Albert Nađ, bivši fudbaler, član Uprave FK Partizana - istinsko bogatstvo

(Foto: mozzart sport)

Svi bitke koje je dobio i svi uspesi koje je ostvario na fudbalskom terenu, a on ih je bar imao mnogo, za Alberta Nađa ne mogu da se porede sa zadovoljstvom koje oseti kad priča o porodici – supruzi Jeleni, ćerki Jani i sinovima Nemanji i Nikoli. Kako kaže, kad su kod kuće svi dobro, onda nijedna frustracija na poslu ne može da ga poremeti

Alberta Nađa navikli smo u poslednje vreme da gledamo u odelu - na Partizanovom stadionu, tokom zvaničnih klupskih prezentacija, gde god je obavezno pojavljivanje člana Upravnog odbora crno-belih, odnosno kordinatora za sportska pitanja. Na toj funkciji je već više od godinu dana. U fotelju je uskočio praktično s terena, gde je bio aktivan do 2009, noseći dresove Partizana, Betisa, Ovijeda, Elčea, Rostova, Čukaričkog...

O Albertovoj izuzetno bogatoj sportskoj karijeri sve se manje-više zna, a imajući u vidu funkciju koju trenutno obavlja, njegova biografija sigurno će biti dopunjena u godinama koje slede.

Otkad je kopačke zamenio cipelama, ovaj nekadašnji reprezentativac Jugoslavije i Srbije i Crne Gore mnogo je interesantniji novinarima kada lopta miruje. Tako je i ove zime – svakodnevno mora da odgovara na pitanja koga će srpski šampion prodati ili angažovati u prelaznom roku, pa je, iako "kratak" s vremenom, bez razmišljanja prihvatio naš poziv za gostovanje u rubrici "Stvari lagane". Nađu je to bila idealna prilika da malo pobegne od svakodnevne rutine, a nama da čitaoce MOZZART Sporta upoznamo s njegovim životom van fudbala. Razloga za to ima mnogo, s obzirom na to da je i na tom "terenu" veoma uspešan – odan je i pažljiv suprug, otac troje dece...

- Nekad blag, nekad strog otac, od klinaca zavisi, a-ha-ha... – kaže Albert. – Najbitnije je naučiti decu da moraju da poštuju roditelje, objasniti im šta smeju, a šta ne i da ništa ne rade na pola, odnosno da uvek treba da imaju neki cilj.

Nađova ćerka Jana ima tri i po godine, pa je zbog hladnog vremena izostala sa slikanja, ali smo zato upoznali sinove Nemanju i Nikolu, kod kojih se već na prvi pogled vidi ljubav prema očevom radnom mestu – Partizanovom stadionu. Stoički su izdržali zahtevno poziranje pred objektivom našeg fotoreportera, a mi smo razgovor s Albertom nastavili u kafe-poslastičarnici "Beovuk", koja se nalazi u blizini njegovog doma u Dalmatinskoj ulici.

- Ma prezadovoljan sam s njima dvojicom. Samo neka tako nastave. Stariji Nemanja je rođen 1996. godine u Španiji, dok je Nikola na svet došao 2000. u Beogradu. E sad moram da budem iskren i da kažem da zasluge za to što sam ja prezadovoljan idu na račun supruge Jelene. Ona je ponela kompletan teret i zahvalan sam joj na tome. Dugo smo zajedno, već petnaest godina u braku, a pre toga smo se dve godine zabavljali. Zna se kakav je život profesionalnog fudbalera - putovanja, karantini s klubovima i reprezentacijom... To ostavlja malo vremena za porodicu, pa je jasno koliko se Jelena trudila oko dece.

Albertovi sinovi pohađaju privatnu osnovnu školu "Ruđer Bošković" na Košutnjaku. U našoj zemlji taj prefiks "privatna" još uvek izaziva razne komentare, pa je i nas zanimalo zbog čega je Nađ poslao decu baš u takvu ustanovu.

- Nemanja je išao u OŠ "Vuk Karadžić" i imao je sitnijih problema zbog toga što sam mu ja otac. Kako od učiteljice, tako i od vršnjaka. Da dete ne bi trpelo zbog toga što mu je tata Albert Nađ odlučili smo se da ga prebacimo u "Ruđera Boškovića". Ne da bismo glumili nešto, već zbog toga što ta škola može da pruži deci adekvatno obrazovanje. Mada je ne vidim razlog zbog čega bi ljudi mogli da budu ljubomorni na nekoga ko je uspeo u životu, činjenica je da takve stvari postoje, pa nema razloga da deca ispaštaju.

Nemanja i Nikola su odlični učenici, a obojica se bave sportom. Stariji vaterpolom, mlađi fudbalom. Imaju veliku podršku roditelja.

- Znam šta znači baviti se sportom i koliko to može da bude korisno. Nemanja je prvo bio malo na fudbalu, pa se posle toga opredelio za vaterpolo. Onda je igrao košarku, pa se vratio vaterpolu. Igra u Tašu, na poziciji golmana. A Nikola je bez ramišljanja odabrao fudbal. Ljubav prema tom sportu kod njega se videla od prvog dana. Trenirao je u školici u mom vlasništvu "Izaberi Partizan", letos je učestvovao na nekim turnirima i posle toga je prešao u Partizan. Lično nisam bio za tu opciju. Znao sam da će imati veliko opterećenje, jer me je iskustvo načučilo da postoje maloumni roditelji koji misle da je dete tu gde jeste zato što sam mu ja otac. Onog trenutka kad budem osetio da Nikola nije za Partizan, doći će do njegovog rastanka s crno-belim dresom. Ima šansu, neka se izbori kao što sam i ja to učinio.

Potpuno je prirodno da su Albertovi sinovi vrlo rano osetili atmosferu na utakmicama, i to na internacionalnom nivou.

- Ne znam da li je Nemanja imao godinu dana, bili smo tada u Španiji, gledao je Betisovu utakmicu. Nikola je otprilike u istom uzrastu bio na meču Ovijeda. A na Partizanove utakmice idu otkako smo se vratili u Srbiju. Ne samo na fudbal, već i na košarku, u Pionir. Moja kompletna porodica je zaljubljena u crno-bele. Šta da vam kažem kad ćerkica od tri i po godine zna navijačke pesme. Možda je nekom to čudno, ali ne i meni, jer su moja iskustva veoma slična. Kao klincu mi je idol bio Dragan Mance, a već u trinaestoj godini sam gledao sve Partizanove utakmice u Humskoj. Priznajem da sam bio samo na jednom gostovanju. Otišao sam 1988. u Split bez znanja roditelja. Seo na voz, stigao, domaći navijači napali Grobare... Ma nisam ni stigao da odgledam meč. Vratio sam se u Beograd istog dana, uveče... Elem, da završim priču o porodičnim navijačkim strastima... Interesantno je da je supruga pre nego što smo se uzeli bila naklonjena Zvezdi. Ne strastveno, ali i to se promenilo. Sada u nekim trenucima posumnjam da je veći partizanovac od mene.

Sport je važan faktor u životima sinova Albert Nađa, ali ne i nešto bez čega se ne može. Škola je na prvom mestu. Obrazovanje je jedino što im otac nameće kao imperativ.

- Uz dobru organizaciju sve može da se izgura, a za školu mora da se nađe vremena. Dobro znam o čemu pričam... Postao sam profesionalac sa šesnaest i po godina, imao sam treninge pre i posle podne. Borio sam se da uspem u sportu, ali i da završim školu. Dok sam bio još mlađi i imao mnoštvo putovanja, dogodilo se da sam ostao bez dovoljnog fonda časova, pa sam morao da idem na razredne ispite. Ispričaću vam i jednu anegdotu iz tog vremena kako bih vam dočarao da život profesionalnog fudbalera nije sladak kao što mnogi misle. Ušao sam u prvi tim Partizana, kad je Ivica Osim bio trener. Išao sam na stadion autobosom od Zemuna i taj put je trajao nekih sat vremena. Bilo je leto i svi su, naravno, išli na kupanje na čuveno zemunsko Lido... Pokušao sam tih prvih dana u seniorskom timu da između dva treninga stignem i na kupanje i to je trajalo nekoliko dana. Više nisam mogao da izdržim. Morao sam da biram - Lido ili Humska – a ipak sam više voleo fudbal. Dešavalo mi se i da na stadionu provedem nekoliko dana. Odlazio bih u ambulantu, legao na krevet za masažu i prespavao do jutarnjeg treninga.

S obzirom na to da je Albert Nađ čak osam godina proveo na privremenom radu u Španiji kao fudbalski internacionalac, mnogima bi bilo logično da se odlučio da ostane u jednoj od najlepših zemalja na svetu. Ipak, to za njega ni u jednom trenutku nije bila opcija. Nađ čak nije želeo ni španski pasoš.

- Kad smo se vratili u Beograd nastavio sam s procedurom prijavljivanja boravka pošto je bilo potrebno deset godina da steknem uslov za dobijanje španskih "papira". I to sam učinio zbog porodice, kako bi imali više mogućnosti. Sve to vreme imao sam lični otpor prema tome što sam radio zbog neke vrste patriotizma. Jer bio sam u Španiji u godinama kada se mnogo toga negativnog dogodilo Srbiji. Ma bio sam ljut na sve. Sad bi bilo dovoljno samo da odem i ostavim otisak prsta da bih dobio špansku ličnu kartu. Ali ne želim. Supruzi je bilo krivo što smo se vratili u Srbiju, a ja nikad nisam razmišljao da napustim svoju zemlju.

(Foto: mozzart sport)

Jednom Zemunac - uvek Zemunac. Tako mnogi kažu, a Albert Nađ se slaže. Trenutno živi u centru Beograda, ali uveliko planira povratak u Zemun.

- Privremeno smo u centru Beograda, pošto je kuća u Zemunu u izgradnji. Preselićemo se čim se steknu uslovi. Iako su se razlike smanjile u odnosu na period kad sam ja bio klinac, pravom Zemuncu njegov kraj i Beograd nikad neće biti ista stvar.

Pošto je ponosan na deo grada u kojem se rodio i odrastao, jasno je da Albertu ne prijaju vicevi o Zemuncima...

- Pa nije mi drago što postoji takva vrsta šale na naš račun, ali s obzirom na to da su ti vicevi veoma rasprostranjeni, često ih slušam, a počeo sam i da ih prepričavam, a-ha-ha... Poslednji koji sam čuo? Hm... Da, često na radiju slušam jednu emisiju i baš u njoj su ispričali vic: "Kako posti Zemunac? Na splavu."

Šta su za njega stvari lagane, pitanje je koje je na trenutak zateklo Alberta Nađa. Malo se zamislio, pogledao u stranu, a zatim i odgovorio onako kako se od neprevaziđenog borca moglo i očekivati.

- Hm, stvari lagane... U životu ništa nije lako. Težak je i surov. Nema reprizu i nema cenu. Zato za mene stvari lagane predstavlja porodica kao stub čitavog društva. Jedino mi je važno da su kod kuće svi dobro. Kada je tako, i neke lične frustracije zbog posla mogu mnogo lakše da se prebrode.

Piše: Milan Vuković

Izvor :