Mirko Pavlović, generalni menadžer KK "Crvena zvezda" - Život u krugu

(Foto: mozzart sport)

Postoje oni što ceo svoj vek prožive trudeći se da pobegnu iz nekakvog začaranog kruga, a retko uspeju da čak i provire izvan njegovih zamišljenih ivica. Mirko Pavlović pripada onima drugima. I njegov život može se posmatrati kroz prizmu kruga, ali ta činjenica kod generalnog menadžera Crvene zvezde izaziva osećanje velikog zadovoljstva. Valjda zbog toga što o takvom krugu mnogi maštaju: rođen je u "krugu dvojke", dvorište za igru bio mu je Kalemegdan, pokazao je ogroman talenat za košarku u crveno-belom dresu, studirao je u Americi, položio za pilotsku dozvolu, bio pionir klabinga u Beogradu, a onda se vratio na Kalemegdan. Samo, ovog puta igra nije dečja, već za cilj ima vraćanje Zvezdinog ugleda na nivo iz perioda kada je Mirko kao klinac, u stanu u Knez Mihailovoj 47, slušao starije, kojima je glavna tema bio rivalitet beogradskih sportskih velikana

Život Mirka Pavlovića je Crvena zvezda. Nekad manje, nekad više sjajna. No, uvek je tu, otkad se rodio, do danas. Rekreativno, privatno, profesionalno, ma u kom obliku. Verovatno se mnogi pitaju kako i zbog čega…

Ta priča mora da se pripoveda od početka. Tačnije, od 21. aprila 1971. godine. Tog datuma rođen je generalni menadžer kluba s Malog Kalemegdana.

Odrastao je u "krugu dvojke". U bukvalnom smislu. Kad kažete da ste iz centra Beograda, obično se pomisli na donji ili gornji deo Dorćola, deo oko hotela Palas, Takovsku, Palmotićevu, Makedonsku, Strahinjića Bana... Ali samo jedna ulica je baš centar – Knez Mihailova. E baš tu se Mirko rodio i sve do pre četiri godine živeo. Ni sad nije daleko od Kneza - preselio se vrlo blizu, dve-tri ulice niže. Ali naša priča vezana je za Knez Mihailovu 47, zadužbinu Nikole Spasića…

- U tom stanu živeo sam s roditeljima moje majke, Dušankom i Vojislavom, ocem Tihomirom, majkom Olgom i rođenom sestrom Aleksandrom. To je, da kažem, beogradska linija. Ja sam peta generacija. Imao sam srećno detinjstvo, svega je bilo u izobilju. Pokojni deda, mamin otac Vojislav Vujić, bio je kapetan podmornice u vojsci stare Jugoslavije. Živeo je u Kotoru i imao zanimljiv život. U zarobljeništvu u Nemačkoj proveo je čak četiri godine, ne mogu da se setim tačno imena logora u kojem je bio. U svakom slučaju, to odrastanje u stanu od sto trideset kvadrata u Knez Mihailovoj bilo je zaista prelepo.

Ukoliko biste nekom rekli da živite u takvom stanu, ko zna šta bi sve pomislio. Adresa u Knez Mihailovoj stvarno je privilegija. Pre tridesetak godina, međutim, to i nije bilo toliko upadljivo

- Pre svega, tih sedamdesetih i osamdesetih godina život u Beogradu nije bio neka socijalna ili ekonomska priča. Bez obzira na to što sam iz centra grada, svi smo imali isto u novčaniku i živeli slično. Tek sam devedesetih doživeo da mi neko kaže: "Uuu, ti si iz Kneza" ili nešto tako. Kraj kao kraj je zanimljiv, naravno. Možeš da se organizuješ za odlazak u bioskop ili pozorište, na primer, za svega petnaest minuta. Sve je nadohvat ruke.

Mirko za Kalemegdan kaže da mu je kao druga kuća. Praktično, doživljava ga kao svoje dvorište, jer je svo slobodno vreme provodio tamo. Otac mu je igrao košarku u Crvenoj zvezdi, a Pavlović junior je nastavio istim putem. Naravno, pre nego što je stasao za basket, na Kališu je s drugarima igrao razne dečje igre, pre svih ratne žmurke. Poznaje svaku rupu, kutak, ma sve u vezi s Kalemegdanom. Išao je u Osnovnu školu "Kralj Petar" (bivša "Braće Ribar"), srednju "Petar Drapšin", dakle na pet do deset minuta hoda od kuće.

(Foto: mozzart sport)

- Nije bilo previše potrebe da idem negde prevozom. Mada je i to tada bilo drugačije. Nije bilo gužve ili bio kakvih problema. Druga vremena... Sećam se da sam trolom, kad sam bio kadet, išao na treninge u jednu školu u Braće Jerković. Naravno, autobusima smo putovali i na utakmice. U vezi s Kalemegdanom ima jedna posebna stvar, a to su tereni za mini golf. Deda s očeve strane, po kojem sam dobio ime, bio je privatnik još u vreme komunizma. Vrlo imućan čovek. Pomogao je mom pokojnom ocu da izgradi te terene za mini golf 1969. godine. Bili su u vlasništvu do 1973, pa ih je sticajem okolnosti preuzela Crvena zvezda kao klupski biznis. Odlazio sam tamo, znajući da su ih moji podigli i da su sazidani od novca mog pokojnog dede. Tu gde su nekad bili ti tereni sada parkiram automobil kad idem na posao. I eto, često naviru sećanja na tih osamnaest rupa.

Kad je već pomenuo ta druga vremena i generacijske razlike, prisetio se i kako su izgledala druženja u roditeljskom stanu. Retko kad je bilo tiho, kuća je veoma često bila puna gostiju. Svirala bi se gitara, slušala muzika i služila kvalitetna hrana.

- Slava, srpska ili "obična" Nova godina, žurka bez povoda – nije bilo važno. U tako velikom stanu svi su imali dosta gostiju. I deda i baba, kao i majka i otac. Deca bi jurcala na sve strane, a stariji ne bi pričali o politici. Uglavnom bi tema bila preganjanje ko je bolji - Zvezda ili Partizan, ko za koga navija… Ma devedeset odsto vremena bi se pričalo o tome. Eto tada, sedamdesetih, bila je obrnuta priča od sadašnje. Zvezda je bila daleko ispred Partizana, nadam da će se točak opet u neko doba okrenuti.

Mirkovo odrastanje imalo je interesantnu dinamiku. Naime, Pavlovićev otac imao je viziju po kojoj sin kreće njegovim stopama. Tihomir, naime, nije bio samo košarkaš i rodonačelnik terena za mini golf u Beogradu, bio je i pilot. To zvanje stekao je i Mirko, ali u Americi. Letenje nikad nije zavoleo, otišao je drugim putem.

- Da se vratim malo unazad. Treću i četvrtu godinu srednje škole pohađao sam vanredno. Bio sam u prvom timu Crvene zvezde već sa šesnaest i po godina i nije bilo moguće da idem na redovnu nastavu. Tada je naišao i period predratnog stanja. Osećao se nacionalizam već ’89 i ‘90. godine, moglo se naslutiti šta će biti. Majka je predosećala opasnost i uspostavila je kontakte s određenim koledžima u Americi. Slala je kasete, imao sam dosta dobrih igara u to vreme, pa su se pojavili zainteresovani treneri. Vođen očevom željom da postanem pilot, odabrao sam koledž Južni Ilinoj, na četiri-pet sati od Čikaga, bliže Sent Luisu. Imali su dobar košarkaški progam, a pre svega sjajnu obuku za avijaciju. Školovanje nije bilo jeftino, ali imao sam punu stipendiju zahvaljujući košarci. Bila je to dobra stvar za mene. Proveo sam tamo četiri godine, diplomirao, dobio zvanje pilota u komercionalnoj avijaciji, usavršio jezik, igrao basket na koledžu sasvim solidno, stekao dobre prijatelje... Pa da, sad ćete me pitati zbog čega sam se vratio… U Americi sam bio s devojkom, tamo smo raskinuli, pa sam poželeo da se vratim u Beograd. Bio sam u klinačkom emotivnom stanju.

Povratak u rodni grad značio je i novu epizodu u Crvenoj zvezdi. Nije se dugo zadržao u košarci, igrao je svega nekoliko sezona i odlučio da završi karijeru. Nije imao ni dvadeset sedam godina. Razlog bi nekom možda bio bizaran, naročito jer je Mirko imao talenat i potencijal da pruži mnogo, ali...

- Otvorio sam diskoteku, to je bio razlog da dignem ruke od basketa. Imao sam tada neke ponude da odem u Sibir i dobijem novac unapred, a s druge strane, pojavila se priča o klabingu. Možda će neko to protumačiti pogrešno, ali to je bio, što bi Amerikanci rekli, playboy life, iliti lep život. Možda je to nešto što sam povukao iz Knez Mihailove, ta neka razmaženost koja me je navela da završim s košarkom ranije nego ostali. Ne znam, gledajući unazad možda mi je i krivo jer verujem da sam mogao da kažem još dosta toga. Bar još šest-sedam godina. I da dobro zaradim, naravno. Ali opet, nije mi toliko krivo jer sam s drugarima ušao u uzbudljivu avanturu.

Diskoteka ili klub, kako više volite, koji je do nedavno bio u vlasništvu Mirka Pavlovića, zove se "Anderground". To mesto obeležilo je jednu epohu noćnog života prestonice. Ko nije voleo komercijalu ili narodnjake, a težio je ka malo tvrđem elektronskom zvuku, odlazio bi tamo. Dugo je "Ander" bio među top klubovima Beograda...

(Foto: mozzart sport)

- Kako smo došli na tu ideju? Pa u tom nekom zezanju s ortacima i trošenju novca, shvatili smo da bi bilo mnogo pametnije da imamo nešto naše. U principu, sve što se radilo u "Andergraundu" bilo je "izmišljanje tople vode" ovde, odnosno gledanje u inostranstvo. Bili smo korak ispred konkurencije u Beogradu, pratili novi pravac, nešto između komercijale i mejnstrima. Izabrali smo dobar trenutak jer je krajem devedesetih elektronska muzika nadirala. Bio sam u tome trinaest godina, i šta mi je donelo? Možda je značajno, možda i ne, ali bio sam neko i nešto u Beogradu, stekao sam dosta poznanstava i iskustva u poslu. Zaradilo se, shvatio sam šta su brige i obaveze, dobio određene veštine. Gledam na taj period kao na uspešan deo života. Nije "Andergraund" moja jedina priča u vezi s ugostiteljstvom, ali kad sam prihvatio funkciju u Crvenoj zvezdi, odlučio sam da se samo tome posvetim. Biće uskoro godinu dana kako sam angažovan na mestu generalnog menadžera i gledam na to prilično emotivno. Imam, naravno, profesionalnih ambicija, ali ti tereni na Kališu, sam Kalemegdan i sve ostalo, pa tu sam proveo čitav život. Eto, još jedan detalj koji ide u prilog tome jeste da su se moji roditelji venčali na terasi koja je nekad postojala na mestu gde je sada zgrada KK Crvena zvezda, jedinog kluba za koji sam igrao. Neverovatan splet nekih životnih priča. I ogromna ljubav.

Nema Mirko mnogo godina, ali je dosta toga prošao. Za njega su stvari lagane...

- Emotivno stanje u kojem se nalazim već izvesno vreme. Upoznao sam jednu devojku, zajedno živimo… To je za mene prva asocijacija na pitanje šta su "stvari lagane".

Piše: Milan Vuković

Foto: Branko Starčević

izvor :