Vladimir Stanković, autor knjige "Montevideo, Bog te video" - Plemeniti patriotizam

Srbija je te tridesete bila jedna ozbiljna država koja je imala ugled u svetu, izašla je iz rata kao pobednik sa ogromnim moralnim kreditom. U trećoj deceniji prošlog veka Srbija je pristupila Haškom tribunalu, počela je izgradnja Brankovog mosta i hrama Svetog Save, dok se u štampi raspravljalo treba li Beogradu krematorijum ili ne

Krajem decembra, na premijeri domaćeg filma „Montevideo, Bog te video“, gotovo pet hiljada ljudi, gromkim aplauzom koji je neprekidno trajao više od pola sata, pozdravilo je ekranizaciju srpske epopeje o pripremama za Svetsko prvenstvo u fudbalu u Urugvaju pre 80 godina.

Voditelj programa Jugoslav Pantelić rekao je tad da za 20 godina nikad nije doživeo da dupke pun Sava centar na nogama pozdravi protagoniste. Vladimir Stanković, proslavljeni sportski novinar i autor knjige po kojoj je nastao film, glavni „krivac“ što ovih dana svi opet pričaju o slavnim fudbalerima Kraljevine Jugoslavije, Moši, Tirketu, Milutincu i ostalima, doživeo je taj trenutak kao ostvarenje sna.

“Siguran sam da u Srbiji ima dosta mladih i dobrih ljudi sa pametnim idejama, koji nemaju sreće da se one ostvare. Ja sam imao sreću da ideja evoluira kako treba, da se finalizuje i kruniše ovom premijerom, ali to još nije kraj jer će biti nastavka, televizijske serije, a snima se i drugi deo filma. Sve će to još potrajati, živeti i pružati zadovoljstvo svima koji su učestvovali u tom projektu”, kaže on za Ekonom:east dan pre nego što će se vratiti u Španiju gde živi već dve decenije.

Film se ne drži striktno faktografije, na čemu pisac knjige nije preterano ni insistirao, jer je na platno preneta osnovna ideja - da se može uspeti kad se ima ideal i kad se radi pošteno i požrtvovano. Priča je iskrena, topla, pozitivna i patriotska.

“Dugo sam to nosio u sebi, razmišljao koju formu da dam, a da tekst ne bude suvoparan. Po reakciji onih koji su čitali, uspeo sam. Srbija je te tridesete bila jedna ozbiljna država koja je imala ugled u svetu, izašla je iz rata kao pobednik sa ogromnim moralnim kreditom“, priča.

Dodaje kako se dosta paralela može povući sa modernom Srbijom, kako je uvideo koliko se istorija ponavlja i koliko nismo u stanju da naučimo lekciju, te da stalno kao država ponavljamo iste greške. U trećoj deceniji prošlog veka Srbija je pristupila Haškom tribunalu, počela je izgradnja Brankovog mosta i to tako što je vlada poništila ugovor sa koncesionarom jer ovaj nije ispunio obaveze („samo fali da se radilo o Alpini - Porr“), nakon smrti patrijarha Dimitrija izabran je Varnava, koji je odmah sazvao saradnike da dogovore početak izgradnje hrama Svetog Save.

Odluka je bila doneta 20 godina ranije, ali se prstom dotad nije mrdnulo. Kad su mu rekli “ali, svetosti, nema para”, novoustoličeni patrijarh je odvratio sa „ma lako ćemo za pare“. I ta se rečenica, primećuje Stanković, provlači gotovo čitav vek kroz istoriju. U Berlinu je te godine stvorena panevropska ideja, a na konferenciji je u ime malih naroda govorio doktor Momčilo Ninčić, potpredsednik srpske vlade,. „i kako piše u tadašnjim novinama, na korektnom nemačkom, Srbija je učestvovala u stvaranju ideje Evropske unije, jer su svi principi na kojima je ona zasnovana pedesetih godina postojali u tim dokumentima“, kaže Stanković i navodi da danas u prestonici Evrope kao predstavnica Srbije u EU sedi Roksanda Ninčić iz iste poznate predratne porodice.

Tih se dana žučno raspravljalo i da li Beogradu treba krematorijum ili ne. Katolička i pravoslavna crkva su se ujedinile u jednoglasno “ne”, na šta im je profesor Kujundžić u „Politici“ odbrusio da je crkva protiv spaljivanja mrtvih, ali nije imala ništa protiv spaljivanja stotina hiljada živih tokom inkvizicije.

“Trudio sam se da pišem o fudbalu kroz društveni i kulturni milje tog doba“, kaže naš sagovornik, erudita, i u toku dvočasovnog razgovora pobija predrasude o sportskim novinarima kao usko usmerenim ljudima. Misli da novinar stalno mora da uči - jezike, internet, mobilne tehnologije. “Misliš da mi je bilo lako da sa 42 krenem da radim na kompjuteru?”, poentira. I putovao je dosta, jer je smatrao da tako ulaže u sebe.

Sam je sebi platio odlazak na Svetsko prvenstvo u Meksiku. Kroz putovanja je upoznavao kolege sa svih meridijana, pa danas, “izuzev svetskih zabiti”, na svakoj tački kugle zemaljske, ma šta da se dešava, ima izvor sa lica mesta. Iako je ime izgradio kao sportski novinar, od čega, tek danas nakon 40 godina ubira plodove, uvek su ga interesovale i spoljna i unutrašnja politika, ekonomija. Pre „Montevidea...“, svog literarnog prvenca, objavio je knjigu „Španija od našeg dopisnika“, zbirku od osamdesetak različitih novinskih članaka objavljenih u Borbi, Našoj borbi, Večernjim novostima, Vremenu, Ekonom:eastu i matičnom NIN-u. Svega nekoliko ima veze sa sportom.

Danas je u statusu slobodnjaka (freelancera) u Španiji. Kako tamo žive novinari u poređenju sa našim? “Sve zavisi od imena i ugleda autora, što je dug proces i gradi se desetak godina. Ne bih preporučivao svakome da proba ako nema osigurane izvore prihoda. Ovde pak dosta ne zavisi od toga kako, nego gde radiš. Uvek ima dobrih novinara, ali za mlade nije dobro što se oslanjaju na internet.

To samo po sebi nije loše, ali te odvlači od kontakata. Novinar mora da izađe iz redakcije, da obiđe svoju parohiju, sektor u kome radi”, kaže i dodaje da je njegova najveća prednost, koja mu je omogućila da ispliva na Zapadu, kontakti. “Bilo mi je potpuno normalno da znam Miljana Miljanića ili Radomira Antića, dok to tamo ima potpuno drugu dimenziju. Nisam ni bio svestan koliko to zapravo znači, dok nije počeo rat. Mogao sam da zovem sportiste i trenere od Ljubljane do Skoplja i da ispričam te ljudske priče i sudbine”.

Pitam ga da li mu se probudio patriotizam tek kad je otišao iz zemlje da radi za El mundo deportivo, što se poklopilo sa početkom rata na Balkanu. ”Moj patriotizam je padao u nezgodna vremena, kad je Srbija bila na stubu srama. Teško se bilo upuštati u diskusije na tu temu, tako da sam kroz razgovore sa sportistima kojih je u to vreme bilo mnogo u Španiji, ispunjavao tu svoju patriotsku dužnost. A ‘99, bez obzira što sam od ‘87 bio antimiloševićevac, žestoko sam osuđivao bombardovanje kao krajnje necivilizacijski čin, kroz debate u tamošnjim medijima. Sve u svemu, zadovoljan sam onim šta sam uradio za sliku Srbije u svetu tokom ovih 20 godina”, objašnjava.

U međuvremenu, šest godina je radio za Evroligu kao direktor za medije i još godinu u moskovskom Dinamu. Onda se od svega toga umorio. Danas većinu vremena provodi u Barseloni, “ali nije neki poseban ljubitelj vina”. Prestao je i da puši pre više od četvrt veka. Valjda zato sad, kad je prevalio šezdesetu, izgleda barem deset godina mlađe, pobijajući još jednu predrasudu o novinarima, sorti koja brzo oboli ili ako je sreće, prerano ostari od stresa.

poziv na pretplatu na - www.emportal.rs