili, ali nismo na snimanju još došli do tog momenta kada se otkriva istina.

A kakva je bila vaša baka?

- Moja baka je isuviše značajna osoba da bih ja ličila na nju. Ona je moj anđeo čuvar, i danas me odnekud gleda i pazi. Ona je bila mirna, staložena, umna, mudra i tolerantna žena. Baka koju ja igram je daleko od toga.

A šta vam je vaša baka rekla kad ste još kao devojčica, sa svega 13 godina, zaigrali u prvom filmu i odlučili da budete glumica?

- Mislila je da je to prolazna avantura. Uvek me je spuštala na zemlju, verujući da ću se u životu ipak baviti nečim ozbiljnijim. Kada je shvatila da to "prolazno" uzima maha i da ja zaista postajem glumac-profesionalac, rekla je: "Kad je već tako, onda to radi najbolje što znaš. Budi odgovorna..." Baka je bila super-baka.

Čime ste joj dokazali da ste ozbiljni?

- Pozorištem. Kada sam počela da igram u pozorištu, čak je i putovala na neke premijere. Pratila je sve što radim.

Stignete li tokom snimanja da se vidite s prijateljima u Zagrebu?

- Ovo je tek početak, radim od 1. februara, ali jedan vikend sam sebe častila i ostala u Zagrebu, da bih videla nekoliko starih prijatelja i oživela uspomene.

Jeste li videli reditelja Lordana Zafranovića, s kojim ste dosta radili?

- Čuli smo se, bio je u Pragu. Ali ima mnogo ljudi koje znam i volim, a nisu javne ličnosti. Malo se ja družim s ljudima iz branše.

Šta se događa s filmom "Ostrvo Balkan", koji je Zafranović planirao da snima i vas uvrsti u glumačku podelu?

- Propala priča. Lordan radi dokumentarac o Titu, a sprema se za rad na filmu "Karuzo", o jednom Splićaninu... "Ostrvo Balkan" je veoma skup projekat, još kada mi je pokazao scenario rekla sam mu da to na Balkanu neće moći da snimi ukoliko ne dobije novac neke velike američke produkcije.

A jeste li našli vremena da vidite nekog od zagrebačkih slikara, bar radove mladih umetnika?

- Spremam se da odem u Muzej savremene umetnosti, ali malo je daleko. Čula sam da je prelep, za razliku od našeg koji nikako da se renovira.

Oni imaju muzeje koji rade?

- Imaju, ali imaju i skele na Umetničkom paviljonu. Stoje tu već deset godina. Priča je veoma slična, jedino što je Zagreb manji od Beograda, pa ga je lakše održavati. Kažem to jer me boli što je moj Beograd prljav.

Kad smo već kod toga, pratite li dokle su stigli planovi za renoviranje Tašmajdana, za koje ste se zalagali?

- Napravili su neki elaborat, sve to stoji, ali očigledno da para nema. Vidim da ne mrda ništa. Ne radi se, a kao sve je dogovoreno.

Jeste li voleli da plivate na Tašu?

- Ne, ali sam nekada imala svoj Rovinj, tamo sam bila član plivačkog kluba Delfin. Baka i deda su živeli tamo, dok nisam krenula u školu roditelji su me i po šest meseci ostavljali kod njih. Kasnije sam svaki raspust provodila u Rovinju. Tata je kao mladić bio vaterpolista, pa sam i ja nasledila taj duh.

Otac vam je bio profesionalni vaterpolista?

- U to posleratno vreme profesionalnih sportista u današnjem smislu nije ni bilo. Tata je, kao vojni lekar, igrao jedno vreme košarku i rukomet, plivao... Najozbiljnije se bavio sportom na riječkom Sušaku, gde je trenirao vaterpolo.

Da li je to što ste veoma dobro plivali uticalo da dobijete glavnu ulogu u filmu "Ispravi se, Delfina", o životu prve žene koja je preplivala Lamanš?

- Sigurno je jedan od razloga bio i taj. Nisu baš mogli da uzmu glumicu koja ne pliva dobro.

Jeste li imali na snimanju dublerke, profesionalne plivačice?

- Imala sam dve, ali su se u jednom momentu obe razbolele, pošto se snimalo u novembru. Morala sam nadalje sama.

Beše li to "ulcinjski Lamanš"?

- Da, da, snimalo se u Ulcinju. To su čuvena balkanska posla, sve naopako - zimski filmovi snimaju se leti, a letnji zimi. Producenti rade filmove kada skupe novac. Sećam se za Delfinu da je snimanje trebalo da počne u junu, stalno je falilo još para, a kada su ih skupili, već smo ušli u oktobar. Zato su plivačke scene zakačile novembar.

Jeste li barem osetili kako je vrhunskim sportistima od truda do slave?

- Naravno, čak sam se i družila s pokojnom Atinom Bojadžijom. Ona je bila inspiracija scenaristima tog filma. Veliko ime bivše Jugoslavije, prva žena u maratonskom plivanju, osvojila je mnoštvo medalja, preplivala Nil i Lamanš (1969. godine, na širini od 34 kilometara kao prva žena kojoj je to uspelo, prim.aut.), a o Ohridskom jezeru da i ne govorim.

(Foto: mozzart sport)

Koji sportisti su se vama i drugaricama, mladim glumicama, najviše dopadali tokom izlazaka na Tašmajdan?

- Nisam izlazila na Tašmajdan. To sam preskočila. Štošta sam u normalnom odrastanju preskočila jer sam rano počela da se bavim glumom. Nisam klizala, a tamo se uglavnom odlazilo na klizanje. Bilo je to moderno. Hit je bio upoznavanje sportista i ostalih dečaka zimi na klizanju na Tašu. Ne znam kako se to meni desilo da preskočim. Gde li sam bila?

Na snimanju?

- Naravno, a kada nije bilo snimanja, morala sam da učim da nadoknadim propušteno u školi. A najpopularniji su uvek bili košarkaši: Ćosić, Dalipagić, Dražen Petrović... Fudbal nikada nisam zavolela, a sad najviše pratim tenis. Volim da gledam i odbojku i ženski rukomet.

Zar niste od oca sportiste imali podršku da se i vi bavite sportom?

- Nije se tata nikada nametao sa svojim neostvarenim ambicijama. Bio je Dalmatinac, introvertan. Ipak, veoma mu je godilo kada sam se upisala u plivački klub u Rovinju. Pratio je moj napredak, često samo iz daleka, uz nadzor mame koja nije radila, pa je više mogla da se brine o bratu i meni.

Dobro, bez obzira na svu tu fizičku pripremljenost, ipak ste bili devojka na čija se leđa odjednom sručio i teret slave i teret glumačkog zanata. Kad vam je bilo najteže?

- Bilo je dosta teških situacija... Veliki filmski spektakli snimani su tako što nije postojao tačan plan, jer su velike svetske zvezde igrale i u Neretvi i u Sutjesci. Kada će šta da se snima bilo je uslovljeno njihovim dolascima, tako što Ričard Barton može od tada do tada, a Orson Vels, recimo, samo tada i tada, pa onda sve to još i promene. A mi, jugoslovenski glumci, morali smo da budemo sve vreme na setu, spremni.

Mora da u tim trenucima niste bili impresionirani Ričardom Bartonom.

- Uopšte mi nije bio omiljen lik. Jedva da sam ga i videla, a znam da se oko njega dizala ogromna frka-panika. Toliko su mu se svi klanjali...

Jeste li upoznali njegovu suprugu Elizabet Tejlor, pošto je i ona bila na snimanju?

- Sećam se da su me pozvali na njihov brod, koji je sve vreme bio usidren u Kuparima, iako su oni odlazili i dolazili avionima i helikopterima. Tada sam je upoznala. Čitava svita oko njih, od frizera do sekretara, sve to me uopšte nije impresioniralo pošto sam pre toga upoznala veoma bitne i zanimljive glumce i reditelje, koji su isto bili zvezde a nisu se tako ponašali.

Da li su se domaće zvezde šalile kako i oni hoće pogodnosti poput Bartona?

- Bati Živojinoviću je jednog dana pukao film, tražio je, s pravom, da ima sve što i Barton. Mislim da je tada dobio svoju prikolicu. Mi ostali, po nas dvadeset, delili smo jednu prikolicu. Posle nismo imali ni tu prikolicu, nego nam zagreju automobil da uđemo malo u toplo. A Barton je imao prikolicu s frižiderom, ledom, viskijem, konobarom...

Kako je to izgledalo?

- I danas pamtim tu sliku. Mi u nekoj teškoj nedođiji, blatnjavi, prljavi, a stoji kelner u crnom odelu, s crnom salvetom preko nadlanice. Kibla leda u jednoj, a "Džek Denijels" u drugoj ruci. Služi gospodina Bartona, a blato do kolena.

Da li vam je na snimanju Sutjeske Jovanka Broz rekla da je podsećate na nju kada je bila mlada partizanka?

- Nije tada. Bračni par Broz je svake godine priređivao bal za diplomate, jednom sam i ja vodila program. Tražili su neko čeljade koje zna više jezika, pa su zvali mene. Tada sam s njom malo popričala.

I kaže vam ona da je podsećate na nju, mladu, lepu...

- Ne baš tako, ali je stvarno mlada ušla u rat, pa su je moje uloge podsetile na nju. Bila je prelepa žena. Prvi put sam pre dve godine otišla na Brione i nagledala se njenih fotografija iz vremena kada se upoznala s Titom. Uvek je bila kosmata, lička žena, ali prelepa.

Koje snimanje pamtite po najboljem provodu?

- Da li mi verujete da je to snimanje serije "Naša mala klinika"? Radili smo u Ljubljani, svi glumci su bili u hotelu. Nas desetoro bilo je smešteno u jednom malom hotelu u Žalama, blizu Ljubljane, gde nam je bio i studio. Izlazili smo, provodili se, smejali se…

Eto dokaza da ste uspeli… Napredak od Sutjeske do ovih dana prilično je uočljiv!

- A-ha-ha, od blata do lepog hotela i pristojnih soba…

UMALO ROMANSA S BONDOM

Sećate li se kako je došlo do toga da vas pozovu na audiciju za Bondovu devojku?

- Zvali su me negde 1971. ili 1972. godine, nisam čak ni otišla na audiciju.

Ko vas je zvao?

- Moj agent, rekao mi je da sam ušla u najuži izbor za novi film o Džejms Bondu. Kaže: "Bilo bi dobro da dođeš i odradiš probno snimanje, fotografije nisu dovoljne, a ni film koji sam im pokazao". Ja mu odgovorim da sam na godišnjem odmoru. Posle deset dana mi je javio:"Uzeli su, nažalost, neku Ruskinju".

GENETIKA

I mlade glumice vam zavide na figuri. Šta je tajna, kakav trening?

- Genetika. Tata je tajna, bio je vitak čovek i nikad se nije ugojio, ni pod stare dane.

Samo to?

- Ne, svako jutro radim jogu, i to zato što me boli kičma. Svojevremeno sam radila malo žešći aerobik, pa me sad to više mrzi, a i vidim da je Džejn Fonda na kraju dobila infarkt od silnog aerobika.

Da vidimo kako glumica odgovara

Kao istoričarka umetnosti, Neda Arnerić je jedan je od osnivača Niš Art Fondacije, koja već šestu godinu pomaže mladim slikarima. Organizuju im izložbe u Beogradu, Nišu i Novom Sadu, a najbolji se nagrađuju. Nekoliko godina je i sama imala galeriju, a za sopstvenom studiranje kaže:

- Bilo mi je malo neprijatno, kad god sam polagala ispit, svi se studenti načičkaju u učionici. Čujem nešto kao: "Da vidimo kako to glumica odgovara". Samo, nisu znali da sam ja velika štreberka. Pošto mi se nigde nije žurilo, nisam izlazila na ispit dok 100 odsto ne budem spremna. Zato sam imala i dobar prosek.

Milenina drugarica

- Na Kalenić pijaci me stalno mešaju s Milenom Dravić, pošto obe stanujemo u blizini. A i sada u Zagrebu mi se isto dogodilo, kada sam otišla da snimam seriju "Pod srećnom zvezdom". Vide, poznata faca, ne mogu da se sete, razmišljaju, pa bupnu: "Aaa, Milena Dravić". Ja se onda okrenem i dobacim: "Milenina drugarica". Pošto Milenu volim, ta zamena mi prija. Lepo je da se glumci i dalje prepoznaju u sredinama u kojim nisu dugo prisutni.

izvor :