Maruška Topalović, dizajnerka - Magijom slika svilu

Maruška Topalović (Foto: lična arhiva)

Na pitanje šta spaja Svetlanu Zaharovu, Katrin Denev i Hilari Klinton, tačno može da odgovori samo neko ko poznaje rad Maruške Topalović, koja se u svetu proslavila maramama, ešarpama i kravatama oslikanim na svili. Tako su, između ostalih, i pomenute dame ogrnule Maruškine marame koje su proslavile i njeno rodno selo Preljinu, kod Čačka.

- Naše marame i kravate su stigle do Indonezije, Tajlanda, Kanade, Amerike, Francuske, Rusije, Švajcarske, Švedske, Grčke, Kine... Nose ih mnogi ugledni ljudi kako u inostranstvu, tako i u Srbiji, među kojima su predsednik republike Boris Tadić, mnogi ministri i ministarke - kaže Maruška Topalović, i otkriva da je pri nedavnoj poseti Hilari Klinton dobila njihov najnoviji proizvod, šal - pončo od bele svile na kome je ručno sjedinjena najkvalitetnija australijska vuna, a ceo je protkan specijalnim srebrnkastim svilenim nitima.

Nema predaje

Iako su svojevremeno mnogi bili iznenađeni njenim talentom i poslovnošću, danas uz njeno ime stoji epitet "najveća srpska slikarka svile".

- Kada sam završila srednju tekstilnu školu, želela sam da upišem kostimografiju na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. U to vreme, na taj smer je primano samo pet studenata iz cele bivše Jugoslavije. Nadala sam se da ću biti jedna od odabranih, ali ni posle petog pokušaja to se nije dogodilo iako sam uvek bila prva ispod crte. Ali, nisam se predala. Još dok sam bila u Beogradu, počela sam da šijem ukrase za kosu od svile i tako finansirala svoje studije. Danju sam studirala, a noću šila. Ta navika mi je ostala i danas. Tako je počeo moj rad sa svilom. A onda sam počela da pravim jastuče i razne ukrase, dok jednom nisam došla do parčeta bele svile i pomislila kako bi bilo kada bih ga oslikala. Više se u tom radu nisam zaustavila - objašnjava naša sagovornica, koja smatra da njeni najbolji radovi nastaju kada je najumornija.

Noću najbolje radi

- Moja ćerka kaže da kada se noću povučem sama u atelje, uz čašu vina i prigušenu muziku, sposobna sam da na svilu prenesem magiju - priča Maruška.
Da je reč o čaroliji na svili govori i podatak da su proizvodi "Studija Maruška" postali korporativni pokloni velikih kompanija i tako su obišli svet. Takođe, radili su za "Jat", Aerodrom "Nikola Tesla", "Telekom Srbija", mnoge banke…

- Ova godina je za nas prošla u znaku 50. sabora trubača i zahvaljujući saradnji sa Kulturnim centrom Guče, uradili smo unikatne haljine na temu trube i sa motivima vezanim za istoriju Sabora. Trenutno radimo haljine na temu proslave grada Čačka i inspiracija će biti motivi iz gradskog muzeja i zubun kneginje Milice - objašnjava Maruška, koja je prošle godine ovenčana nagradom "Cvet uspeha za ženu zmaja".

Cela porodica u biznisu

O tome zašto nikada nije napustila svoje rodno mesto, Maruška Topalović priznaje da je pomišljala na to, ali da se na taj korak nije odlučila zbog neraskidivih veza sa svojom porodicom.

- Da sam otišla, mislim da bi moji proizvodi bili dosta cenjeniji u svetu, pre svega zato što su svi rađeni rukom. U Srbiji je teško dobiti bilo kakvo priznanje da je ono što radite izvanredno, dok se stranci svaki put oduševe i prosto ne veruju da je svaka marama drugačija od prethodne. Ali, onda sebi kažem, ko zna zašto je dobro što sam baš ovde, jer ma koliko da je teško, borim se i radim ono što volim. Iskreno, volim kada odem u inostranstvo i kada ljudi saznaju da sam iz Srbije - govori ova uspešna umetnica i poslovna žena, koja je celu porodicu uključila u posao, suprug je izvršni direktor firme, sin pomaže u kompjuterskom dizajnu i fotografisanju proizvoda a, kako kaže, najviše joj pomaže majka, dok je ćerka jedina na koju je prenela svoje znanje jer želi da magija u oslikavanju svile postane porodična tradicija.

Uporna na pretka

Direktan sam potomak Lazara Mutapa, po kome je i moje devojačko prezime Mutapović. Reč je o srpskom vojvodi, jednom od najpoznatijih megdandžija tokom Prvog i Drugog srpskog ustanka. Istakao se u bici na Ljubiću, a skoro sam pronašla podatak da je učestvovao u više bojeva od Karađorđa i knjaza Miloša zajedno. Ponekad pomislim da sam upornost i borbenost koju posedujem nasledila od svog pretka. Možda mi je i zato životni moto: "Nema neosvojivih tvrđava, samo loših osvajača".

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Blic" od 19.12.2010.)